Autobiografija/POGOVOR

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   NEISPISANA GLAVA POGOVOR Sadržaj   ►

POGOVOR

          Ja sam u stvari završio svoju autobiografiju, ali je l' te da vam izgleda kao da nešto nedostaje, kao da nije pravi kraj? Onako otprilike kao što u pozorištu ima komada tako nekako nedovršenih da publika, i kad se poslednji put spusti zavesa, još uvek sedi i čeka nastavak.
          Ja ne bih želeo da svoje čitaoce stavim u taj položaj da čekaju nastavak. Napisaću još i ovu poslednju glavu. Uostalom, ja sam se nekako već izmirio sa onim što treba u poslednjoj glavi jedne biografije napisati. Možda na malo čudan način, ali sam se ipak izmirio.
          U poslednje vreme, jedan mladi poduzetnik nekoga novog pogrebnog preduzeća, kojega i ne poznajem, počeo je neobično srdačno da mi se javlja. Koliko god puta prođem kraj njegove radnje, pa ma to bilo i po nekoliko puta dnevno, on uvek ljubazno skida kapu i srdačno me pozdravlja: „Dobar dan želim!“ Samo što mi ne kaže: „Izvol'te, molim vas, izvol'te svratite. Imam robu osobitog kvaliteta i vama ću, verujte, učiniti naročite cene!“
          U početku me je bunila ta njegova ljubaznost i došlo mi je više puta, kad me tako ljubazno pozdravi, da ga brutalno napadnem, ali sam se polako, polako počeo da navikavam. I počeo sam da se mirim, tako da sam najzad uzeo da zastajem, pri prolasku, pred njegovim izlogom i da merkam mrtvačke sanduke. Zatim je to bivalo sve češće i češće, gotovo svakodnevno, sve dok mi to nije postala prava navika.
          I ne samo što sam zastajao pred izlogom, već sam počeo da se upuštam i u prijateljske razgovore sa mladim poduzetnikom, koji je uvek stajao na vratima svoje radnje.
          — Šta mislite, — rekao bih mu stojeći tako pred izlogom — šta mislite vi o ovome sanduku?
          — Oh, gospodine, taj bih vam mogao naročito preporučiti! — odgovorio bi ushićeno mladi poduzetnik.
          — Nije li nešto mali?
          — Molim, dozvolite, — rekao bi on i izmakao bi se od mene tri-četiri koraka, te me premerio od glave do pete — uveravam vas, gospodine, da će vam taj tako dobro stajati kao da je mera na vama uzimana.
          — Ne mislite da je malo tesan?
          — Možda nešto pasent, ali to samo u početku, kao na primer nova cipela, ali docnije, verujte, osećaćete se sasvim komotni.
          — Da, verovatno... a što se tiče kvaliteta?
          — O, molim! — presekao bi mi on reč. — Što se toga tiče, mogu vam dati pismenu garantiju za pet godina.
          Razume se, kad smo se bliže upoznali, upustili smo se i u detaljnije razgovore, i on mi je čak, pun oduševljenja i ponosa, izložio jednog dana i svoj nacrt programa za pogreb. Na čelu pratnje jastuče sa ordenima, pa onda venci, pa ripide, pa pevačka društva, itd., i, razume se, odmah me je uveo u dućan, da mi pokaže jastuče za ordenje i peškire za članove pevačkih društava.
          — Samo, molim — dodao bi uz to — stvar treba tako udesiti da umrete leti, kad je duži dan, te da se ceo program može izvesti.
          Kao što vidite, dakle, blagodareći jednoj tako srećnoj slučajnosti, ja sam se ne samo izmirio sa sadržinom ove poslednje glave moje biografije, već sam unekoliko učinio i sve potrebne pripreme. Sad ostaje još samo da umrem, kako bi publika, koja čeka kraj predstave, mogla ići kući. Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene.
          Ali kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će, verovatno, i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala. Nešto slično onome što se desilo Taljeranu, čiji su politički trikovi tako česti bili da se svet i prilikom njegove smrti pitao: „Šta li je hteo s tim“?
          Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv. Prvoga dana treba doneti u novinama belešku: „Kao što se čuje, g. Nušić je juče umro“. Drugoga dana već bi se mogla doneti ovakva beleška: „Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je g. Nušić umro“. Pa tek trećega dana reći: „Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, g. Nušić je odista umro“.
          Da bi se kod publike odagnao i poslednji trag sumnje, mogao bi, tom prilikom, doći k meni i ko od novinara da me intervjuiše. A kako bi se moglo vrlo lako desiti da mu ja tom prilikom ne bih mogao na postavljena pitanja odgovoriti, to je, mislim, najbolje da ja još sad spremim taj intervju.
