Autobiografija/VOJSKA
VOJSKA
Čoveku dvaput u životu uzimaju meru dužine i širine tela; jedanput kad stupa u vojsku i drugi put kad umre. Što ga mere kad umre, to razumem, to ima i svoje praktične primene, ali zašto ga mere kad treba da stupi u vojsku, to ne razumem. Vele zato što se u vojsku ne primaju ljudi uzanih grudi, a ja ni kod jedne profesije nisam sreo toliko uzanih grudi kao u vojsci.
To premeravanje čoveka kad stupi u vojsku zove se: komisijski pregled. Takav komisijski pregled vrši se takođe dva puta u životu, jedanput kad se osigurava život kod kakvog osiguravajućeg društva i drugi put kad se osigurava smrt, stupanjem u vojsku. I kao što vam okretni agent osiguravajućeg društva veli: „Osigurajte se na život da bi spokojno mogli umreti!“ tako vam i oduševljeni vojnik veli: „Umrite spokojno da bi mogli večito živeti!“
Razume se, ne mislim ja da upisati se u vojsku znači pretplatiti se na smrt. Zlo bi bilo kad bi tako bilo. Naprotiv, to vam je kao kod lutrije; češće je slučaj da ne izvučete zgoditak no da ga izvučete, te prema tome upisati se u vojsku pre bi značilo kupiti samrtni loz, od kojih tek jedan mali procenat izvlači zgoditak. Samo što se za te zgoditke može reći da su u bukvalnom smislu reči zgodici.
U tome smislu nam je vrlo mudra i primamljiva objašnjenja davao i naš kaplar Ljuba koji nas je svesrdno hteo da ubedi o lepoti vojničkog poziva: „U ratu se nikad ne zna ko će poginuti, a ko neće. Često puta baš onaj pogine koji misli da neće poginuti, a ne pogine onaj koji misli da će poginuti. Dabome da bi za održavanje reda i discipline mnogo bolje bilo kad bi se unapred znalo ko će poginuti. Toliko i toliko njih treba da poginu, kaže meni komandir, a ja lepo odredim: ti, ti, ti, ti i ti, i rashodujem te, i ti lepo pogineš, pa čista stvar i uredni spiskovi, pa čoveku čisto milo da radi. Al' ne zna se, nego kako se desi, jer svaki metak ne pogađa. Tvoja je dužnost da pogineš; ako ne pogineš, ti nisi kriv!“
Stoga možda meni i izgleda ova komisija koja vrši pregled regruta vrlo slična onoj koMisiji na klanici koja odabira ono što je za klanje, a odbacuje ono što nije. Jer, odista, regrutna komisija ima jednu čudnu logiku: ono što nije sposobno za život ona proglašava da nije sposobno ni za smrt, a ono što je sposobno za život ona proglašava da je sposobno i za smrt.
Pošto vas komisija pregleda i oglasi za sposobna, ošišaju vas i obuku vam uniformu, i od toga časa postajete jednoobrazan. Vi stupate u vojsku sa dva obraza, ali vojne starešine nalaze da u vojsci nije potrebno imati tako mnogo obraza i zato vam, odmah u početku službe, svedu obraze na jedan.
Jednoobraznost u vojsci sastoji se u ovome: biti ošišan do glave, biti obučen u uniformu i ne misliti ništa. Naročito ne misliti, to je jedan od najbitnijih uslova jednoobraznosti.
— Vojnik nije zato tu da misli! — objašnjavao nam je kaplar. — Šta bi onda radio g. major kad bi svi mi mislili? Imaš da slušaš, eto ti, a ne da misliš!
Ne zna čovek uopšte šta da radi na kraju krajeva u životu: da li da misli ili da ne misli. U školi ti kažu: „Uči se, sinko, da misliš, jer teško tebi ako uđeš u život a ne znaš da misliš!“ A kad svršiš školu, ti stupaš u vojsku, kažu ti: „Nemoj misliti, nisi došao ovde da misliš!“ Oženiš li se, žena ti kaže: „Moje je da živim i gledam kuću, a tvoje je da misliš!“ A država, opet, otera te na dve godine tamnice zato što si mislio.
