Beg Ali-beg i Ajka Atlagića
Beg Ali-beg u tamburu kuca
Ispred dvora Ajke Atlagića:
„U maglu se sunce zaronilo,
A po cveću drobne suze pale, —
Kazuj meni, lepoto devojko,
Što si tužna, što si nevesela.
Kô gorica, kada jesen dođe?"
Progovara Ajka sa pendžera:
„Ne pitaj me, momče adžamija,
Ne pitaj me, ne zledi mi rane,
Svu sam sreću sinoć izgubila:
Beg Selim-beg mene ostavio,
Isprosio Fatu Fejzaginu."
Al' zajeca sitna tamburica,
I zaplaka momče adžamija:
„Znam ti derte, znam ti muhanete,
Bolovaćeš, nećeš preboleti:
Srce ti je stenom postanulo,
A pod stenom guja prisojkinja,
Zubom grize, a otrovom truje,
Trovaće te do sudnoga danka;
Tih sam jada i ja s tebe dostô,
Al' sad, Ajka, neka ti je prosto!"
