Badnji-dan u tuđini

Badnji-dan u tuđini Pisac: Jovan Grčić Milenko

Zvezdo moja na visini
Što te čuva mesec mladi,
Ti zavičaj drag mi vidiš,
O, pa reci šta mi radi
Kuća moja u daljini?
Jel’ uneo božić bata
I u moju kuću zlata,
Skromna zlata, radost koju,
Da uteši dom sirotan
I staricu majku moju?
Pa reci mi, zvezdo mila,
Je l’ na domu sve mi zdravo?
Reci šta mi bratac radi?
Šta l’ udova sejka moja
Sa četvoro siročadi?...
Zovu l’ deca ujka svoga
Da im dođe iz daljine,
Da »Roždestvo« milo čuje
I božićnje pesme njine?
Oh, čuo bi ujko rado!
Jedanajsti god je ovo
Kako nije na svom domu
Sa svojima božićov’o!
U tuđinskom daljnom kraju
Zatic’o ga badnji dane,
I žalosno podseć’o ga
Na sve znance milovane...
... Pa i danas srce, evo,
U zavičaj svoj bi htelo;
Oh, daljno predaleka,
Zaman žudi srce vrelo!
Tad pred željnim okom mojim
Radbina se mila budi,
A božićnu krasnu slavu
Tek kao kroz san srce tubi.
Tek kao kroz san sveg se sećam
Što me negda radovalo,
Pa me žao što i sada
Nisam ’nako dete malo.
Čini mi se — u spomenu —
K’o da vidim sebe sama,
Kako božić zabavlja me
Sa detinjskim zabavama...
K’o da vidim izbu malu
Gdeno slušah negda bajke,
Pa k’o žižak da mi pucka
Pred ikonom bogomajke.
K’o da čujem sebe sama
Gde pijutem: »slatka mamo,
De još malo prospi slame,
Da se bolje valjuškamo«.
Pa i badnjak k’o da vidim,
Gde ga s vinom moji gase;
A s ulice k’o da čujem
Vertepaša jasne glase.
K’o da vidim celo selo,
Kuće gde mu s brda vire,
Pa kroz okna osvetljena
Kako žišci u noć žmire.
K’o da vidim snežak deb’o,
Na krovove što je pao,
I da čujem fijuk vetra
Što se šorom zatrčao,
Zatrčao crkvi tankoj,
Spram meseca što se blista,
Gde će sutra da zapoje
Pravoverni slavu Hrista!...
...Sve to kroz san k’o da vidim!
Drag mi tada božić bio!
A gle, danas, u tuđini,
Žalosno me oborio.
Na srce mi tuge pale.
Čelo mute mnogi jadi.
A majčine ruke nema
Umiljato da ga gladi.
Nikog nema da me pita
Kako božić božićujem,
O, pa barem — na utehu —
O svojima što da čujem!
Da l’ bar oni ne tuguju,
No radošću srca snaže.
Ali ko će da izvesti?
Ali ko će da mi kaže??
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
Ko?
Zvezdo moja na visini
Što te čuva mesec mladi,
Ti zavičaj drag mi vidiš,
Ti mi reci šta mi radi
Kuća moja u daljini?
Je l’ uneo božić bata
I u moju kuću zlata,
Skromna zlata, radost koju,
Da uteši dom sirotan
I staricu majku moju?
O, reci mi, zvezdo mila!
Daj mi s neba verna znaka:
Ako srećno božić slave,
A ti prospi nebom zraka;
No je l’ tuga danas s njima,
Slave l’ slavu u jadima,
Ti zadršći...
Tužno plani...
Sažali me...
Pa izda’ni...
— — — — — — — — — —
— — — — — — — — — —
Aoh, oko, da l’ me varaš?
Aoh, srce, što udaraš?
Aoh, zvezdo, dosta, dosta:
Na nebu se ti ne krasiš!
Na mom domu sreće nema,
Jer ti mi se, eto, gasiš...
Tužno gasiš...

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 221-225

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.