Autobiografija/SRPSKI JEZIK

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   HRIŠĆANSKA NAUKA SRPSKI JEZIK ISTORIJA   ►

SRPSKI JEZIK

          — Beše li ti ono magare što ni prošloga puta ne znađaše lekciju?
          — Jest, ja sam taj! — odgovaram ja ushićen zadovoljstvom što me se profesor tako dobro seća.
          — A nađoh li ja kanda, na tvome pismenome zadatku, onu mastiljavu mrlju koju vi, đaci, krmačom nazivate?
          — Da, da! — tvrdim ja, sav ushićen što me se profesor tako dobro seća.
          — Ja tada rekoh tebi, ako budeš bio i dalje tako nemarljiv i nebrižljiv, da ću te kazniti.
          Ja i to potvrđujem, ali bez ushićenja, a on uzima pisaljku i meni „bude bio“ beleži jedinicu i upućuje me, jednom čisto gramatičkom rečenicom, da klečim iza table.
          — Ostaćeš klečeći do kraja ovoga časa, učeći za to vreme sklanjanje zamenice sebe ili se. Budeš li bio kadar naučiti to sklanjanje, javićeš mi se i ispraviću ti belešku a dalju kaznu oprostiti.
          Kako ni do kraja časa nisam „budem bio“ naučio to prokleto sklanjanje, ostao sam na kolenima sve dok nije zakucalo zvonce.
          To sklanjanje nam je zadavalo naročite glavobolje. Sećam se, npr., mojih muka da naučim peti padež od imenice pas. Svi ostali padeži išli su kojekako, ali peti padež jednine (pokojni zvatelni) nikako mi nije ušao u glavu, niti sam umeo da ga pogodim.
          I ne samo meni, već i svima u mojoj okolini, zadao je taj padež glavobolju. Moj najstariji brat, koji je već bio u starijim razredima, izgleda da se provukao i nije u životu imao posla sa tom imenicom; moj mlađi brat mi reče da je od imenice pas peti padež: kuče. Otac mi nije umeo kazati ništa, pošto gramatika nema nikakve veze sa trgovinom, već izgleda da tu čak važi pravilo: što manje gramatike to više zarade.
          Pitao sam i bakalina, našega komšiju, pošto sam mu prethodno objasnio da se petim padežom zove, i on mi reče:
          — Ja kad vabim kuče, ja mu kažem: kuc, kuc, kuc! a kad ga teram, ja mu kažem: šibe! A bog će ga sveti znati koji je to padež!
          Pitao sam najzad i gospodina protu, jednom prilikom kada je bio na večeri kod nas, verujući neobično u njegovu učenost, pa se i on zbunio i nije umeo da me nauči.
          — Peti padež, peti padež! — uze da zamuckuje prota, brinući se da pred mojom porodicom sačuva autoritet učena čoveka. — Pa koliko padeža vi učite?
          — Sedam.
          — Sedam? — zgranu se prota. — E, to je mnogo, to je baš mnogo!
          — Mnogo! — uzdišem i ja.
          — Ja ne znam samo — okreće se prota mojim roditeljima — što će im toliki padeži. To je prosto profesorski bes. Uzmite samo jedna Nemačka, koliko je to prostrana i silna carevina, pa nema više nego četiri padeža; pa onda Francuska, pa Engleska, sve velike i moćne države, pa nemaju više nego četiri padeža. A šta smo mi, jedna tako reći mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padeža. Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu?
          Te su protine misli bile u stvari vrlo utešne za mene, ali mi pred profesorom nisu mogle ništa pomoći. On je odlučno tražio od mene da mu kažem peti padež od imenice pas, čemu sam se ja odlučno odupreo jednim beskrajnim ćutanjem, jednom od onih mojih osobina kojom sam se vrlo često u školi odlikovao.
          A koliko je ovaj profesor imao pik baš na padeže, pokazaće i slučaj nekoga Stanoja Stambolića. Jedno popodne, za vreme velikoga posta, on diže ruku i zamoli:
          — Molim, gospodine, da idem u avliji.
          — Reci, Stamboliću, tu rečenicu pravilno, pa ću te pustiti, — odgovori mu profesor.
          Stambolić se zbuni, uzvrda se, pa očajno ponovi:
          — Molim, gospodine, da idem u avliji!
          — Reci pravilno, pa ću te pustiti.
          Stambolić poče da se znoji i previja, koje zbog padeža a koje zbog nevolje radi koje je molio da izađe. Šapću mu drugovi i dobacuju, a Stambolić se oznojio, pocrvenio, digao jednu nogu i uvio je oko druge, pa najzad, kad doču reč koju su drugovi dobacivali, on dreknu:
          — U avliju!
