[Bože mili, čuda golemoga]
Bože mili, čuda golemoga!
Davno bilo, sad se pripoveda,
Pa još čujte, moja braćo draga,
Čujte mene, da vam pesmu kažem,
Od starine, bilo od istine. 5
Služi Vide cara čestitoga,
Služio ga za devet godina,
I desetu za sedam meseci,
Ni posrnu, niti rukom mrdnu.
A kad nasta godina deseta, 10
Dojadi se mladome Vidoju,
Pa ispusti zlaćana pehara,
Te rasipa rumeniku vino,
I poprlja svilu i kadivu,
Pa pobeže iz dvorovi carski, 15
I odbeže svome belom dvoru,
Pa se sakri u podrume donje,
Tu sve kaza seji Vidosavi.
A seji je vrlo žao bilo,
Žao bilo brata rođenoga, 20
Pa zatvori na podrumu vrata,
Udarila brave devetore,
I desetu bravu dubrovkinju.
Malo vreme postajalo beše,
Al' eto ti carevi' sejmena, 25
I pred njima crni Arapine,
Pa govori mlaloj Vidosavi:
„Kazuj, curo, Vidoja junaka,
Il’ ćemo te mladu pogubiti."
Kune im se mlada Vidosava: 30
„Ne znam Turci, života mi moga,
Živ mi bio moj brate Vidoje."
A kad čuo crni Arapine,
On uhvati mladu Vidosavu,
Sabljom njojzi ruke odrezao, 35
Pa ovako silan govorio:
„Kazuj, kučko, Vidoja junaka."
Kune im se mlada Vidosava:
„Ne znam, Turci, ne znali me jadi,
A za bratom, za mladim Vidojem, 40
Ja ga nigde ni videla nisam."
Ne veruje crni Arapine,
Sabljom njojzi noge odsekao,
Pa ma'nito njojzi govorio:
„Kazuj, kučko, Vidoja junaka." 45
„Ne znam, Turci, mladosti mi moje!
I mladosti moga brata Vida,
Ja ga nigde ni videla nisam."
Opet Arap njojzi ne veruje,
Već povadi nože pozlaćene, 50
Nožima joj oči izvadio,
Pa ma'nito njojzi govorio:
„Kazuj, zmijo, Vidoja junaka."
U to doba pred nji' išetala
Nevernica ljuba Vidojeva, 55
Pa ovako ona govorila:
„Stante Turci, da vam sve pokažem,
Eno Vida u podrumu donjem,
Na podrumu vrata zatvorio,
A ključi su u te nesrećnice, 60
Sakriveni pod zlatnim pojasom."
Kad to čuše Turci janičari,
Do'vatiše ključe od podruma,
Otvoriše brava devetoro,
Izvedoše Vidoja junaka, 65
Vezaše ga u studene lance,
Od nokata pa sve do lakata,
Iz nokata crna krvca vrca,
Oteraše u careve dvore,
Ljuto pišti seja Vidosava, 70
Ljuto pišti, do boga se čuje,
I ovako, grdna, progovara:
„Mili bože, vidiš li me grdnu,
Ruke nemam da brata zagrlim,
Noge nemam da brata ispratim, 75
Oči nemam da brata oplačem."
A bogu se bilo ražalilo,
Te satvori čudo neviđeno:
Dade njojzi i noge i ruke,
Povrati joj one oči čarne, 80
I dade joj konja krilatoga,
A u ruke mača plamenoga,
Pa polete niz to polje ravno,
Brzo stiže janičare Turke,
Polovinu konjem pogazila, 85
Drugu polu mačem pokosila,
Dok ne stiže do brata svojega.
Rukama mu lance pokidala
Pa ga ljubi u prebelo lice.
A kad su se natrag povrnuli, 90
Govori mu seja Vidosava:
„Brale Vide, ljuba te izdala."
U tom ljuba pred nji' išetala
I za uzde konja pri’vatila.
Al' da vidiš Vidoja junaka, 95
Kad nevernu ljubu ugledao,
Obe joj je ruke savezao,
Obuče joj voštanu košulju,
Pa zapali lučom ognjevitim.
Ljuto cvili ljuba Vidojeva: 100
„Ne daj, Vido, izgoreše ruke!
Dosta su te mladoga grlile."
„Dok grlile, dotle i vredile.”
„Ne daj, Vido, izgore mi lice,
Dosta si ga mladić poljbio.” 105
„Dok vredilo, dotle i ljubio."
„Ne daj, Vido, noge izgoreše."
Dosta su te mladoga dvorile.”
„Dok vredile, dotle i dvorile,
Danas ti si mene pregorela, 110
Ja ću tebe lakše preboleti."
