Bajanje u ključkim selima

Jovan Pejkić i Dušan Drljača: Bajanje u ključkim selima 18/1978, br. 4-5, str. 80-86.

     Magija je kompleks verovanja i radnji koji proističu iz uverenja o postojanju natprirodnih sila a koje se, navodno, mogu savladati i potčiniti samo uz pomoć kletvi, zaklinjanja i svojevrsnih obreda; te magijske radnje i obredi i danas imaju značajno mesto u prvobitnim religijama, dok u onim razvijenijim traju kao preostaci. „Metod lečenja mađijsko-govornim formulama, koji se u nas naziva bajanjem, smatra se jednim od najstarijih metoda - piše S. Zečević. Veština bajanja i tekstovi basmi su se u najvećoj tajnosti prenosili sa generacije na generaciju, pošto se smatralo da bajanje neće biti efikasno ako za njega saznaju neupućeni. Zato su tekstovi basmi dugo ostajali neizmenjeni, sa puno arhaičnih crta, tako da se mogu smatrati petrifikatima najstarijih slojeva kulturne istorije čovečansgva.“^[1]
     U ključkim selima se i danas o bajanju - dosta i bez zazora priča, što može da znači da je u prošlosti u ovom kraju udaljenom od glavnih saobraćajnica, bajanje bilo razvijena pojava.^[2] Tu pretpostavku potvrđuje znatan broj „bajalica“ koje sada beležimo na terenu, a zatim raznovrsnost i bogatstvo sadržaja ovog osobitog vida poetskog izraza što prati sam čin bajanja. Slične, u opštim crtama, „bajalicama“ i „basmama“ iz drugih naših krajeva, one su u mnogočemu samosvojne, što će pokazati navedeni primeri.
     Na ovom terenu baju najviše žene, ali i muškarci. Od žena, poznatije su one starije bajalice, ali ih ima i među sredovečnim ženama. U Korbovu, na primer, znaju da baju: Ćorđica V.(85), Milanka G. (40), Katarina K. (73), Voja I. u Velesnici-Đorđičin brat Đorđe R.; u Manastirici - neka Veselija. Ova poslednja zna da posvađa ljude vradžbinama, ali i da učini da momak zavoli devojku ili ona njega. „Zna da čini vradžbine i da neko izgubi ili dobije parnicu na sudu. Ide na groblje, ide u polja, tamo bere cveće, travu... Na stepenicama suda ponekad se vide čini koje ostavljaju ovakve žene ili oni koji se sude. Ona je to naučila od svoje majke. a bila je i udata u planini kod Ungurjana, koji znaju mnoge takve stvari.“ (Kazivač N.C.)
     Onaj koji želi da baje, treba da ode do neke vrbe, da zabode nož u zemlju pored nje i da kaže: “Cum sa prinde salca in apa, asa, sa aiba descintelje melje leac”. Đorđica V. je naučila da baje od svog brata koga je bajanju naučila neka baba u Moldaviji gde je radio kao sluga jer im je otac rano umro. Baba je govorila mladićima koji su se okupljali oko nje da im priča: „Dođite, dođite, ljubi vas baba, da vas naučim da bajete, da me pominjete!“ I od svih njih samo Đorđičin brat naučio je da baje, a kad se vratio kući u Velesnicu naučio je bajanju i svoju sestru. Posle smrti prvog muža, baba Đorđica se udala u Korbovo. Veruje da su njena bajanja uspešna, jer je dva puta venčna. (Kazivač Đ.V.)
     Lica koja saopštavaju bajalice, kazuju ih u zanosu i s ponosom, karakterističnim za osobe koje smatraju da su obdarene natprirodnim svojstvima i u dubokom uverenju da njihovo čaranje pomaže.
     Za ovu priliku, odabrali smo samo nekoliko bajanja: za ljubav - od uroka - protiv zlih sila, „protiv njih“, protiv vampira, protiv bolesti uopšte, protiv žutice (najduža, u nekoliko varijanti), ali i protiv buva. Sve su zabeležene u Korbovu, prošle i ove godine.
Prva je ona „za ljubav“.


ZA LjUBAV

• Bosioče lepo procvetali
  

     Baje se nad vodom s bosiljkom. Popiju se tri gutljaja od te vode i poprska se odelo umočenim bosiljkom, ako se odmah polazi negde.
     Ili druga, takođe nad svežom vodom s bosiljkom:

• Ja ustadoh danas
  

     Verovanje u urok je vrlo snažno čak i kod onih koji se smatraju da su iznad sredine u kojoj žive. Tako nas je V. I. uveravao da su njegovoj deci, kada bi ih urekle neke oči, mogle da pomognu samo babe svojim bajanjem. Baje se bosiljkom sa tri grančice nad glavom onoga za koga se smatra da je ureknut. Detetu vodom nad kojim su bajale ovlač umiju čelo i ono, koje je dotle bez prestanka vrištalo, odmah zaspi. Od skora se baje i stoci: ovcama, kravama, kozama i dr.

OD UROKA

• Beži urok kao vetar
  

PROTIV NjIH

     Baje se bolesnicima. Bolesnik mora da bude apsolutno čist, okupan, opran, ništa na njemu ne sme da bude prljavo, Ako se tako ne postupi, tek onda nastaju komplikacije i pogoršanje bolesti. Stavi se devet zrna pšenice i malo soli.

