Bele i crvene ruže
| Bele i crvene ruže Pisac: Mileta Jakšić |
BELE I CRVENE RUŽE
Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio. U njoj je bilo bregova i dolina, gustih, hladovitih šuma, zelenih proplanaka i livada, dubokih gudura, kamenitih ždrela i provala, mnogo izvora i potoka, gorskih jezera, sjajnih i glatkih kao ogledalo.
U hladu velikog drveća odmarali se Adam i Eva. U granu po džbunju, svuda oko njih gukale su grlice, cvrkutale svakojake ptice, a po šarenom šljunku veselo su žuborili potoci. Po šumama su lutali lavovi, tigrovi i druge zveri.
Među ljudima i zverinjem bila je onda ljubav, sloga i mir. Lav i tigar dolazili su Adamu i Evi i umiljavali se, a oni ih milovali. Velike zmije uvijale se oko drveća ili se sunčale na kamenu i nisu mislile o zlu. Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka. A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima. Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih.
I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je svuda po vrtu. One su kao veliko grmlje rasle po doljama, po brežuljcima i njihovim obroncima, po okomcima suroga stenja, među kamenjem; one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu. Na njih je noću padala rosa, i kad bi ih Eva jutrom brala, rosa bi se iz njih izlivala, bistra i obilna kao voda iz prepunih kristalnih čaša. A Eva bi ih brala, brala, zadevala ih u kosu, plela od njih vence i njima obvijala glavu i vrat i bedra svoja pa ih davala i mužu. I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga.
Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne kišice i orošavale vrt.
Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh.
A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo.
Oblaci, mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se pljuskovi, kao vodopad, u dubokim ponorima ključala je i kipela voda, bure i oluje čupale su iz korena i s hukom obarale ogromno drveće, nabujali potoci jurili su kao pomamni po ždrelima i valjali kamenje; zveri podivljaše: lavovi su rikali tražeći plen svoj, zverovi se klali i proždirali jedno drugo, zmije su siktale i sipale otrov svoj!
A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem.
Belih ruža nije više bilo na svetu.
Greh je zarazio i ljude i zemlju.
Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo. Pa i one ruže od kojih je grešnica Magdalena, plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo.
A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo. Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz groba i, plačući, otrča da javi učenicima šta je videla, a ruže odnese kući i sakri ih.
Dugo je Magdalena čuvala te ruže kao najveće blago, kao jedinu uspomenu na svoga Spasitelja. I, začudo, ruže nisu venule, behu žive i sveže kao uzbrane.
Jedne godine car rimski poče da goni hrišćane po gradovima i selima, da ih proteruje iz celoga carstva. Vojnici tada uhvatiše i Magdalenu i, po carevoj zapovesti, metnuše je na jednu trošnu lađicu pa je pustiše na more bez krme i vesla, da je morske bure i vetrovi nose kud hoće. I talasi su je nosili, vitlali i bacali ovamo, onamo; ali lađica, kao nekim čudom, izdrža sve nepogode, dok je, posle duga lutanja, more ne izbaci na kamenitu, pustu obalu jedne daleke, nepozna— te zemlje. Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina. Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem. Držeći u rukama crvene ruže, plakala je ona nad njima i topila ih pokajničkim suzama, živeći od uspomena na dragog Učitelja. A kada bi od umora zaspala, Isus joj se u snu javljao, razgovarao s njome i tešio je nadom na skori sastanak.
Mnogo je godina Magdalena tu živela, pa je Tu i umrla. I neki ljudi, koji su tamo bili zalutali, nađoše je jednog dana u pećini mrtvu.
Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe. Ona je ležala sa skrštenim rukama, a među koštanim, čvrsto stisnutim prstima behu joj ruže. A ruže behu žive i sveže, kao uzbrane, i na njima treptaše rosa od poslednjih suza njenih.
I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg.
Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza.
I od tog doba ima na svetu i belih ruža.
Izvor[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|