E pa, ko sad tu da mu pogodi šta je bolje: misliti ili ne misliti? Oni koji misle tvrde da je bolje ne misliti, a oni koji ne misle tvrde da je bolje misliti. „Dok sam ja mislio i razmišljao, dotle onaj brat krckao paru po paru, pa eno ga: on sad bogat čovek, a ja duvam u prazne pesnice“, — veli jedan koji je promašio život. „Kad god sam o čemu dugo mislio, ispalo mi je naopako, a što god sam ćoravački uradio, dobro se svršilo“, — veli iskusan čovek. Tako vele oni koji se kaju što su mislili, a tako vele i oni koji nisu mislili. „Da sam ja samo malo mislila, ne bih odista pošla za tebe“. — veli mlada žena svome postarijem mužu. „Nisam, brate, mislio, a da sam mislio, ne bi mi se desilo to i to“, — žali se onaj koji ne može da povrati ono što je izgubio.
Slušajući ove žalbe, čovek se odista mora pitati: šta je bolje, misliti ili ne misliti? Izgleda, ipak, da to ide po profesijama; ima profesija kod kojih se mora bezuslovno misliti, a ima ih koje ne traže to baš kao neophodan uslov. Tako, na primer, u one prve, koji bezuslovno moraju misliti, spadaju šoferi, kočničari, piloti, mašinovođe i krmari na lađama; sve ostale profesije, kao: državnici, profesori, književnici, činovnici viši i niži, sveštenici i oficiri, spadaju u onaj drugi red.
Kad si obukao uniformu i prestao da misliš, ti si onda vojnik, i stavljaju te u front, gde te prvo uče ravnanju. Tome ravnanju, na koje se u vojsci vrlo mnogo polaže, cilj je da sve ljude stave pod konac i da ih naviknu da ne istrčavaju jedan ispred drugoga. Vojničke starešine troše vrlo mnogo i snage i vremena na to korisno zvanje, tako da kod vojnika ravnanje postane prava navika, pa ipak, kad izađe u život, ne ume da sačuva tu lepu naviku. Možda i zato što se u životu više ceni istrčavanje ispred fronta.
Drugo čemu te uče u vojsci, to je: da ideš u korak. Ne smeš izostati niti smeš preteći, već ići istim korakom kao i onaj do tebe, kao i onaj ispred tebe i kao onaj iza tebe. Ne vredi ti ništa tvoja univerzitetska diploma, niti ti ona daje prava da načiniš kakav krupniji korak, već moraš da ideš uporedo, korak u korak, sa čovekom koji se u vojsci ošišao prvi put u životu i koji u vojsci saznaje kako mu je prezime. Sećam se da sam jednom u Makedoniji video konja i magarca upregnute u ista kola, te su morali ići u korak. I koliko je puta siromah konj pokušavao da napravi veći korak, da pođe brže, ali se svi ti pokušaji razbijali o magarčevu upornost, koji nije hteo da miče brže, ili koji bi čak i stao u mesto, a pogdekad, u svojoj filosofskoj rasejanosti, pošao i na sasvim suprotnu stranu od konja. Da je u vojsci slobodno misliti, o ovoj bi se slici dalo razmišljati i mogla bi možda da posluži kao zgodno upoređenje.
Čim ste naučili da idete u korak, počnu vas učiti da treskate nogom o zemlju. To je treskanje nogom o zemlju tako važna stvar da onaj vodnik čiji vod tako treska da pršti kaldrma pod cokulom dobija naročite pohvale. Zašto je potrebno da vojnik u maršu tako treska nogom, to ni dandanas ne znam, sem ako to ne odgovara onome propisu u egzercirnim pravilima po kome je „kretanju cilj da se izvestan prostor prođe za izvesno vreme sa što manje umora“, ili je možda to usluga koju vojska čini opštini i državi, nabijajući u varoši kaldrmu, a van ove — drumove.
To treskanje nogom o zemlju ostalo bi za mene i dalje nejasno, da mi tu skoro nisu objasnili da su ga, kao vrlo važnu Vojničku potrebu, izmislili i poturali u egzercirna pravila liferanti cokula za vojsku.
