Blago cara Radovana: O mladosti i starosti (Glava 8)

Ciceron, koji je bio jedini od antičkih mudraca, koji je ostavio svoje misli o starosti, napisao je svoje malo delo da teši sebe i svog druga Atika, jer su obojica bili počeli da stare. Za starost kaže da je teža nego breg Etna. Ali dodaje da su sva doba života tako isto tegobna ako čovek ne zna da ih iskoristi u časti i sreći; jer čovek ne može naći zlo u tom što se potčinjava zakonima prirode ako traži sreću u vrlšama. Ko je mudrac mora da ide za tim zakonima, inače čovek ulazi u borbu s prirodom, kao što to rade giganti. - Ljudi oseđaju u starosti da ih napuštaju uživanja i prijatelji; ali to se događa i u mladosti ako su ljudi loše ćudi i po duši nezadovoljni životom. Samo onaj koji živi za vrline, zadobija kroz sva doba i uživanja i prijatelje. Za starost kažu i da nosi bolesti i da nas ona primiče smrti. Naročito, ona nas odalečuje od posla. Ali kakvog posla? pita Ciceron. Svakako ne od umnog rada. Na brodu telesne radove rade mladi i snažni, ali na krmi sedi i starac, jer je uvek snažan umom. A ovo je važnije: jer mudrost upravlja a telo samo služi. Katon je odustao od ratovanja koje je bila njegova karijera, ali je zatim do kraja života zapovedao senatu kako da radi. Nije služio više zemlji mačem i koljem nego savetima, opreznošću i besedama. Da starost nema ova dobra, ne bi postojao ni senat; a u Sparti su ovu prvu državnu službu poveravali starcima, koji su bili ponos države. — Ciceron nastavlja govoreći da nije tačno ni to što kažu da se u starosti gubi pamćenje. Naprotiv, grčki filozofi su radili do poslednjeg dana, a sabinski starci su uvek na poslu pri poljskim poslovima: oranju, sejanju, žetvi, jer se bez njih ništa ne uradi. Solon se hvali i stihovima svojom starošću, učeći svaki dan kao da će večno živeti. Mnoge su stvari u starosti ucvelile čoveka koji je dugo živeo. Ali nas i u mladosti isto tako ucveli ono što je tužno. Ne treba, kaže dalje Ciceron, odveć ceniti šagu mladića, ni više nego snagu bika, nego uživati u onom što imamo. Nepromišljenost mladih ljudi uništavala je ponekad i države, a starci su ih zatim ponovo vaskrsavali. Cecilije kaže da starci koji dugo žive, postanu teret za drugi svet. Ali Ciceron misli, naprotiv, da svako traži pouku od starih ljudi, a to znači da je starost uvek aktivna i uvek korisna. Svi plemeniti i umni starci su bili okruženi mladim ljudima. Ljudska slabost, kaže dalje Ciceron, dolazi od ljudskih poroka, a ne od ljudskih godina. Homer peva Nestora s čijih je staračkih usta još tekao med rečitosti i mudrosti. Da je pod Trojom bilo i desetak mudrih Nestora brže bi bila pobeđena. Persijski car Kir je u starosti još sebe smatrao mladićem, a Katon je za sebe govorio da ni u senatu ni na tribuni nije osećao starost iako je imao osamdeset i četiri godine. Atlet Milon je u stadiju trčao noseći vola na plećima, ali niko ne može porediti njegovu snagu sa snagom Pitagore. Starci ne treba da žale mladost većma nego što mladići žale detinjstvo. Detinjstvo je doba vatre, slabosti, mladost doba bujnosti, ali starost je doba ozbiljnosti. Veliki prekor koji čine starosti, to je što se ona mora odreći sladostrasti. Ali treba, naprotiv, blagosloviti starost koja nas najzad spase te tegobe mladalačke što nas baca u sve preteranosti. Izdajstva, revolucije, podlosti, brakolomstvo, zločini, dolaze od naše želje za uživanjima. Ciceron ovde navodi misli Arhitasa iz Tarenta koji odriče tako razuzdanim duhovima da mogu uopšte biti sposobni za ozbiljno razmišljanje. Starost uživa u stvarima duha, a te su stvari najvišeg roda među svima stvarima. Starac u selu uživa u klijanju i plođenju svog semena, i ta starost zemljoradnika je najblaža od evih starosti. - Naravno, kaže dalje Ciceron, da se ne možemo ponositi starošću nego samo delima svog dugog života. Ipak su Spartanci poštovali starce zbog starosti. U Atini je jedan starac ušao u teatar, a kako se niko nije dizao da mu ustupi svoje mesto, to su učinili ambasadori iz Sparte koji su se tu našli tog dana, i kojim je publika atinska za tu pažnju živo pljeskala. I među rimskim augurima se na skupštini daje prva reč najstarijem, što vredi više, veli Ciceron, nego sve slasti mladalačke. - Ni poroci staraca ne dolaze od njihovog temperamenta. Starci veruju da su napušteni, prezreni, izigrani, i zbog tog su uvređeni; ali takav nije slučaj umnih staraca. Život starca je kraći nego život mladića; ali zato mladi ljudi više boluju i teže se izleče nego starci. Uostalom, čovečji život je uopšte tako kratak, da ga ne vredi premeravati, kaže Ciceron. Mlad umire s bolom i užasom, a starost se gasi neosetno, što znači jedno dobro. Naročito ne treba žaliti onog koji umre da bi zatim ušao u besmrtnost. Ovako je pisao Ciceron da bi sebe tešio. Naročito se hrabrio besmrtnošću duše, u koju su verovali i Sokrat i Ksenofont. On završuje sa željom za sve ljude da dočekaju starost kako bi i sami uvideli koliko su njegove tvrdnje osnovane. Treba ovde dodati da sam Ciceron nije doživeo pravu starost, jer je udaljen tek što je bio prešao šezdesetu. A zdrav čovek, i naročito mudrac, u šezdesetoj godini nije starac nego jedva na pragu starosti. Samo bolesni ljudi i ljudi male pameti u šezdesetoj ne samo da ostare nego i oblesave. Plašljivci čak i ne ostare nego pomru pre vremena od straha. Heroji ako ne poginu, obično dožive duboku starost. Starost je dakle, jedva privilegija hrabrih i mudrih, a to ide na njenu veliku čast i ponos. Nesumnjivo, starost je čovekova nesreća; ali je to i jedina od svih nesreća koju svaki čovek sam sebi želi, i za koju moli Boga, i zbog koje i radi. Nema nikog ko ne bi želeo da ostari, i čak da doživi vrlo duboku starost. Nema ni starca koji ikad iskreno zaželi da umre. Niko nije izvršio samoubistvo samo zato što je ostario. Ima i staraca koji najzad postanu i zadovoljni svojom sudbinom, i koji, s izvesnim ponosom za sebe, žale svoje drugove iz detinjstva što su popadali putem života, ne dočekavši njihove godine. Ima i ljudi koji su ostvarili svoje planove tek u svojoj starosti, i zato se osećaju blaženim što su uspeli da dožive bilo slavu kakvog svog javnog rada, bilo neku sreću svoje porodice. Starost, dakle, nije nesreća. Nesrećna je starost jedino kad čovek i samog sebe preživi; a to je kad više ne stvara, niti više učestvuje u životu.