Boj Moračana i Onogoštana
Još ni zore ni bijela dana,
Nit’ od danka nikakva poznanka,
Nit’ danica pomolila lica,
Klikovala Primorkinja vila,
Vila kliče u Ljevišta[1] viče, 5
A na ime Boška arambašu:
„Zlo ti jutro Boško arambaša,
Evo na te od Nikšića vojska,
Udrit’ će ti su četiri strane,
Četiri su turska buljukbaše, 10
Za svakim po trista Turaka:
Prva ti je turska buljukbaša,
Baš od Kape[2] Lečiću Ahmete,
Što će udrit’ niz pitomo Starče[3];
A druga je turska buljukbaša, 15
Na Rzaču Osman kapetane;
Na Štrbine silan Abdi Ljuca,
A na Strane Jusa Mušoviću”!
No se Boško bješe namjerio,
Pred kolibom kod tora svojega, 20
Pak se stade razgovarat’ <s> vilom:
„Ajde, vilo nemoj zanovetat’,
Prijed mi je haber dolazio,
Pa sam silne isturio straže.
Ja sam prvu isturio stražu, 25
Baš na Kapu Rnković Radoja,
Bez habera upuštiti neće;
A drugu sam isturio stražu,
Na Rzaču Lopušinu Marka,
Ni ta straža upuštiti neće, 30
Bez habera i bez boja ljuta;
A treću sam isturio stražu,
Na Štrbine Jušković Matija,
I deliju Kotlicu Mijata,
Ni ta straža upuštiti neće, 35
Bez habera boja žestokoga.
No mi evo jada iznenada,
Rđavu sam opravio stražu,
Opravio na Stranama stražu,
Dva Mandića i dva Vujačića, 40
Pa sam zato uznemiren ljuto”!
Teke Boško bješe u riječi,
Doklen junak sa Rzače viknu,
Junak viknu kanda jelen riknu,
A na ime Lopušinu Marka: 45
„Bježi, Boško, na zlo ti svanulo,
Eto vojske su četiri strane,
Bježi brže, moj uzdani druže”!
Al’ da vidiš jada iznenada,
Upuštila na Stranama straža, 50
Uljegao Usa Mušoviću,
Od onoga Nikšićkoga grada,
I uveo silnovitu vojsku,
Pa udari Bošku na Kolibe,
Hara, pali, a siječe glave, 55
Što su Turci muško ufatili,
Sve su bili pod nož udarili,
Što li žensko roblje ufatili,
Sve to oni u ropstvo odveli,
Plijenili malo i veliko! 60
Sklopi vojska su četiri strane,
Svu Moraču ognjem sagoreše.
No da vidiš Lečića Ahmeta,
On udari na pitomo Starče,
Sve je Starče ognjem sagorio, 65
Do na Ratnju vodu naćeraše.
No najprije Turčin odvojio,
Po imenu Zuko barjaktare,
Te pristiže kićenu Brđanku[4],
Muško čedo nosi u naručje, 70
Prepade se sirota Brđanka,
Od stra’ čedo u vodu turila,
Dok poviče Tomaševa Plana:
„Ha, đe si mi dragi gospodare,
Đe li ti je breška granajlija, 75
Crn ti obraz na bratskom divanu
Kao što je danas na megdanu”!
No se Tomaš namjerio blizu,
Pa okrenu brešku granajliju,
Puče puška, vesela mu majka, 80
Pogodila Zukana krvnika,
Posred pasa, ukide ga s glasa.
Pade Turčin u zelenu travu,
A pripade Dragović Tomašu,
Te mu rusu posiječe glavu, 85
I uze mu barjak i oružje.
Kad pogibe Zukan barjaktare,
Udarila Turcima neruka,
A Srbima udarila ruka,
Naćeraše uz Moraču Turke, 90
Do nesrećne Čepića glavice.
Tu se dobar junak namjerio,
Po imenu Boško arambaša,
Pa on pali pušku dževerdana,
I pogodi bijesna Turčina, 95
Po imenu Ibra barjaktara.
A on grlom bijelijem viče,
Po imenu Lopušinu Marka,
No se Marko blizu namjerio,
Pa dovati bistra dževerdana, 100
I on gađe bijesna Turčina,
Po imenu Muja buljukbašu.
Malo prođe, dugo ne zatraje,
Odoše se podvikivat’ momci.
Marko viče pobratima svoga, 105
Pobratima Kotlicu Mijata;
Mijat viče pobratima svoga,
Pobratima Jušković Matija;
A Matija, pobratima svoga,
Pobratima Petra Vojvodića; 110
Petar viče, pobratima svoga,
Pobratima Boić Mijaila;
Al’ da vidiš Boić Mijaila,
I on svoga pobratima viče,
Po imenu Kljaića Stanišu; 115
A Staniša Jakovović Luku;
Luka viče Đokića Stevana;
Stevan viče popa Vojvodića.