          To uostalom nije tako neobična pojava — intervju sa jednim mrtvacem. Naprotiv, u politici se to vrlo često dešava da baš oni koji su mrtvi pišu intervjue sa sobom i nude ih raznim redakcijama.
          Taj intervju, u ovom slučaju, ograničiće se samo na to da utvrdi fakat da sam ja umro, bez ikakvih drugih ambicija ili pretenzija. Taj bi intervju ovako otprilike izgledao:
          Novinar: Poslat sam od direktora „Svetlosti“ i molim vas da budete dobri reći mi koju reč o vašoj smrti?
          + Ja (ćutim, kao što je i red da mrtav čovek ćuti).
          Novinar: Mogu li dakle očekivati?
          + Ja (ćutim i dalje, ne bi li se novinar, na taj način, uverio da sam odista mrtav).
          Novinar: Mislio sam da mogu računati na vašu predusretljivost?
          + Ja (najzad i mrtav prolajem): Sasvim, kao što sam i ja računao na novinarsku nasrtljivost, koji ni mrtvom čoveku ne daju mira. Dakle, šta ste radi?
          Novinar: Napolju se govori da ste vi umrli?
          + Ja: Ne treba, znate, nikad polagati mnogo na te ulične glasove, premda, u ovome slučaju, ima u njima i dosta istine.
          Novinar: Može se, dakle, smatrati da ste mrtvi?
          + Ja: Računajte s tim kao sa jednim faktom, koji vam može služiti kao polazna tačka za intervju.
          Novinar: Mogu li znati pobude koje su vas rukovodile na taj korak?
          + Ja: Odavna se nosim mišlju da se povučem iz života.
          Novinar: Jeste li imali kakav naročiti razlog što ste izabrali baš ovaj momenat da umrete?
          + Ja: Mogu vam reći da sam ja u stvari pomišljao na to da celu stvar odložim na duže vreme, ali stvar se, i protiv moje volje, drugače svršila.
          Novinar: Zanima me jako taj detalj. Bi li bili tako ljubazni da mi ga ispričate?
          + Ja: Zašto ne! Stvar se, vidite, ovako desila. Lekari, koji su se pre neki dan iskupili oko moje postelje, doneli su, na latinskom jeziku, odluku da ja treba da umrem. Kako sam ja još iz rane mladosti poznat kao vrlo rđav latinac, to sam se ovom prilikom koristio tom svojom lepom osobinom i prosto ih nisam razumeo. Sutradan, kada su ponova došli, iznenadili su se kad su me zatekli živa. „To prosto nije moguće!“ — uzvikivali su oni. Počeše ponova da me kucaju, pipaju, osluškuju i onda se podeliše u dva tabora; moj domaći lekar bio je mišljenja da ja moram u roku od dvadeset i četiri sata umreti, dok je drugi, njegov kolega i inače moj dobar prijatelj uzbuđeno uzvikivao: „Taj je kadar još mesec i dva da se vuče ovako!“ Ja sam pokušavao, ali bez svakog uspeha, da izmirim njihova gledišta, ali su oni padali u sve veću vatru. Najzad počeše da secuju na mene: moj domaći lekar položi novu novcatu hiljadarku, tvrdeći da ću ja umreti za dvadeset i četiri sata; onaj drugi položio je na to svoju hiljadarku, tvrdeći da ću se ja „vući tako još duže vremena“. Opkladili su se, pružili jedno drugom ruke i zamolili me da ja presečem. Sutradan izjutra dođe mi domaći lekar sam i već iz prvih reči koje je izmenio sa mnom uvide da sam ja pristalica onoga drugoga. „Ah, to nije lepo od vas! — prebacivao mi je on. — Vi u ovome slučaju treba da ste potpuno neutralni ili, ako već nalazite da treba simpatisati čijem mišljenju, onda sam vam ja valjda preči i bliži!“ Pravdao sam mu se da ja nikako ne želim da budem pristrasan i da nemam nikakvih naročitih razloga radi kojih bih pristao uz mišljenje onoga drugoga lekara, do jedino taj što mi on dopušta da nešto duže živim. To naročito uvredi moga lekara, on planu i reče mi otvoreno da je onaj njegov kolega jedna ozbiljna neznalica, da je on takvo tvrđenje postavio samo zato da demantuje njega kao kućnjega lekara. „Ali, gospodine, — dodao je on uzbuđen — ne dam se ja demantovati; ne mogu ja dozvoliti da budem tako olako demantovan. Vi treba da umrete, gospodine, još u toku današnjega dana!“ Pokušavao sam da mu iznesem izvesne protivrazloge, ali je on ostao pri svome, tvrdeći kako to nije lepo od mene, kao kulturnoga čoveka, što očevidno idem na to da omalovažim medicinsku nauku, koja je u ovome veku načinila veći progres no sve ostale pozitivne nauke. Najzad, primakao je stolicu, seo je kraj moje postelje, uzeo me za ruku i počeo sasvim prijateljski da razgovara! „Znači, vi pretpostavljate da životarite tako još mesec i dva dana, a u stvari vi ste već izmireni s tim da ćete umreti!“ — „Da!“ — „Ja velim, dragi prijatelju, — nastavi doktor prijateljski — što će biti jesenas, neka bude večeras. Naš narod je mudar i njegova filosofija je zdrava, pa je treba poslušati!“ I na kraju krajeva, pošto je apelovao i na moje dobro srce, morao sam mu popustiti, i tako je, eto, došlo do toga da sam sad umro.
