Bela ruža
Bela ruža
I
U tvom mekom, toplom krilu
tražiću leka na teške rane,
i zaborava na bolesnu tugu
što ih je dao Grad i Noć.
I kad Sunce - septembarsko - pobledi
zapevaćemo procvetaloj ruži.
I po stazama što nemaju kraja
ruku pod ruku, tihim korakom
tužno gledati u bludeću svilu,
što oko nas kao smrt kruži.
Jer, mila, smeh ti ništa ne vredi
ako mu koren u dnu srca nije,
i odjek ako mu nije srebro
da, ko zvono u sutonu, zvuči;
i jer je bolje da tužan plače
i da u cvetnom i mirisnom groblju
upita katkad za melem.
II
Moje puste želje sve tiše, tiše, tiše,
ali sve stalnije teže k cilju:
toploj, beloj tebi.
I ma bio sutra u beskrajnom izobilju
razvrata i strasti, ja ih više
drhtećim usnama iskapio ne bih.
Meni je sreća tvoje oko, i više volim tvoje kose,
nego raskalašni ton,
što je gradio Vavilon.
I ja neću blago. Ni Zlatno Tele.
Moje će usne uvek žudeti za tvojim,
kao da se nikad nisu još srele.
A plamen našeg oka i trzaje vrele,
Prošlost će pokriti plaštom Doba.
A još kasnije, tamo već oko groba,
mi ćemo biti tihi, pametni i vredni,
kao u cvetnom maju pčele.
|