Boj Crnogoraca s Mahmut-pašom

Mahmut vezir vijeć’ učinio
U bijelu Skadru na Bojani,
Na vijeću vezir sakupio
Svu gospodu Tursku izabranu,
Kada ih je vezir sakupio,
Još je vako njima govorio:
„Evo zgode, moji vitezovi!
„Sad da silnu vojsku podignemo,
„Da mi goru Crnu osvojimo,
„Goru Crnu i primorje ravno,
„Kojeno smo odavna žuđeli.
„Ja imadem, moja braćo draga!
„Crnogorce neke prijatelje,
„Daću njima mita nekoliko,
„Prodaće mi lomnu goru Crnu,
„Učiniću, što je mene drago.
„Nego evo moje rane ljute:
„Brđani mi pute zatvoriše,
„Te ne mogu vojsku sastaviti
„Od sve Bosne i Hercegovine
„I od naše zemlje Arbanije.
„Hajd’mo dići zemlju Arbaniju!
„Da puštimo ognjene vjetrove
„Na Pipere i Bjelopavliće,
„Porobimo malo i veliko,
„Izgorimo ognjem svekoliko,
„Dok dođemo, braćo, do Nikšića,
„Tu hoćemo tabor učiniti,
„A raspeti bijelo šatorje,
„Silnu ćemo sastaviti vojsku
„Od sve Bosne i Hercegovine
„I od naše zemlje Arbanije:
„Pa na troje dijeliti vojsku:
„Jednu ćemo opraviti vojsku
„Do Novoga grada bijeloga,
„Što je naše od starine bilo:
„Kad dođemo gradu Dubrovniku,
„Tu hoćemo, braćo, zapašiti
„Baš mojega brata Ibrahima,
„Da pašuje i da gospoduje,
„Nek se čudo na daleko čuje;
„Drugoj dati po moru brodove,
„Neka voze bumbe i topove,
„Pra, olovo i drugu zahiru,
„Boj da biju, o miru ne rade,
„Sad ne ima u Boku Kotorsku,
„U nju nema momka nijednoga,
„Sve je pošlo u Taliju ravnu,
„Baš da brani Mletke od Francuza;
„Treća valja da otide vojska,
„Neka ide preko gore Crne,
„Da mi Crnu goru osvojimo,
„Goru Crnu i primorje ravno,
„I na moru konja napojimo,
„Dok dođemo do Kotora grada.
„Kad dođemo do Kotora grada,
„Tu hoćemo, braćo, zapašiti
„Baš Mehmeda mojega sinovca,
„Nek pašuje i nek gospoduje,
„Neka za to i Latini znadu:
„To je moja želja prevelika.”
Tako veli Mahmute vezire,
Pa on skoči na noge lagane,
Te dovati divit i hartiju,
Brže piše jednu sitnu knjigu,
Te je šalje lomnoj gori Crnoj,
Na Cetinje do Petra vladike:
„O vladiko, Crnogorski kralju!
„Ti ak’ hoćeš, da smo prijatelji,
„Nemoj davat’ pomoć Brđanima,
„Niti primaj roblja od Brđana,
„Ne primaj ga maloj gori Crnoj;
„Hoću puštit ognjene vjetrove
„Na Pipere i Bjelopavliće,
„Porobiti malo i veliko,
„Izgorjeti ognjem svekoliko;
„Ja l’ ću svoju izgubiti glavu,
„Ja l’ Brđane istražiti listom
„Do Ostroga visoke planine.
„Još čuješ me, Crnogorski kralju!
„Ak’ uzdaješ pomoć Brđanima,
„Il’ usprimaš roblje od Brđana,
„Ja s’ u moju uzdam Arbaniju,
„Da Brđan’ma ni pomoći ne ćeš.”
Al’ ne veli Turčin: ako Bog da!
Već se Turčin u silu uzdaše,
A sila je u Boga višnjega,
Koji Turkom ni pomoći ne će.
Kad vladiku knjiga dopanula,
Knjigu gleda Cetinjski vladika,
A kad viđe, što mu knjiga piše,
Proli suze niz bijelo lice.