Kad si naučio da se ravnaš i da koračaš, onda te uče kako ćeš da pozdravljaš starešinu. Ne pozdraviti u društvu, to je neučtivost, ali ne pozdraviti u vojsci, to je čitav zločin. Stoga se toj obuci posvećuje naročita pažnja, i stoga su vojnička pravila u tom pogledu vrlo iscrpna i vrlo jasna. Iz tih pravila će vojnik najpre naučiti: kad sretne starešinu koga treba da pozdravi, on treba pri pozdravu da okrene glavu na onu stranu s koje starešina prolazi, a ne na suprotnu, što se mora smatrati kao vrlo razložan propis. Zatim, vojnik mora naučiti i taj važan propis da je dužan pozdraviti starešinu kad prolazi kraj njega, a ne, recimo, kad ga je već prošao. „U izvesnim prilikama — primećuju pravila vrlo mudro — može vojnik pozdraviti starešinu i ranije nego što je propisano, ako primeti da ga starešina pogleda a ima izgleda da ga docnije neće pogledati“. Odista je to lepa i pohvalna pojava: koliko ovakvi propisi daju slobodne inicijative vojniku.
Inače, to vežbanje za pozdravljanje ne spada u teška vežbanja u vojsci, pa ipak su mene pojedini propisi bunili. Jasno mi je bilo kako treba da pozdravi prost vojnik, ali u egzecirnim pravilima ima i propis o dobošarima i trubačima, kako su oni dužni pozdraviti starešinu. Pa i to bi se dalo razumeti, ali za muzikante pravilo propisuje da su dužni odati pozdrav „prema svojstvu njihovih instrumenata“. To nisam mogao nikako da razumem. Recimo, onaj što svira u pikolo, ako hoće da pozdravi starešinu „prema svojstvu svoga instrumenta“, dužan je, čim mu se približi oficir, da zviždi. Lepo, to razumem. Recimo, i bubnjar, ako hoće da pozdravi starešinu „prema svojstvu svoga instrumenta“, dužan je, čim mu se približi oficir, da grune pesnicom u leđa prvoga koji se pred njim nađe. Lepo, i to razumem, ali kako bi „prema svojstvu svojih instrumenata“ imali pozdraviti svoje starešine oni što duvaju u helikone, blehane basove? Takav bi pozdrav, ako bi se izveo „u svojstvu njihovih instrumenata“, mogao biti čak i neučtivost.
Kad si i tu važnu obuku, pozdrav, svršio, onda ti dadu pušku, i od toga trenutka ne pripada puška tebi, već ti pripadaš pušci, tj. puška je glavna stvar, a ti mu dođeš kao neki pribor uz pušku. Ti možeš, na primer, biti i prljav, ali puška mora biti čista; tebi slobodno može da se okrnji nos, uvo, prst, ali na pušci ne sme biti pokvaren ni jedan šraf; ti možeš i da se izgubiš, možeš čak i da pogineš, ako ti to čini zadovoljstvo, jednom reči: možeš ne biti na broju, ali puška mora biti na broju. Kad se ti pokvariš, dobiješ, recimo, vrućicu, ili uganeš nogu, ili ti se vežu creva, ili ti se odvoji bubreg od rtenjače, oni te pošlju u ambulantu, tamo ti dadu nekoliko grama kinina, zuje ti po nekoliko dana uši, pa se opet vratiš u front, a ako se puška pokvari, obrazuje se komisija, pregledaju je sa svih strana, proučava se stvar, piše se referat, pažljivo se pakuje i šalje na opravku, pa se zdrava zdravcata vraća u front. Tebe uzmu iz kuće u vojsku i ne daju tvojim roditeljima nikakav revers, a posle dve godine ili te vrate ili ne vrate, pa nikom ništa. Dok pušku moraju da uzmu na revers i u reversu da naznače da su primili u ispravnom stanju, pa tako i da vrate. Ne vrate li je, nastaju istrage, referati, komisija, odgovornosti i šta ti ja sve znam.
Kad dobiješ pušku, prvo učiš da pucaš iz prazne puške, i kad bi se ostalo pri tome, čovek bi odista izneo iz vojske jedno vrlo korisno znanje. Pucanje iz prazne puške ima svoje vrlo široke primene u životu. Najviše u politici, ali tako isto često i u nauci, literaturi, a najčešće još u privatnom, mislim naročito u domaćem životu.