          Novinar: To je odista zanimljivo! (Beleži).
          + Ja: Da, vrlo je zanimljivo.
          Novinar: A smem li vas zamoliti da mi kažete još i vaše mišljenje o smrti?
          + Ja: Odgovoriću vam vrlo rado i na to, ali mogu vam reći da sam promenio svoje mišljenje. Sve dok nisam umro, imao sam sasvim drugo mišljenje o smrti; otprilike onako kao što ljudi, sve dok se ne ožene, imaju drugače mišljenje o braku.
          Novinar: Mene interesuje naročito vaše mišljenje, jer bi se ono moglo smatrati kao autentično?
          + Ja: Odista je tako, i vi ste pali na vrlo sretnu misao: da mrtvog čoveka pitate šta misli o smrti. To je jedini način da se dođe do autentičnog mišljenja o toj pojavi.
          Novinar (vadi nov list hartije).
          + Ja: Vi znate vrlo dobro da ima raznolikih mišljenja o smrti, ali su sva ta mišljenja živih ljudi, koja oni, doduše, kad umiru, podvrgavaju izvesnoj kontroli, samo nam, na žalost, ta svoja kontrolisana mišljenja ne objavljuju. Prema najstarijem mišljenju, koje se provlači gotovo kroz sve religije, postoje dva života: jedan je zemaljski, a drugi valjda inozemni, i, prema tome, ja bih sad trebao da sam u inozemstvu; međutim, ja imam predosećanje da ću tek sada biti u zemlji. To zastarelo mišljenje preparirano je docnije tvrdnjom da postoje dva života, od kojih je jedan telesni a drugi duhovni. Prema tome, kad čovek umre telesno, živi duhovno, i onda verovatno i obratno: kad umre duhovno, on živi telesno. Ovaj je drugi slučaj u svetu mnogo češći, i mogu vam reći da se taj telesni život pretpostavlja duhovnom, verovatno i zato što je duhovni život, mislim onaj posle smrti, strašno monoton. Duh čovečji posle smrti užasno besposliči i jedina mu je zabava da posećuje svoje drage na snu i da se javlja ženama na spiritističkim sednicama. Inače, mogu vam reći da je moje duboko uverenje: da je i smrt navika. Štaviše, čovek se brže i lakše navikava na smrt no na život. I verujte da je ta navika tako uporna da mrtav čovek više i ne misli na život, obratno živom čoveku, koji uvek misli na smrt. Živ čovek čak i oduzima sebi život, dok mrtav čovek ne oduzima sebi nikad smrt. Da uđeš u život, treba ti bezbroj priprema: moraš učiti da 'odiš, da govoriš, pa onda, docnije, moraš steći izvesne kvalifikacije; dok smrt sve to ne traži, ne traži vam ni da hodate, ni da govorite, niti vam traži kakvih kvalifikacija. Ono što opština deli grobnice na grobnice prve, druge i treće klase, to mrtvi ne uzimaju u obzir, oni svi smatraju sebe za mrtvace prve klase. O smrti i njenim lepim stranama postoji vrlo mnogo fraza, koje su izrekli oni filosofi koji su voleli da žive. Tako po njima: smrt je pribežište mira; tihi odmor posle životnih bura; smrt je filosofija života, rezultanta svih napora, krajnji cilj svih puteva, i vazdan još lepih reči, koje se obično upotrebljavaju u posmrtnim besedama. Jedna od tih fraza je i ona: da je bolje biti mrtav lav no živ magarac, koju reč mrtvi lavovi priznaju, ali je ne priznaju živi magarci, a kad većina nešto ne priznaje, onda to ostaje samo mrtva knjiška mudrost. Što se mog ličnog mišljenja tiče, mogu vam reći da ja o smrti imam neobično dobro mišljenje, kao o jednoj od najpouzdanijih situacija koju čovek može postići, i prema tome: uveravam vas da bih ja voleo da sam još živ.
