Autobiografija/BRAK
| ◄ VOJSKA | BRAK | NEISPISANA GLAVA ► |
BRAK
Moja trinaesta ljubav, to je — moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.
Ali i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji, gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest, 12a i 12b, koje su zauzela dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati, da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak, to se moglo samo meni desiti.
I upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imao biti red stvari u životu: — u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.
To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da izmeđ' vojske i braka može biti neke sličnosti, ali ne i izmeđ' tamnice i braka. U vojsci, na primer ,sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš se da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš i leđa, što takođe biva i u braku; i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza odbrana, bočni napad, uzbuna i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.
Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ona koja je napolju volela da je unutra“. Pa ipak, izmeđ' tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija; i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robija bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.
Ima još jedna veća razlika izmeđ' braka, tamnice i vojske, pa i izmeđ' škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, a kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano odsluženje roka, a to isto, najzad, i kod tamnice. Osude te, izreku ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji, ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle, prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe, ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako...!“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.
Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva i — ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu, i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarsko društvo, gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.
Ako je pak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darovati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja ispune svoje bračne dužnosti.
Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju, kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkorenitija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakojako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70, stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava, i, najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.
Ja lično nisam se nikad bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada, koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak, koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, — pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.
Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano, i tako mnogo kazano, kao što je to brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja, koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se izmeđ' takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave sveo se na gole reči i prazno filosofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filosofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.
Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svog gledišta, umele što pouzdanije reći od filosofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:
Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava, kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.
Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.
Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.
Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se u životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.
Geometrija: Brak čine dve paralelne linije, koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.
Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.
Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.
Geografija: Brak su dva pola koja, zbližena, dostižu tropsku, a udaljena — vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.
Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume, se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako glasili.
Trgovac: Brak je ortačko preduzeće, koje može uspevati samo onda kad ga ne potkradaju mlađi.
Vojnik: Brak je osvojena varoš, koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.
Sveštenik: Brak je svakodnevni očenaš, kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavago“, a biva ipak da mnogi dodaju još i: „I ne navedi nas vo iskušenije“.
Lekar: Brak je zaraza koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a, naprotiv, rđavo pri normalnoj. Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.
Sudija: Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.
Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu, uvaljana u šećer, da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.
Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.
Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvom izdanju, ređe u drugom, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.
Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.
Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.
Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera, koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.
Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili na obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.
Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika n ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu — protivno svima literarnim pravilima — u prvome činu su emotivne i pune izraza i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev, u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvoga efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.
Eto, samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje: šta je to brak? Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam, dakle, jednoga dana iskustvu i upitao ga:
— Šta je to brak?
— Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje...
— Znam: muž, žena i kućni prijatelj.
— Ne prekidaj me! — izbrecnu se na mene iskustvo. Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
— Imao sam je prema svima ženama.
— To je više no što treba. A poverenje?
— Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
— Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
— To sam imao.
— E pa, eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenja odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u brak stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.
|