          — Tako, sad je pravilno, sad možeš ići! — veli profesor.
          — E, sad je dockan! — odgovara Stambolić, sav opušten i otromboljen.
          A nisu to samo padeži sa kojima smo se borili. Bilo je u gramatici i puno drugih kukica i jeksera i, ako ne paziš dovoljno, mogao si se svaki čas ne samo ogrebati već i nabosti.
          Ima, na primer, reči koje su tako kapriciozne i prevrtljive kao histerična žena; javljaju se u svima mogućim toaletama. Ovo nije slučajno upoređenje, jer sam ja, učeći gramatiku, zapazio da ova nauka ima mnogo ženskih osobina ili, ako hoćete, žene imaju mnogo gramatičkih osobina. Ne mislim ja na neodređeni i zapovedni glagolski način, za koji bi se moglo reći da je isključivo ženski način, ali mislim na ono što se oko svake žene, kao oko imenice u gra matici, vrzma po jedan član, po kome možeš poznati kog je pola žena, a mislim i na to što i žene, kao i imenice u gramatici, uvek imaju nastavak i što taj nastavak vrlo rado menjaju pri svakom novom padežu.
          Ima među rečima i takvih koje se pojavljuju, à la Fregollі, u svima mogućim oblicima. Izađe profesor na tablu i napiše reč crno, pa onda počne da razvija neku matematičku formulu, prateći je nerazumljivim objašnjenjima: „Staroslovensko on pred muklim jus pretvara se u novoslovensko... itd.“ ili: Jus se pretvara u cis, cis se pretvara u bis itd...“, i na kraju krajeva reč crno sad glasi: belo.
          Sećam se jednoga predavanja iz istorije Srba, koje je profesor ovako završio: „U bici na Velbuždu 1330. godine, u kojoj je poginuo bugarski car Mihajlo, odlikovao se naročito mladi srpski kralj Dušan. Grad Velbužd, gde se ta bitka desila, danas se zove Ćustendil. Kako je od reči Velbužd postala reč Ćustendil, to istorija ne ume da objasni, ali je gramatika kadra i to oojasniti“.
          Profesori u tom pogledu idu tako daleko da su oni već pre Voroncova kadri bili pretvoriti petla u kokošku, i obratno, i onda nikako čudo nije što sam ja, kao i mnogi moji drugovi, vraćao se sa table gde sam govorio lekciju sa uverenjem da sam dobio četvorku, a ona se — jus u on, on u debelo jer, debelo jer u tanko jer — na kraju tromesečja pretvorila u dvojku.
          Koliko su nam jada zadavale te prevrtljive reči u gramatici, toliko još više i razni znaci, koji su, izgleda, zato izmišljeni da naprave što veću zbrku. Tačke, zapete, pitanja, divljenja i još čitava gomila raznih znakova, koje je grešni đak morao znati gde da postavi, bez obaveze da ih i docnije; u životu, upotrebljava. Ja i danas poznajem jednog činovnika koji je učio gramatiku kad i ja, i koji mi se žali da ga ona samo buni u životu.
          — Uzmi, molim te, samo one znake, — žalio mi se on. — Ja sam pre pisao, pisao, pisao, pa nanižem reči kao ženski tepeluk. Pa eto, molim te, sam reci, da l' bi na ženskom tepeluku lepo stajale tačke i zapete? Razumem još znak divljenja, to se još i može upotrebiti. Kad god pišem nekom starijem po činu od sebe, ja metnem znak divljenja. Ali naš sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja čak i kraj fraze: „Ti si magarac!“ E pa zar to ne znači kompromitovati ne samo taj znak već i celu gramatiku, jer ako je ko magarac, on ne mora biti baš gramatički magarac.
          A poznat je i onaj slučaj gde komandiru jedne pogranične čete vraća komandant raport da stavi tačke i zapete, jer je ovako napisan raport potpuno nerazumljiv, tako da se nikako nije moglo razabrati da li je u pograničnom sukobu, koji se desio, poginuo šef krijumčarske bande ili je poginuo sam komandir koji raport podnosi: Komandir, koji se nikad u životu nije družio sa tačkama i zapetama i, moglo bi se reći, bio čak i njihov protivnik, došao je ovim komandantovim zahtevom u veliku zabunu. Njemu bi mnogo lakše bilo voditi celu noć borbu sa dvadeset i pet pograničnih bandita no razmestiti u svome raportu toliki broj tačaka i zapeta. Da se izvuče iz teške situacije a i da odgovori zahtevu komandantovu, on previ jedan čist tabak hartije i na njemu ispisa deset tačaka i petnaest zapeta, pridruži to svome raportu i vrati ga komandantu s molbom da komandant, svojom naredbom, izvrši raspored priloženih tačaka i zapeta i svaku od njih uputi odgovarajućoj jedinici, dodajući još i molbu da komandant tačke i zapete koje bi pretekle, te ostale neupotrebljene, nadležno rashoduje.