          Novinar: Šta bi se još dalo zabeležiti o vašoj smrti?
          + Ja: Ja mislim da je za vas, kao i za mene, glavna stvar da sam umro; sve ostalo je od sporednijeg značaja.
          Novinar: Pa ipak, rado bih hteo znati: koje su bile vaše poslednje reči?
          + Ja: Kakve poslednje reči?
          Novinar: Pa znate, red je kad čovek umre, da kaže neku poslednju reč, koja se posle zgodno da upotrebiti u biografiji.
          + Ja: Ah, da, sećam se. Ja sam pred smrt pitao ženu: pošto su dinje na pijaci?
          Novinar: Ali, zaboga, to se tek ne može zabeležiti kao poslednja reč jednog književnika. Vi znate dobro da je, na primer, Torkvato Taso uzviknuo: „U tvoje ruke, Gospode!“ Vilijam Skot je rekao: „Tako mi je kao da sam se ponovo rodio!“ Bajron je rekao: „Hajde da se spava!“ Rable: „Spustite zavesu, komedija je svršena!“ a Gete: „Više svetlosti!“ Dakle, jeste li i vi tako što uzviknuli umirući?
          + Ja: Nisam, a ne verujem ni ti čestiti ljudi, koje ste vi citirali, da su što slično kazali. Sve su to biografi izmislili, ili bar doterali. Ja znam, na primer, jednog mog prijatelja, glumca, koji je pred smrt rekao: „Ja tropa!“ i napravio lice kao da je u ajncu na sedamnaest izvukao deseticu. U novinama sam posle čitao da su mu poslednje reči bile: „Ja sršavam!“
          Novinar: No, pa da, to se mora malo doterati. Ja sam, na primer, tu skoro, opisivao smrt jednoga našeg političara, koji je pri samrtnim mukama stenjao kao magarac, ali sam ja u opisu rekao da je duboko uzdahnuo i na samrtničkom čelu mu se ispisala briga za otadžbinom.
          + Ja: E, ako pristajete da stvar tako doterate, onda ću vam priznati da su moje poslednje reči bile u stvari jedan dijalog, izmeđ' mene i doktora koji me je lečio. „Recite mi, doktore, — pitao sam ga kad su već nastali poslednji časovi — recite mi, šta će me otprilike koštati smrt?“
          — Mislite li: zajedno sa troškovima oko sahrane?
          — Ne, ne za te troškove imam već predračun. No rad sam da znam šta ćete me vi koštati. Vaše posete?
          — Pa, imao sam deset poseta po pedeset dinara i jedan konzilijum, svega šest stotina dinara.
          — Jeftino, odista jeftino. Mog prijatelja, pokojnog Andriju Jankovića, koštala je smrt pet hiljada dinara, a ništa bolje nije prošao no što ću ja proći.
          — To je, znate, zato tako jeftino što je moj princip u radu: mala zarada, ali što veći obrt. Jer, najzad, lekar koji je lečio vašeg prijatelja, pokojnog Andriju, zaradi na njegovoj smrti pet hiljada dinara, a za to vreme ja na desetorici pokojnika zaradim tu istu sumu!
          — Odista, odista divan princip: što veći obrt, makar i manja zarada. A ovaj... ja ću skoro, je l' te!
          — Da, da, tu ste...
          — Onda, molim vas, ispunite menicu na šest stotina dinara, koliko vam dugujem, da vam je potpišem.
          Eto, to su otprilike bile moje poslednje reči. Kao što sam pre toliko godina, posle preživljenoga detinjstva a stupajući u život, rekao: „Ispunite mi menicu da je potpišem!“ tako sam, eto, i završavajući život, izrekao istu misao. To bi, razume se, u biografiji moglo glasiti: „Dajte mi života, ja još nisam kazao poslednju reč!“
          Novinar: Pa hoću li to zabeležiti kao vaše poslednje reči?
          + Ja: Nemojte. Napišite: „Zbogom i hvala na pažnji!“
          Novinar: Zašto to?
          + Ja: Jer sam tim rečima rad i ovu knjigu da završim. Zbogom i hvala na pažnji!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.