Blago cara Radovana: O prijateljstvu (Glava 10)

Glupost je najveći neprijatelj zbližavanja među ljudima; glupost je neumitni faktor neprijateljstva jer je izvor svih nesporazuma i zabluda. Glupak ne veruje da uošpte mudrost postoji. Jer čemu služi mudrost? Sreći? Pa zašto se onda nije svojom mudrošću koristio Sokrat, nego ga je njegova mudrost odvela na gubilište. Sokrat je dopustio, iako najmudriji, da ga pobede protivnici, koji nisu bili mudraci. Kao najpametniji Atinjanin, trebalo je Sokrat da imadne i najviše novaca i najmoćnije prijatelje, i čak da bude kralj Atine. A on to nije bio. Glupaci tako ne veruju da ima ljudi koji se trude, i koji umiru, ne da pobede oni, nego da pobedi jedna ideja. Glupak se ne odvaja od sebe, kao ni rđav čovek. Uvek se nađu dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nađu glupa žena i glup čovek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na glupaka, kao slepac na slepca.

Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prva osobina primitivnog čoveka, to je da se boji svega što ne razume; a na prvom mestu se boji pameti. Glup čovek ne može mirno da sasluša pametnu reč, jer ga ona ošine kao bič po očima. Glup čovek smatra pametnog čoveka kao svoju karikaturu. Zato je on po prirodi i po svom geniju netolerantan, pošto je netolerancija stvar gluposti, a ne mudrosti. I životinje, ako umeju misliti (a kažu da je slon čak religiozna životinja), onda izvesno o nama misle gore nego mi o njima. Glupaci nisu dobri ljudi, i ne treba sebi o njima praviti mnogo iluzija. - Prost čovek se brani lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću. Lukavstvo, to je pamet nepametnih, i lukavstvo je perverzija razuma. Lukavstvo je inteligencija neinteligentnih i snaga nemoćnih. Lukavstvo je pamet podlih. Opreznost je kod dobrih ono što je lukavstvo kod rđavih. A pošto je lukavstvo jedino čime se glupak brani, on veruje da je čovek koji je pametniji od njega, samo lukaviji od njega; i da se ovaj ne služi mudrošću nego samo izoštrenim lukavstvom. Prostak smatra daje veliko lukavstvo jedina velika pamet, strahovito i smrtonosno oružje protiv svakog slabijeg. On ne može ni da zamisli da prava pamet znači samo kristalizovanu dobrotu i duboko čovekoljublje. - Mi odista ne razumemo ničiju prirodu drukčije nego samo kroz svoju prirodu. Prvi ljudi su verovali da jaki treba da upravlja, i da ima pravo da jede slabog; a svi prvi ljudski zakoni su bili građeni samo prema obrascu prirode. Tek mnogo docnije, došli su zakoni morala i pravde.

Najveći nemoral, to je glupost. Više bede dolazi od gluposti, koja je izvor nesporazuma, nego od sveg urođenog zla na svetu. Kao bolestan što smeta zdravim, tako i glupak smeta umnim. Kao bolestan što ide lekaru, trebalo bi i glupak da ide učitelju. Glupost je zaraznija od svih bolesti. Od lupeža nas brani i sused i država, ali niko nas ne brani od glupaka i neznalice, koji ništa ne priznaje, i koji svemu smeta. Biće najveći od zlatnch vekova onaj vek kad ljudi budu bacali vezanog u tamnicu na dve nedelje čoveka koji je kazao dve glupave misli.

Nije nažalost što rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mesto pametnim i čestitim. Državni i društveni sistem je rđav kad od dobrih ljudi napravi rđave, a to je kad vrlina izgubi svoju cenu među ljudima, i kad među dobrim ljudima nije srazmerna njihova vrlina sa njihovom snagom volje.

Tirani sve prostituišu i upropaste. Nije zlo samo u samovolji rđavih nego u slabosti dobrih. Ne zna se šta je kobnije i odvratnije: samovolja i nasilje tirana, ili kukavištvo njihovih naroda.

Velika je beda čovekova što ni pamet ni vrlina ne silaze s oca na sina, ali je još veća beda što ni pamet ni vrlina nisu onoliko zarazne koliko glupost i porok. Sin čestitog Fokiona i sin plemenitog Katona bili su savršeno razvratni, a sin Geteov bio je potpuno blesast. Bokačo kaže da je Danteova sestra udata za Leona Pođi imala sina Andreju koji je imao isto lice kao Dante, njegov stas i kretanje, čak i bio malo poguren kao Dante, a bio je potpuno nepismen.

Najveći ljudi imaju i najžešće neprijatelje. Jedan od najvećih slučajeva neprijateljstva među velikim ljudima, koji je meni poznat, to je neprijateljstvo besednika Eshina prema besedniku Demostenu. Pročitajte parnicu Eshina protiv Timarha, prijatelja Demostenovog suparnika u slavi. Samo još možda Tacit u svojim analima navodi sličnih primera podlosti i podvale, kao što su ove Eshinove; i samo možda pokoji takav primer sadrže još protokoli nekadašnje hrišćanske inkvizicije. Istina, intriga je stara kao zemlja. Čak i plemeniti Plinije podmeće Aristotelu da je on sa Antipartom otrovao Aleksandra, zbog čega je Karakala, bojeći se filozofije, spalio docnije sve filozofske knjige u Aleksandriji i isterao filozofe iz Rima. Leonardo da Vinči je vođen na sud posle jedne anonimne optužbe da je imao sramnih odnosa sa mladićem Jakopom Saltarelijem, i bio zatim proglašen nevin. Rasina su bili optužili da je otrovao svoju ljubavnicu, Dante je bio sudski osuđen za korupciju i izdajstvo.

Nije rđavom čoveku dovoljno da otme vaš položaj nego da vas istovremeno uprlja i uništi; niti mu je dovoljno da sedne na vašu stolicu, nego da sedne na vašu grobnu ploču. To su najvećma iskusili najviši ljudi. Zato sve svete i velike stvari imaju tužnu istoriju.