Ajduk Mijat i smrt Stanka Sočivice
Odvrže se Mijat u ajduke,
U proljeće, u najljepše vreme,
Od kurjuka Mustajbegovice,
Od zuluma Usječen Turčina.
Ajdukovo devet godin’ dana, 5
Ni dobio nit’ je izgubio,
Al’ u društvu niđe nikog nema,
Rosu snima, za rakiju prima,
Cvjeće bere pa se s njime rani,
Boga moli Mijate ajduče: 10
„Bože, daj mi da bi jednog druga
Da me nije u gorici tuga”!
Bog mu daje jednog po jednoga,
Bog namjeri trijest i jednoga.
Svu je Mijo goru preodio, 15
Preodio pa je provodio.
Ljeto prođe, ljepa jesen dođe,
Na neđelju pred Svetoga Luku,
Svi dođoše u Kozaru ravnu,
U Kozaru više Unačkoga. 20
Pita Mijo braće i družine:
„Bogom vami, draga braćo moja,
Evo nami danka od rastanka,
Đe će koji zimu zimovati”?
Sam govori Primorac Nikola: 25
„Bogom tebi, dragi arambaša,
Ma ja oću zimu zimovati,
Zimovati u Primorju mome”.
Al’ govori Mileta ajduče:
„I ja oću zimu zimovati, 30
Zimovati u Bosni ponosnoj”.
Al’ govori Cvjetko Vučemile:
„I ja oću zimu zimovati,
Zimovati u Cetini ravnoj”.
Al’ govori Vide Žeravica: 35
„I ja oću zimu zimovati,
U Kotarim’ više sinja mora”.
Al’ govori Sava iz Posavlja:
„I ja oću u Posavlje moje”.
Al’ govori Udbinjanin Pavle: 40
„I ja oću na Udbinu ravnu”.
Al’ govori Čerjaniću Ile:
„A ja oću u Zagorje ravno”.
Al’ govori Mijate ajduče:
„I ja oću u Kozaru ravnu”. 45
Al’ govori Sočivica Stanko:
„I ja oću zimu prezimiti,
Baš u onoj Lici kamenici,
U onoga pobratima moga,
Pobratima bega Mustaj-bega”. 50
Bogom ga je društvo zaklinjalo:
„Brate Stanko, prosto ti ne bilo,
Ne odi de, glave ne gubi de,
U Turčina vjere ne imade,
Ture će te, Stanko, pogubiti, 55
Glavom će te, brate rastaviti”.
Al’ je Mijo društvu govorio:
„Oj, družino, draga braćo moja,
Na neđelju pred Svetoga Đurđa,
Svi dođite ladnoj vodi Savi, 60
Kada bude trave oko Save,
Kad prispije janje za zaklanje,
Koji prvi ladnoj vodi dođe,
Čekaj svaki neđeljicu dana,
I dva danka do Svetoga Marka. 65
Koji bi nas braće poginuo,
Proklet bio ko ga ne osveti”.
Ruke šire u lica se ljube,
Suzami se braća polivaše,
Svaki ode baš u mjesto svoje. 70
Ode Stanko Lici kamenici,
Do onoga pobratima svoga,
Daleko ga pobro ugledao,
Brata Stanka bliže susretao,
Ruke šire u lica se ljube, 75
Za junačko pitaju se zdravlje,
Oba kažu da su zdravi bili.
Biva s njime ravan mjesec dana.
Ode beže u lov u Goricu,
Osta doma Sočivica Stanko, 80
Kurva kučka Mustajbegovica,
Pa Stankovu odsiječe glavu.
Kad uveče beže dolazaše,
Begovici vako besjeđaše:
„Begovice, draga gospojice, 85
Kamo brate Sočivica Stanko”? -
„Valaj sam ti Stanka pogubila”!
Ali njojzi beže govoraše:
„Zlo si jadna danas uradila,
Jer u Stanka mnogo ima druga, 90
Da se moliš Bogu jedinome,
E me Bože iskupit’ ne može”.
Zima prođe a proljeće dođe,
Na neđelju pred Svetoga Đurđa,
Svi dođoše ladnoj vodi Savi, 95
U ruke se ljepo rukovaše,
U ljepa se usta poljubiše,
Za junačko zdravlje upitaše,
I svi kažu da su zdravo bili.
Pita Mijo braće i družine: 100
„Oj, družino, draga braćo moja,
Ima l’ trave oko vode Save,
Je l’ prispjelo janje za zaklanje,
Tu je nami dobro prebivanje,
Nit’ trebaju nama zagrnjači, 105
Ne trebaju nama pokrivači,
Puška šarka i otac i majka,
Kabanica kuća nam vječnica,
Đe mrčemo onđe ne svićemo”.
Svi čekaše neđeljicu dana, 110
I dva danka do Svetoga Marka,
Čekajući Sočivicu Stanka.
A kad Stanka jadna ne bijaše,
Od žalosti kose počupaše,
Žalujući Sočivica Stanka. 115
Svi pođoše Stanka potražiti,
Potražiti pa ga osvetiti,
Te dođoše Lici kamenici,
Živa bega oni uvatiše.
Pita njega Mijate ajduče: 120
„Pobratime, beže Mustaj-beže!
Kamo brate, Sočivica Stanko”?
Ture meće ruke na ćitape,
Baš da nije Stanka ni vidio.
Al’ se njemu Mijo ne vjeruje, 125
Uze bega za desnicu ruku,
Na svake ga muke izmučio,
Najposlje ga na vatru ložio,
I od njega pepel uvatio,
Na vjetar je njega iznosio, 130
Nek’ od hrđe pleme ne ostane,
Begovicu, pas joj ćero majku,
Sveza njojzi i noge i ruke,
Na nju pušta po redu ajduke,
Nek’ je ljube po dva, po tri puta, 135
Mijat momče, ma i petnaest puta.
Pak je mažu praom i sumporom,
Te je pale od pete do glave
Sva izgore odnesi je đavle!
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