Ali se u vojsci ne ostaje samo pri pucanju iz prazne puške, već ti jednog dana dadu metak u šake, a na izvesnom odstojanju nameste neku nakazu, čoveka od krpa, i ti se učiš da ga gađaš. Taj čovek od krpa vrlo hrabro i hladnokrvno stoji ispred puščanih cevi, verujući naivno da će čovekoljublje ipak uticati na većinu vojnika da ga promaše, što obično i biva.
Ja sam uvek bio mišljenja, koje ni danas nisam promenio, da bi tog čoveka od krpa trebalo obući u uniformu sreskog načelnika Na taj način postiglo bi se dvoje, prvo: velika većina naših vojnika iz naroda gađala bi pažljivo i mnogo preciznije, a drugo: ti bi vojnici izneli iz vojske jedno vrlo korisno znanje koje im je tako često potrebno u životu kada se odmeću od vlasti. A to je valjda i smisao egzercirnih pravila, po kojima: „Cilj je jedinačke streljačke obuke da se svaki pojedini vojnik vaspita i nauči da ume i može samostalno s razumevanjem i čvrstom voljom da vrši sve svoje dužnosti u borbi i onda kad nije pod nadzorom vlasti“.
Kad nauči vojnik da se ravna, da ide u korak, da treska nogom o kaldrmu, da pozdravlja, da puca u čoveka i da ništa ne misli — onda je to pola vojnik. Druga je polovina teorija.
— Vojnik je sastavljen iz teorije i prakse! — kazivao bi nam kaplar, koji tu mudru reč nije mogao naći nigde zapisanu, ali koji je ipak to morao negde i nekada čuti.
Ja ne znam kako bi se dao zamisliti čovek, ili — ako baš hoćete — i vojnik, sastavljen iz teorije i prakse, ali vojnici, verovatno, to ovako zamišljaju: regrut, doveden od kuće onakav kakav je, nije ništa više nego samo teorija, ali taj isti regrut kad nauči da se ravna, da ide u korak i da treska nogom o kaldrmu, to je već spojena teorija i praksa, i to je onda vojnik. Puška u ruci regruta koji ne zna da puca, to je samo teorija, ali kad taj regrut već nauči da ubija ljude, to je onda praksa, i ta praksa u zajednici sa teorijom čini celoga vojnika.
Uostalom, teorija je nešto što je odista i najpraktičnije u vojsci, jer smo od nje izneli najšira i najkorisnija znanja. Tako, na primer, na teoriji smo od kaplara naučili šta je to otadžbina i šta je to četka, pa onda smo naučili šta je to država i šta je to porcija; pa smo naučili šta je pobeda a šta češagija, i mnoga i mnoga druga korisna znanja koja je nemoguće ovde izređati. Između ostaloga, na teoriji smo saznali od kaplara da je svaki Srbin vojnik celoga života, sve do smrti.
— Ti odslužiš rok i odeš kući, ali opet si vojnik. Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz svog spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka kad god otadžbini zatrebaš!
Ja sam se tek mnogo docnije uverio da je ova teorija kaplarova vrlo tačna i da se čovek odista celoga svog života ne može da otkači od vojske, već da ga jednako zivkaju.
Jednoga dana, nekoliko godina pošto sam odslužio vojsku, dobijem ja akt preko policije, kojim mi se saopštava da prilikom izlaska iz vojske nisam pri predaji stvari predao češagiju, te se pozivam da pristanem toj i toj jedinici, magacin broj 3, i da odnesem češagiju. Ja previjem akt i napišem jasno i razgovetno ćirilicom, da sam ja služio u pešadiji, te prema tome nikakvu češagiju nisam ni mogao imati, a da sam je imao, ja bih je redovno predao. Mislio sam: dovoljno je to i tako napisati pa biti miran, ali nije tako bilo.
