[Bijela je klikovala vila]
Bijela je klikovala vila,
Sa Radana, visoke planine,
Pa doziva dole u ravnine,
Pobratima Ljubića Stojana.
Bjela vila njemu progovara: 5
— Čuješ, Stole, ti moj brate mili,
Ta Dražina banda sad se sili,
Pet stotina izroda i više,
Kosančiću sad se uputiše.
Konje jašu i pesme pevaju, 10
Jablanici nevolje spremaju. —
Kad je Stole vilu razumio,
Na noge je junačke skočio,
Te brigadu drugu okupio,
Pa im onda riječ govorio: 15
— Čujte mene, svi drugovi moji,
Dobro znate gde Kosančić stoji.
Tamo nama valja putovati,
S četnicima junački se klati,
Uništiti plaćene izrode, 20
Radi naše zlaćene slobode.
Partizani ne mož’mo se zvati,
A naš narod da cvili i pati. —
Kad drugovi njega razumeše,
Ko orlovi suri poleteše, 25
Na njima su zvezde petokrake,
Pa da vidiš te naše junake.
Kosančiću kada dopadoše,
Blokirati odma ga stadoše.
Kad je Stole društvo uredio, 30
Družini je svojoj govorio:
— Oj, drugovi, puške ne palite,
Već u selo izrode pustite,
Bugarski ih avioni prate,
Ali zato oni će da plate. — 35
Kada naši vatru oboriše,
Tu se dvije vatre ukrstiše,
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Da je kome stati pa gledati,
I ušima svojim poslušati, 40
Kad nastade vatra iz pušaka,
Jaukanje ranjenih junaka,
Avioni biju iz oblaka,
Svega toga naši se ne plaše,
Već i njima oni otpor daše. 45
A uveče oko deset sati,
Ljubić Stole stade jurišati:
— Samo napred, sokolovi moji,
Danas nama pobeda predstoji. —
Puna kuća tih izroda beše, 50
I na kuću oni poleteše.
Naš je Stole međ' prvima bio,
Dražinovce mnoge oborio.
U borbi ga jedno zrno zgodi,
Mitraljez ga četnički pogodi. 55
Ranjen Stole ne cvili, ne ječi,
No izusti nama ove reči:
— Borite se, drugovi i rode,
Do pobede i zlatne slobode! —
To izusti, pa dušu ispusti. 60
Kad drugovi reči razabraše,
I mrtvoga junaka videše,
Na četcike juriš učiniše,
Sto pedeset izroda ubiše,
Svo oružje njino zapleniše. 65
Ubiše nam osam partizana,
Meću njima Ljubića Stojana,
Njega narod zaboravit neće,
Dok se sunce po nebesa kreće.