          Ja ne mogu da razumem zašto su nam te tačke i zapete pravile tolike neprilike, kad se vrlo dobro sećam da nam je profesor neobično jasno objasnio njihovu upotrebu. Ovako nam je govorio:
          — Jedan železnički voz, na primer, ima da prođe put od Beograda do Niša. Lepo. Kad izvede taj put, tj. kad stigne u Niš, on je onda svršio ono što je hteo; njegova je misao bila da otputuje iz Beograda u Niš i on je tu misao ispunio. A jedna misao izvedena i iskazana, to je rečenica. Voz je na kraju svoje misli stao i ne ide dalje, a to znači, i na kraju rečenice treba kazati: stani, ne dalje! E, to „stani i ne dalje“ beleži se tačkom. Na kraju rečenice, dakle, beleži se tačka. Da, ali voz ne može da potegne iz Beograda pa pravo u Niš a da se nigde usput ne zaustavi, jer to je vrlo dug put. Ima usput da se ukrsti s drugim vozovima, pa mora mašina uzeti vodu, pa se mora negde ustaviti da siđu putnici i da nove primi, da se štogod istovari ili utovari. Mora se, dakle, voz zaustaviti gdegde duže a gdegde kraće, koliko samo da iskoči ili uskoči putnik. Zato, vidite, na putu ima većih i manjih stanica, takozvanih postaja. Svaka takva velika stanica, gde se recimo ukrštaju vozovi, gde ima i restoracija, te se putnik može i potkrepiti, to vam je tačka i zapeta, a postaje, gde se voz zaustavi samo za trenutak, to su vam zapete. Dakle, jedna velika rečenica može biti sastavljena iz više manjih rečenica, od kojih je svaka odvojena tačkom i zapetom, kao što u jednoj rečenici može biti više ili manje zapeta, kod kojih se predahne. Je li vam sad jasno?
          Razume se da smo svi kazali da nam je jasno, iako sad tek nismo ništa razumeli, jer smo posle profesorovog objašnjenja vodili međ' sobom ovakve razgovore:
          — Da li ona niška tačka, sasvim na kraju puta, mora biti krupnija od mladenovačke i ćuprijske? — pitao je Živko Janjić.
          — A da li tamo gde je tačka i zapeta možeš da ručaš supu, goveđinu i pečenje ili imaš vremena samo da pojedeš perecu? — domišljao se Steva Radojčić.
          — E pa dobro, ako se tamo gde je tačka i zapeta ukrštaju vozovi, to i onaj drugi voz ima svoju tačku i zapetu i onda tu se sretnu dve tačke i dve zapete, od našeg i onog drugog voza! — rezonovao je Jovica Stanković.
          Znak divljenja i znak pitanja profesor nam je sa manje teškoća objasnio, ali smo docnije, u životu, videli da to objašnjenje nije tačno. Po profesoru, na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne rečenice, dok u životu znak pitanja se može staviti iza reči: poštenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobročinstvo, vernost, prijateljstvo itd., pa bile te reči u sredini ili na kraju rečenice. Ili, ako hoćete, znak pitanja u životu možete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek će biti na svome mestu. Počev od rođenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u životu čovečjem pristaje znak pitanja.
          Što se tiče znaka divljenja, on je u životu najviše u upotrebi na proklamacijama, partijskim zborovima i pri izjavama ljubavi, pa zato smo njegovo značenje vrlo lako shvatili.
          Dve tačke, kao gramatički znak, naučili smo tek kad smo počeli učiti fiziku, jer se cela ta nauka sastoji iz raznih a, b, v. Svako pravilo, svaka definicija, ima svoje a, b, v. Stane profesor na katedru pa izgovori pravilo: tako i tako, tako i tako, pa onda doda: prema tome: a) to i to; b) to i to I v) to i to. Tako smo nekako uhvatili da posle onoga „prema tome“ treba uvek staviti dve tačke.
          Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak, koji nije ni tačka a nije ni zapeta. Možeš ga metnuti gde god ti je volja, ništa ne menja stvar. Jedan od mojih drugova, neki Ilija Sušić, stavljao je pri potpisu tačku i zapetu na kraju prezimena i, da vidite, vrlo je lepo stajala i tu.
          Više tačaka je znak koji označava nezavršenu misao. Nije nam nikako išlo u glavu kako može biti nezavršenih misli; kad si je već počeo, završi je. Da smo pitali profesora, on bi nam verovatno rekao:
          — Pođe Voz iz Beograda za Niš, ali kod Stalaća se desi sudar vozova, tri mrtva i jedanaest ranjenih, i voz ne može da nastavi put. To je eto nesvršena misao i tu dođe nekoliko tačaka!