Prošlo je doduše godinu-dve dana na miru, ali se jednog dana opet pojavi akt kojim se od mene traži češagija. Odgovorio sam kao i pre nekoliko godina, ali mi to nije ništa pomoglo: gde god sam se makao, išao je za mnom akt kojim mi se traži češagija. Menjao sam ministarstva, menjao struke, i svuda je došao akt kojim mi se traži češagija. Otišao sam sa službom u inostranstvo, došao je za mnom i akt; otišao sam u banju na lečenje, došao je za mnom i akt; pokušao sam da se nastanim u selu da živim, došao je za mnom i akt kojim mi se traži češagija.
Kad sam već uvideo da ću zbog te češagije izgubiti živce, da bih se oslobodio napasti, uzmem jednog dana akt sobom i potražim lično dotičnu jedinicu i njen magacin br. 3, gde me vrlo ljubazno primi jedan rashodovani kapetan. Objasnim mu stvar; kažem da sam služio u pešadiji, te da — prema tome — nisam ni imao potrebe od češagije, te to mora da je kakva zabluda.
— Druga je stvar da tražite ćebe, to razumem, svaki vojnik prima ćebe, ali češagiju! Šta će, molim vas, jednom pešaku češagija?
— Sasvim, sasvim! — reče kapetan ubeđen i uze pero te zapisa moje objašnjenje i isprati me umirujući me: — Dobro ste uradili što ste došli lično da se objasnimo; to ste trebali i ranije učiniti, pa vas ne bi toliko uznemiravali.
Otišao sam mirne duše i umirenih živaca, ali, što rekao onaj kaplar: „Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka!“ tako i kod mene, posle godinu dana pojavi se kod jednog kvarta akt kojim se sad u mene traži češagija i ćebe. I taj se akt navrze na mene i poče me goniti iz kancelarije u kancelariju, iz države u državu, iz godine u godinu. Počeh ponova da gubim živce; počeh se nositi mišlju ili da se ispišem iz podanstva srpskog ili da izvršim samoubistvo. Najzad, opet kao pre, uzeh akt, odoh u dotičnu jedinicu, magacin br. 3, ali ne zatekoh više tamo onog rashodovanog, već jednog prekobrojnog kapetana.
— Razume se! — reče on kad mu rekoh sve po redu — sva je pogreška u tome što je moj prethodnik pogrešno zapisao vaše objašnjenje. I otkud kod vas češagija? Koješta — pešak i češagija, a i ćebe, molim vas, morali ste vratiti. Ćebe se ne može pojesti, morali ste ga vratiti. Druga je to stvar, recimo, porcija. Vojnik odista porciju češće puta izgubi, ili mu ukradu.
— Da, porcija, to je druga stvar! — odobravam mu ja i odlazim, veseo što sam najzad stvar objasnio te zauvek otklonio napast koja me je već počela i u snu goniti.
Kako sam se lepo i prijatno osećao nekoliko godina, sve dok jednoga dana ne pade u jednome varoškom kvartu akt kojim me komanda poziva da vratim: češagiju, ćebe i porciju. I od to doba, a tome je već nekoliko godina, taj me akt neprestano goni, goni, goni, goni do istrage, tako da budan stalno šapćem a u snu stalno sanjam: češagiju, porciju i ćebe. Ta su mi se tri predmeta tako prikačila, tako prilepila da, kada bi nešto, ne daj bože, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemićki grb. Na razvijenom polju, koje bi predstavljalo ćebe, ukrštena češagija i porcija.
Ali na taj sam se način bar i uverio da je istinita reč kaplareva: da Srbin mora celoga života biti vojnik ili bar održavati veze sa vojskom. Da sam to znao, mogao sam i ostati u vojsci, utoliko pre što sam imao vrlo lepih izgleda za brzo napredovanje. Evo, na primer, sad je već četrdeset godina kako sam ja kaplar u srpskoj vojsci, i, ako bih se u svakome činu toliko zadržao, mogao bih jednoga dana, za sto dvadeset godina službe, doterati i do narednika.
Uostalom, moj vojnički položaj ima jednu naročitu draž. Najpre tu što sam doajen srpskih kaplara, a zatim tu što smo Napoleon i ja dva najznamenitija kaplara u evropskim vojskama. Napoleon je znamenit po tome što je svoju kaplarsku titulu zamenio carskom, a ja po tome što svoju kaplarsku titulu punih četrdeset godina nisam nikojom drugom zamenio.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|