Austro-Ugarska na Balkanu

AUSTRO-UGARSKA NA BALKANU Pisac: Dimitrije Tucović

Ovaj vrlo značajni članak protiv austrougarske imperijalističke politike na Balkanu, nastao za vreme Tucovićevog boravka u Berlinu, pisan je za nemačke čitaoce. Zadatak mu je bio da upozna nemačke drugove sa prilikama na Balkanu, o kojima nisu bili dobro obavešteni. Prvobitno je bio predat časopisu Nemačke socijaldemokratske stranke, koji je odbio da ga objavi. Rukovodstvo Nemačke socijaldemokratske stranke vodilo je borbu protiv ruskog carizma a pružalo podršku balkanskoj spoljnoj politici Austro-Ugarske (koju su podržavali i lideri Austrijske socijaldemokratske stranke, poznati kao austromarksisti), gubeći iz vida želje i prava balkanskih naroda. Da bi se shvatio istorijski kontekst članka, treba podsetiti da je, mesec dana ranije, u „Radničkim novinama" objavljen članak Ota Bauera, "Austrijska spoljna politika i socijalna demokratija" („Radničke novine", 10, 12, 15. i 17. I 1908), u kome ovaj istaknuti austromarksista zastupa sasvim suprotne stavove. Operišući sa naprednom, kvazi-opozicionom frazeologijom, on brani spoljnu politiku Austro-Ugarske. Tako, na primer, govoreći o spoljnoj politici Austro-Ugarske, on kaže: „Ne samo politika mira već i naša privredna politika upućuje nas na Balkan." „Savez sa Nemačkom jak je oslonac celokupne spoljne politike monarhije. Sa gledišta radničke klase velika je zasluga ovoga saveza što osigurava mir u Srednjoj Evropi..." Srpski socijalisti nastojali su da popularizuju ovaj Tucovićev članak u inostranstvu, vodeći time borbu ne samo protiv austro-ugarske balkanske politike, već i protip austromarksista koji su podržavali tu politiku.

„Austro-Ugarska je jedna mirna sila, neće ništa da osvaja, u tom pogledu napustila je odavna svaku ambiciju ... Mi smo najbesprekornija od svih velikih sila."

U ovom evangelskom tonu odgovara Nova Slobodna Presa, najsvesniji zastupnik buržoasko-kapitalističkih interesa Austrije, na napade koji su sa svih strana upereni protiv novog kursa austrijske politike na Balkanu. Taj ton u tretiranju ovoga pitanja dao je sam rukovodilac austrijske spoljašnje politike, maršal F. Erental, u svome ekspozeu u kome je 27. januara pred ugarskim delegacijama razvio svoj novi program za građenje balkanskih železnica. On je u ekspozeu izjavio da je austro-ugarska politika na Balkanu politika „blagodeti za sve narode", politika „poštovanja i unapređenja balkanskih država", politika „zaštite hrišćanskog stanovništva", kao što je to nekada govorila pokojna carica Katarina. „Verni našoj balkanskoj politici mi tamo ne idemo ni za kakvim teritorijalnim osvajanjem."

Kako stoji u stvari sa tom politikom, koju bi bečka štampa htela da predstavi tako bezazlenom? Je li Austrija Bogom izabrana zemlja da male države i narode na Balkanu učini srećnima i slobodnima, kao što se to i van zainteresovanih buržoaskih krugova više ili manje veruje? Je li to kapitalistička osvajačka politika, ili neka austrijska „mirna politika", za kakvu do sada naše gledište nije znalo?

Činjenice uteruju u laž sve ove diplomatske ujdurme, kojima je smer samo da sakriju pravi cilj. Nove koncesije za građenje železnica u Turskoj jesu početak produžavanja osvajanja i porobljavanja na Balkanu, koje je Austrija, „verna svojoj balkanskoj politici", sa okupacijom Bosne i Hercegovine otpočela. Kada je 1875. godine ustala hercegovačka raja da strese turski jaram kao što su to njeni saplemenici u Srbiji ranije učinili, Austro-Ugarska je dobila mandat od Berlinskog kongresa da obe provincije, Bosnu i Hercegovinu, okupira. Turski jaram bi zamenjen tuđom vladavinom; krv ustanička bi prolivena za tuđina. Olako i bez žrtava, u ime mira, Austro-Ugarska zadobi silan prestiž na Balkanu. Zapadne sile sa Engleskom na čelu pokloniše tada ove srpske oblasti Austriji, jer su u nacionalnom oslobođavanju balkanskih naroda gledale jačanje ruskog uticanja i rašćenje opasnosti od panslavizma. (Austriska štampa govori i sada o „velikosrpskoj" opasnosti za svetski mir!)

