Bolnice
Bolnice
Život nam se od grma do grma vuče,
i velike daščare crne ko zloba
vode nas kroz aleje svele;
velika jedna, strašna seoba
savesti, što se od groba do groba
tihim jecajem sele.
Čekamo da sunce gnezdo svije
ivicom paklene provalije,
i u vetru mislimo: koji će biti zadnji
kroz nekoliko sati?
I nebom se nižu šareni plakati
kao na velikoj javnoj radnji.
Čovek je zalutao,
i svetinje mu požar progutao.
Zalud smo veru u pomoć zvali;
naša su tela široki kanali,
i njima žute bolnice plove.
(O, ko će nam doneti grančice maslinove?)
Zaboravili smo postati tvorci,
veliki, slobodno tkači.
U našoj sivoj pokisloj povorci,
svi smo samo sitni podražavači...
Vuku se drumom bolnice sa smradom,
i vidimo ih svuda,
u sebi, u snu, u molitvi,
u oblaku nad gradom...
Zavoji... krv... štake...
i žute, zlobne, velike barake.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|