Bitinski pastir
| Bitinski pastir Pisac: Rastko Petrović |
Iznad ovaca samo teška planina,
Bitinija sa svojim bregovima,
Veliko veče Azije koje ih koso preklopi,
List knjige koju vetrovi čitaju,
Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.
Silaze, tako, padinama Bitinskog Olimpa,
Bezbrojne, neznatne, užurbane kao miševi,
Radi torova pokraj Bruse,
Radi zbijenosti koja štiti od vukova.
Najpre jedno ogromno stado; hiljade i hiljade ovaca,
Klateći vruće, nabijene mešine mleka
Za njima jagnjad omađijana
I ovnovi, u istom ritmu, mužjaštva i svoja zvona.
Oči im sjaje u večeri plamičcima,
Na nogama tako tankim, tako nespretnim, reklo bi se da hramlju.
A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo,
Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom,
Kao mesečina, skačući niz bregove,
Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Čovek kao svi drugi ljudi,
Pastir kao svi drugi pastiri;
Na nebeskom bi prstenu bio sjajan, u noći, međ brdima izgubljen.
Mladić, bez naročitih misli, bez čuda,
Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom.
Samo glava tamna, od sunca preplanula,
Samo oči, noći i vetru otvorene.
”Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca.
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima,
Il su u Brusi dućandžije.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio,
Ni goru oko Glamoča.
I tamo sam čuvao ovce stričeva.
”Zemlja je ko zemlja,
I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta,
A janje koje čuvam, dižući ga do ovce,
Kolu ko i ođe,
A onda je svedno za čiji nož i za trbuh čiji.
”Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio;
U kojoj postelji da me čeka,
I pošlje čije, moju glavu da zagrli?
Jednom je prišla jedna đe sam spavo,
I bila tiha i slatka ko mehlem,
I suza za njom mi ostanula,
A ipak sam je u noć odgonio.
”Jer ja sam čojek, a žena ti je žena,
I pošto si je već imo,
Sa nesrećom je bolje u postelji no s njom,
Jer večeri su duge a treba živjeti sa svojim mukama,
Provesti sa svojim brigama;
I dosta je brojati njih, ko ovce da se ne zagube.
”Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo.
Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina,
Da jedni trče za ovcama i drugi za mašinama,
I da ljudi uveče broje ovce a noću broje brige.
”Ja sam ovčar, ali šta sve to znači?
Ovčari ne sviraju više frule kao nekada,
Ovčari sviraju u svoje nesreće,
I ništa vaše nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo:
I ništa više ne odgovara onom što predstavlja.
Ni to da sam Turčin, kad sam ustvari Bošnjak,
Ni to da čuvam ovce pod Olimpom, kad ovaj ustvari nije Olimp.
”I znam da je, gramofon kutija,
Da ako razbijem postoji jedan drugi;
I ja više ne verujem i ne klanjam.
”I ja više neću imati sina,
Jer ni otac mene nije morao imati,
Jer jedan rob ne mora rađati drugog,
A slobodan čojek dovoljan je sam pred vječnošću.
I neću otići u Ameriku,
Jer bih i tamo čuvao ovce;
I znam što znam;
I znam da, što jednom treba i hoću da učinim, učiniću.“
Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom,
Pod planinskom vejavicom,
Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim,
Kotrljajući se za ovcama niz bregove,
Neznatan, bedan, sićušan, izgubljen,
Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka,
Bez veze, skoro glup, skoro idiot,
Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena,
Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije,
Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu,
Kao da je bilo gde drugde;
Sa nebeskoga prstena kojim svaku noć
Jedna nesreća sveta drugu verava.
I tako govori, kao što bi i ma koji drugi
Svodio svoje reči i svoju krv niz bregove.
Na brodu ”Đul-džemal“,
februara 1932.
Izvor
[uredi]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|