• Pošao je (ime)
  

     I protiv vampira se baje nad vodom, a može i kraj glave s obaveznim strukom bosiljka:

PROTIV VAMPIRA

• Ptico kodolbiko
  

PROTIV BOLESTI

     Uzme se bolesnikov nož i baje se iznad pupka s vrhom okrenutim prema pupku.

• Srce, srce, beži
  

PROTIV ŽUTICE

     Baje se srebrnim ili zlatnim novčićem, sa statom (konac dug koliko je visok oboleli od žutice), s odlomljenim delom od metle (trava visoka do 150 cm. raste po baštama, osuši se i služi kao metla da se mete dvorište), taj deo mora da bude dug koliko stopalo, lako kokošije pero, iverak od lopate kojom se stavlja hleb u pekaru (svaka kuća ima ovakvu peć u dvorištu za pečenje hleba za nedelju dana). Zlatnik se uvija onim statom, a vezuje se i ta grančica od metle, i otpočinje bajanje. Bolesnik sedi na pragu balkona za sve vreme se onim zamotuljkom prevlači po njegovoj glavi. Baje se u vreme izlaska sunca. Prvo bajanje se obavlja u sredu i posle bajanja zaseca se žiletom desno uvo. U petak se obavi drugo bajanje i zaseca se između očiju, treći put u nedelju zaseca se levo uvo. Bolesnik mora da dođe neumiven. Ni vračara se ne umiva. Ovaj uslov je veoma važan te se smatra da se bolesg može pogoršati ako se ne ispuni; može se desiti da mu se oduzme noga ili ruka ili da zanemi.

• Pošao je (ime) putem, stranom
  

II

• Krenuo je (ime) putem, stranom
  

III

• Pošao je (ime) putem, stranom
  

OD SUĐENICE

• Na kraju mosta
  

Najzad, jedna šaljiva bajalica.

PROTIV BUVA

     Uzme se topao hleb, zabode se nož u njega i tri puta kaže:

• Zabio sam nož u hleb
  

     U čemu su, dakle, zajedničke osobine navedenih bajalica. U njima se proklinje onaj koji je žrtvi naneo urok ili bolest (đavo, vampir, „vila s kopitama“ - verovatno Muma paduri, zmija u procepu da se skameni, izgori, raspukne. To se čini u nastojanju da se uzročnik odagna, uz pretnju da će ga probosgi, iseći, izmesti, strovaliti u blato, pomešati sa izmetom. Oni se magijskim rečima teraju u „zelene jabuke" i „kutove neba“. Dok se veličaju vrline napadnute osobe, kojoj se u bajalici obavezno izgovara ime, dotle se nipodaštavaju i potcsnjuju svojstva dušmana. Uzročniku se često ne pominje prano ime već se, na primer, bolest naziva „strankinja", a zle sile pominju samo kao „one“.
     Zastupljeni su elementi homeopatske magije (oboleli treba da je neumiven baš kao i lice koje mu baje, ili pak, bolesnik treba daje potpuno čist), a takvi su i rekvititi: „stat“ konac koji predstavlja meru žrtve ili nekog dela njenog tela, na primer, stopalo; bosiljak sa njegovim magijskim delovanjem, voda s lustrativnim svojstvima, nož, metla, novčić, kokošje pero, iver od pekarske lopate, a u tekstovima bajalica se pominju još i vučja glava, medveđa noga i dr. Ima i lascivnih reči koje se upućuju onome koji je naneo urok ili prouzrokovao bolest.
     Dani kada se baje su sreda i petak, obično u svanuće.
     Najkarakterističniji broj što se pominjeje devet (stogova žita, rudnika soli), devedeset devet (žutica, kostiju, parčića, raznih država), devedeset devetorica (vampira), a zatim drugi magijski brojevi kao tri (noža, kraljeve kćeri), sedamdeset (devojaka).
     Neki epiteti su postojani: sveto (Sunce), zeleni (đurđevak), crvena (čoja), krasna (kosa), prekrasna (devojka), munjevita (bolest), negažena (staza), nedirnuta (rosa).
     Onaj kome se bajado postaće: čist kao lan što se rađa, kao zvezda na nebu, rosa u polju, kao pšenično zrno: biće miran kao voda, dobar kao ovca i beo kao cvet.
     Po nekim ili većini ovih elemenata, bajalica iz ključkih sela su slične onim zabeleženim u timočkom kraju^[3], pa i širem području istočne i južne Srbije.^[4]

Reference

1. Dr. S. Zečević. Magijska bića narodnih verovanja severoistočne Srbije Glasnik Etnografskog muzeja“ 31-32 (Negotinska krajina). Brograd. 1969. s. 338.
2. S- Zečević. Narodna verovanja đerdapskog življa. Zbornik radova Etnorafskog instituta knj. 7(Etnološka proučavanja đerdapskih naselja II). Beograd. 1974, s. 79-90.
3. Lj. Rajković, Kol baba Božike. „Razvitak“,januar. februar 1976. broj 1. Zaječar. 1976. s. 62-69.
4. V. Stojančević. Vranjsko Pomoravlje (Etnološka ispitivanja). Srpski etnografski zbornik. knj. XXXVI. Život i običaji narodni. knj. 36. Beograd. 1974. s. 549