          A takvih iznenađenja, kao što je sudar vozova, ima često u životu, te prema tome znak više tačaka odista može da bude vrlo koristan. Tako, na primer, lopov zavuče ruke u tuđu kasu a naiđe iznenada policija; to je onda odista nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka... Pa onda, dečko izjavljuje ljubav svojoj koleginici, studentkinji, iza kapije i pri prvom zagrljaju naiđe njen otac. I to je nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka.... Ili uvuče se gospodin kod mlade žene kad joj muž nije kod kuće i taman mlada gospođa sela u krilo razneženome ljubavniku, a neočekivano nailazi muž. I tu je misao nedovršena i ta se rečenica u životu svršava sa nekoliko tačaka, a gdekad možda i sa nekoliko udivitelnih.
          Eto, to je znanje koje smo o znacima izneli iz škole i dopunili ga u životu.
          Ali, da bi nam dali prilike da nam ti znaci zadadu što veću glavobolju, profesori su, osim predavanja o njima, zadavali nam još i pismene zadatke, da bi se navikli da iskazujemo svoje misli i da primenjujemo ove znake.
          Ti stilistički zadaci, koji tako često služe profesorima kao zabava, da bi se izmeđ' časova, u profesorskoj kancelariji, slatko smejali, obično su slični po stilu ljubavnim pismima koja odžačari pišu kuvaricama, molbama koje piljari pišu opštinama i raportima koje noćne patroldžije podnose komandama. I profesori srpskoga jezika možda baš zato zadaju vrlo često takve zadatke kako bi što više upotpunili svoje kolekcije đačkih gluposti. A da bi te gluposti bile što deblje, da bi se profesori što slađe smejali, oni obično zadaju takve pismene zadatke na koje mnogi od njih ne bi umeli ni sami odgovoriti. Sećam se samo koliko nam je nevolja doneo pismeni zadatak: „Ispeci pa reci!“ Profesor je prosto, završavajući čas, rekao: Deco, pismeni zadatak za iduću nedelju: „Ispeci pa reci!“ što nam je bilo tako isto jasno kao da nam je kazao: Deco, za iduću nedelju pismeni zadatak: „Bifurkacija Patagonaca u odnosu prema oscilaciji Eskima“.
          Pitao sam starijega brata, koji je zamakao već u školi, šta je to „ispeci pa reci“, ali mi ni on nije umeo objasniti. Veli:
          — Reč može biti pečena, može i kuvana, može pržena, a može i pohovana.
          Možete misliti već kako su glasili ti pismeni zadaci na temu „Ispeci pa reci“. Neki Živko Sredojević napisao je ceo pismeni zadatak u nekoliko reči. Taj je zadatak glasio:
          — Najzdravija je reč kad je pečena i onaj se može smatrati za mudra koji govori samo pečene reči!
          Drugi opet, neki Sima Jagodić, — ko zna gde se inspirisao tom filosofijom — ovako je rešio zadatak:
          — Reč ne treba izvaditi iz usta sve dok ne bude sasvim pečena. A reč može da se ispeče ako se zagreje stolica kod kuće, pa se na toj stolici sedi sve dok se ne ispeče reč i za to vreme se uči srpska gramatika, kao najvažniji predmet, pošto bez jezika čovek ne može živeti!
          Treći opet, neki Ostoja Popović, sin seoskog sveštenika, ovako je narodski objasnio stvar:
          — Sve što ulazi u usta treba da bude pečeno. Tako u usta ulazi pogača, pa ulazi rakija, pa ulazi jagnje sa ražnja, i zato i sve što izlazi iz usta treba da bude pečeno. Kako iz usta, osim ostaloga, izlazi i reč, to i reč treba da bude pečena!
          Drugi put opet profesor bi nam zadao temu: „Poznaj samoga sebe!“ Na tu temu sećam se samo jednog odgovora, koji je glasio:
          — Kad čovek nema prilike da pozna koga drugoga, nije rđavo, od dugoga vremena, da pozna samoga sebe. Najlakše čovek može poznati samo ga sebe na ogledalu. Ako je dobro ogledalo, čovek može tom prilikom da vidi svoje dobre strane, a ako je rđavo ogledalo, čovek može da vidi svoje rđave strane!
          Ja na tu temu: „Poznaj samoga sebe!“ nisam podneo nikakav odgovor, jer nisam umeo da ga nađem. Kako tada tako, evo, sve do danas ja na tu temu ne umem da nađem odgovor.
 


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 81 godina.