Poćeraše na Ljevišta Turke,
A kad gore uz Ljevišta bili, 120
Uz Ljevišta, uz Ogorevišta[5],
No im mnoge rane uzavrele,
Pa Turcima bolje kidisaše,
No da ti je vidijeti druže, 125
Kakva treska stade na sve strane,
Kidisaše naši sokolovi,
Ubiše se bojem žestokijem,
Puška puca, nikad ne prestaje,
Pogone se momci po megdanu, 130
Naše britke sablje sijevaju;
A turačke glave zijavaju.
Pade grdna muka na Turčina,
Jer stadoše zapirati Turci,
Zapro je Mujo barjaktare, 135
Od nevolje grlom podviknuo:
„Nije l’ majka rodila junaka,
A sestrica brata odgojila,
A danas se ođe namjerio,
Da održi Adžajlina Muja, 140
U mog baba Adžajlije starca,
Više nema od srca poroda,
No Mujanu, sina jedinoga,
Blaga ima dosta bez hesapa,
Na kantar će mene izmjeriti, 145
Onoliko dati blaga za me,
A sve blaga, sve dukata žuta!
No se dobar junak namjerio,
Od Morače Boić Mijaile,
Te uvati Muja barjaktara, 150
Boga mi ga posjeći ne ćaše,
No mu život održati ćaše.
Vrag donese Kljaića Stanišu,
Jer mu mnoge rane uzavreše,
Pa prevari Boić Mijaila, 155
Te udari Muja barjaktara,
Udari ga od srme pinjatom[6],
Dva Turčina u čas razdrobio,
Kako se je bio naljutio.
U to bolje Turke naćeraše, 160
Dok zaprije drugi buljukbaša,
Po imenu Lečiću Ahmete,
I on grlom bijelijem viče:
„Nije l’ majka rodila junaka,
Da održi Lečića Ahmeta”? 165
No se dobar junak namjerio,
Od uskoka Petre Vojvodiću,
Pa uvati Lečića Ahmeta,
Boga mi ga posjeći ne ćaše,
No mu život održat’ ćaše; 170
Vrag donese i nesreća crna,
Zmiju ljutu Boić Mijaila,
Te prevari Petra Vojvodića,
Pa Turčina sabljom udario,
I rusu mu glavu otkinuo, 175
Pa se Srbi onda nasuliše,
Te prebiše jedan za drugoga,
I otolen poćeraše Turke,
Na Štrbine išćeraše Turke,
Na Štrbine visoku planinu. 180
No, najprvi Srbalj izletio,
Po imenu Kljaiću Staniša,
Te ugleda na konju Turčina,
Pa pokliče grlom tananijem:
„Oj, Turčine na konja đogina, 185
Ti se kaži ko si i oklen si”?
A Turčin se njemu odma kaza:
„Ja sam junak od Nikšića grada,
Po imenu Jusa Mušoviću”!
Njemu viče Kljaiću Staniša: 190
„Nu povrni tvojega đogina
Da na sablje megdan dijelimo,
Da vidimo ko je junak bolji”!
No mu Juso Mušoviću viče:
„Hajde, more, prođ’ se od Turaka, 195
Od Turaka, Nikšićkoga grada,
Mi vidimo da si zadobio,
I da ti je megdan u šakama”!
Opet viče Kljaiću Staniša:
„Aj, Turčine da se obidemo, 200
I junački megdan dijelimo;
Ako mi se povrnuti nećeš,
Kunem ti se Bogom istinijem,
Poslat’ ću ti štilju i prešlicu
Da mi gaće i košulje predeš, 205
I na tridest brata Trebješnjana”
Zato Turčin ni habera nema,
No uteče crn mu obraz bio!
Za njim trči Kljaiću Staniša,
Ne bi li ga kako dostigao, 210
Jošt s njim trče Jakovović Luka,
Ćerao ga dok se umorio.
Al’ mu Juso Mušoviću viče:
„Šta si danas kidisao Luka,
Ako ti je poginuo babo, 215
I ako je na Trebjesu glava,
Ništa zato, osveta je taka”!
A Luka mu stade govoriti:
„Ja sam dobro osvetio baba,
Jer sam sedam posjekao glava, 220
I četiri roba zarobio,
Odveo ih u Moraču Donju,
I ljepi sam megdan ja dobio,
Što sam tebe otlen poćerao,
I toliko glava posjekao, 225
I nigda ti amo ne davao”!
Odoše se vraćat’ poćernici,
U Ljevišta na Ogorevišta,
I veliki šićar donositi.
Neki nosi ruho od Turaka, 230
Neki nosi junačko oružje,
Neki vodi konja tavlenika,
Neki nosi od Turčina glavu,
Neki nose i po dvije glave,
Neki dvije, a neki četiri, 235
A sam Luka nosi sedam glava,
I četiri živa uvatio.
Tu su turske prebrojali glave,
I nađoše dvje stotine glava
Da su Srbi njima otkinuli. 240
Ranjenijeh ima tri stotine,
Koje Turci sobom uniješe,
I sa š njima gradu utekoše.
Tun se Srbi veselo sastaše,
I veliki šićar zadobiše, 245
Svi odoše Srbi pjevajući,
A nesrećni Turci kukajući[7].
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
