Blago cara Radovana: O sreći (Glava 14)

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka. Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život. Čovek je najveća štetočina na zemlji. Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je čovek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za četrnaest dana, bar ako je verovati hrišćanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišćani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišćanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišćani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog čoveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zločina. Veliki ljudi su netrpeljivi među sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zloćama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegače sa velikim ljudima, a veliki ljudi se često šegače sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosvećeni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom čoveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovenčao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezličnih i bezbojnih ljudi, čovek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba između kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišćanstvo je imalo čudnu ideju da izmiri dve protivurečenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemoćan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumačenje hrišćansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem.

Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika između velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život između jačih i slabijih.

Sve se plaća, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve plaća; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rđave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grčkoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuđuje ljude prema njihovim delima. Čak ni jevrejska sinagoga nije s početka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišćanstva; ali hrišćanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji.

Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odriču otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se međusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tuđ novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da čovek ide samo za hladnim osvedočenjem; međutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje neće moći ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišćanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato čovek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inače uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znači postati čovek istinski pobožan.