Kod njega se bjehu namjerili
Crnogorski izbrani glavari,
Cetinjani i drugi junaci,
Još ovako besjedi vladika:
„Crnogorci, moja braćo draga!
„Evo nas je knjiga dopanula
„Od silnoga Mahmuta vezira,
„Jest se vezir, braćo, zafalio,
„Da će Brda istražiti listom
„Do Ostroga visoke planine;
„I to zbori Mahmute vezire,
„Da će dati mita nekoliko,
„Uzeće ga mladi Crnogorci,
„Prodaće mu lomnu goru Crnu,
„Goru Crnu i primorje ravno
„Do bijela grada Dubrovnika;
„Učiniće što je njemu drago,
„A znate li, moja braćo draga!
„Kako kleti kore Srbe Turci
„Od žalosna boja Kosovskoga,
„Od izdaje Brankovića Vuka,
„Nek mu bude vazda vječna muka!
„Mogu l’ biti rane žestočije,
„No kad udri nebeska strijela.
„Te ustr’jeli golema junaka?
„Nije tako jaka ni strijela,
„Da raščupa srce u junaka,
„Kao taki ukor i sramota.
„Vaši stari (veli) vojevaše,
„Vojevaše, a i boja biše
„Radi vjere i slobode drage,
„Da u Tursko ropstvo ne padaju.
„Od Boga je velika grijota,
„A od ljudi ukor i sramota
„Izdavati Brđane junake,
„Brđani su naša braća mila.
„Nego, braćo, ako Boga znate!
„Da idemo u Bjelopavliće,
„Da branimo Brđane junake.
„Da s’ nijesu Turci posilili,
„Kad su pređe kroz nas prohodili
„A bez rane i bez mrtve glave,
„Na Cetinji razvalili crkvu,
„Opalili bjela manastira,
„Ne bi znali naše Košćelice,
„Sad trzali nama utrobice”.
Kad to čuše mladi Crnogorci,
Svi vladici kletav učiniše,
Da Brđane izdavati neće,
Nego skupa šnjima izginuti.
Kade viđe Cetinjski vladika,
Kade viđe slogu i slobodu,
On mi piše jednu sitnu knjigu,
Te je šalje Mahmutu veziru:
„Oj Turčine, Mahmute vezire!
„Ti se prođi Brdske sirotinje,
„Nemoj njima vrijeđati rana,
„Koje si im, pašo, zadavao:
„Bog će dati, da ih skor’ osvete.
„Ako si se, pašo, posilio,
„Što si pređe kroz nas prohodio
„A bez rane i bez mrtve glave
„Na Cetinji razvalio crkvu,
„Opalio b’jela manastira:
„Što si b’jelu razvalio crkvu,
„To si svakog mlada Crnogorca,
„Svakoga si u srce ud’rio;
„Što l’ opali b’jela manastira,
„To si, pašo, svima rane zad’o:
„Što li znadeš naše Košćelice,
„To nam trzaš sade utrobice”.
Kad vezira knjiga dopanula,
I on viđe, što mu knjiga piše,
Za to vezir ni habera nema,
Već on diže zemlju Arbaniju,
Šnjome dođe na Doljane ravne
Kraj Zlatice više Podgorice,
Tu je vezir tabor učinio
A raspeo bijelo šatorje.
No vladiku glasi dopadoše,
Kad vladika glase razumio,
Vladika mi bješe izlazio
Na zelenu goru Vrtijeljku,
Pa opali topa ubojnoga,
Nekoliko vojske sakupio,
Cetinjane i druge junake,
Šnjima ode preko gore Crne,
Dokle dođe u Bjelopavliće
Pod bijelu kulu Boškovića,
Tu vladika noćcu prenoćio.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Zetu ladnu vodu pregaziše,
Na Slatinu vodu dohodiše
Pred bijelu Vračevima crkvu,
Tu vladika tabor učinio
A raspeo bijelo šatorje.
Kad to viđe Mahmute vezire,
On se bješe bliže primaknuo
Više Spuža grada bijeloga,
Više Spuža sprema Derdemeza
Pod zelenu goru Visočicu,
Tu je vezir tabor učinio
A raspeo bijelo šatorje.
Kad to viđe Cetinjski vladika,
On otole sitne knjige piše,
Pa ih šilje preko gore Crne
Crnogorskim glavarim’ na ruke,
A kad knjige zemlje prijeđoše,
I glavare doma nahodiše.
I viđeše, što im knjige pišu,
Ostaviše majke i ljubovce,
I ovčari u planinam’ ovce,
Dovatiše torbe uprtnjače,
Tanke puške u ruke desnice.
Pa odoše preko gore Crne,
Svaki hita, za vladiku pita.
Dok vladiku bjehu nahodili:
Na Slatini njega nahodiše
Pred bijelom Vračevima crkvom,
Tu se silna iskupila vojska.
Kod vladike vojske ne bijaše,
Svega, brate, petnaest stotina;
Ama što je vojska kod vladike,
To su mrki od planine vuci;
Što l’ pred vojskom jesu čelovođe,
To bijahu krilati orlovi;
Što li momčad mladi barjaktari,
To bijahu sivi sokolovi.
Još ovako vezir govoraše,
Puštio je po vojsci telala:
„Ko dovede živoga vladiku,
„Il’ donese glavu vladičinu,
„Evo njemu Zeta zemlja ravna,
„I u Zeti tri bijela grada,
„I još više tri tovara blaga”.
Veli Jakup aga Serdarević,
I delija Mehmed Kokotlija,
Bijahu se oni zafalili,
Da će dovest’ živoga vladiku,
Ja l’ donijet’ glavu vladičinu,
Ma ne vele Turci, ako Bog da!
Već se Turci u silu uzdahu,
A sila je u Boga višnjega,
Koji Turkom ni pomoći ne će.
Tu mi staše tri neđelje dana
Od šta zeman, od tog i vrijeme,
Vr’jeme dođe, udarit’ se hoće:
U Četvrtak sigura se vojska,
U Petak će da udare Turci.
No vladika vojsku iskupio
Pred bijelu Vračevima crkvu,
Te im dade Božje blagosove,
I višnjemu Bogu preporuči,
Da m’ on bude vojsci predvoditelj,
A Turcima skori pobjeditelj.
Kad u Petak jutro osvanulo,
Evo Turci na njih udariše:
Pogone se vojske po megdanu,
Dokle bilo dnevi po po podne.
Ali Turci pleći okrenuše,
Pleći daše, bijegati staše.
Da je tebe stati pogledati
Tešku bruku Mahmuta vezira,
Kako bježi s glavom bez obzira.
Dok uteče Spužu bijelome
U gizdavo selo Martiniće.
Tu pogibe cvijet od Turaka:
Kuluglije i mlade delije,
Haznadari, paše, siliktari,
Evo mlogi ognjeni čauši,
I ostale age i spahije
Od Ušćupa i od Albasana.
I od Lješa i od Rača grada,
Od Kavaja i Obloma grada,
Od Tirana i Dibrana grada,
Od Prizrena i od Vučitrna,
Od Sjenice i od Mitrovice,
I lijepe šeher Đakovice,
I od Oče i od Oraovca,
I od Peći, Asa i Gusinja,
Od Vucinja i Bara bijela,
Lješkopoljci na glasu junaci,
I od Spuža grada krvavoga,
I gizdave šeher Podgorice;
I ostale Skadarske delije;
Tu pogibe Jakup Serdarević,
I delija Mehmed Kokotlija,
Kojino se bjehu zafalili,
Da dovedu živoga vladiku,
Ja l’ donesu glavu vladičinu.
Tu veziru izginulo vojske,
Svega, brate, petnaest stotina,
A vladici vojske ne pogibe,
Svega, brate, osamnaest druga,
Među njima tri najbolja druga:
Krcun Savo od mjesta Bjelica,
S Ljubotina Stanko barjaktare,
I od Brda Vojvodića Bego;
Njima nigda ime ne umire;
Bog im dao u raju naselje!
A ostalim zdravlje i veselje!