„Sad, preko Bosne, i mi smo postali balkanska sila i naš je zadatak da vreme razumemo i iskoristimo." Tako govori Erental u ekspozeu. A to znači: ranija osvajanja daju nam pravo za nova osvajanja. Posledice ovakve „mirne politike" najteže je osetila na svojoj koži mala kraljevina Srbija, čiji je jedini greh što se nalazi na putu austrijske osvajačke politike na Balkanu. Austrijska diplomatija nije propustila nijedno sredstvo kojim bi Srbiju onesposobila za jačanje ma u kom pogledu. Srbiji je ne samo trebalo oduzeti svaku privlačnu moć za srpski narod u Ugarskoj, Bosni i Hercegovini i Turskoj, već je i samostalnosti sasvim lišiti. Austrijska je diplomatija znala steći presudan uticaj na staru srpsku dinastiju i preko nje upućivati unutrašnju i spoljašnju politiku zemlje protivno volji naroda. Istu ariju ona svira sada u Crnoj Gori, gde knez Nikola nema druga posla do da stvara procese protiv Srbije i crnogorske opozicije. Svršetak stare srpske dinastije nije ga opametio. Isto je tako i spoljašnji ugled Srbije bio u rukama Beča. Srbija je zemlja sa svima slabostima i iznenađenjima, jedna birokratsko seljačka zemlja. Ali što je ona danas u očima celoga sveta crna kao đavo mimo ceo drugi svet, to je uspeh bečke žurnalistike i njenih najamnika. I dvogodišnji carinski rat, kojim je Austro-Ugarska odgovorila na spremljenu carinsku uniju izmeću Srbije i Bugarske, bio je njen najnoviji pokušaj da preko Srbije otvori put ka Solunu. To je „politika poštovanja i unapređenja balkanskih država!"

Ali posle pada Goluhovskoga, koji je prema Srbiji vodio otvorenu politiku nasilja, došao je Erental sa lozinkom: ako ne preko Srbije, onda oko Srbije. To se ima postići novim železničkim linijama u Novopazarskom Sandžaku i Crnoj Gori, koje bi dovele Austro-Ugarsku u neposrednu vezu sa Egejskim i Sredozemnim morem.

Šta cilja Austrija sa ovim železničkim programom?

Danas građenje svih velikih železničkih linija na tuđem zemljištu ima karakter zadobijanja političke vladavine. To je van diskusije za svakog čoveka koji je posvećen u metode kolonijalnog osvajanja. To, pak, najviše vredi za podizanje linija u Turskoj, gde kroz to nemirno stanovništvo ne može proći ni jedan voz bez zaštite garnizona. I građenje ove novopazarske železnice znači okupaciju ove oblasti; spajanje ove linije sa bosanskim železnicama znači spajanje ove oblasti sa okupiranim zemljama. Vojnički značaj te pruge ocenio je jedan stručnjak u bečkom listu Cajtu ovako: „Kad se projektovana pruga Uvac — Mitrovica sagradi, tada će se moći izbaciti u pravcu Soluna ne samo jedan korpus već cela vojska. Austro-Ugarska će tada biti ona evropska vojnička sila koja će moći najbrže upasti sa značajnom snagom u srce Balkana. Sem toga, ta nas pruga u svakoj vojničkoj akciji čini potpuno nezavisnim od Srbije."

Ove su napomene dovoljne da se vidi da nove železnice bezuslovno vode novim teritorijalnim osvajanjima i pripremaju nesumnjivo gospodarstvo na Balkanu. Prema ovom političkom cilju trgovački je značaj ove pruge bez značaja. Kakvi trgovački interesi mogu iziskivati jednu novu vezu sa Solunom, koja je 300 kilometara duža od današnje pruge: Beč — Pešta — Beograd — Solun? Sekretar bečke trgovačke i privredne komore, Rihard Ril, dokazao je „da će današnja pruga Pešta — Beograd — Solun ostati sa ovom varoši uvek daleko povoljnija... Na skretanje austro-ugarskog saobraćaja za Solun i Egejsko more na bosansku ili dalmatinsko-albansku prugu ne može se ni misliti, ako se neće pribeći tarifskim prinudnim merama“ (Nova Slobodna Presa, od 31. januara).

Ali isti g. Ril pokazao je ne samo privrednu neupotrebljivost već pravi politički značaj novih železnica. „Značaj ovog uzanog parčenceta zemlje (Novopazarskog Sandžaka), veli on, koje se uvuklo izmeću Srbije i Crne Gore, za nas je isključivo u tome što ove dve zemlje razdvaja." Samo jedan pogled na kartu pokazuje šta ove pruge zaista za Srbiju i Crnu Goru znače. Obe projektovane pruge jesu produženje današnja dva kraka bosanskih železnica. Prva se navezuje na postojeću prugu kod Kotora, vodi do crnogorske obale prema Skadru i opasuje Crnu Goru sa morske strane; druga počinje od sadašnje krajnje tačke bosanske istočne pruge na tursko-srpskoj granici pa vodi do Mitrovice i razdvaja Crnu Goru i Srbiju. U ovome čvrstom gvozdenom zagrljaju Austro-Ugarske, Crna će Gora sa svojom samostalnošću morati duboko zaspati; Srbija je potpuno ograđena i onesposobljena ma za kakav samostalan razvitak. Engleski parlamentarac Linč kazao je vrlo tačno: „Znaci mirnog davljenja ovih mladih naroda postoje već." Onaj koji ih davi nije niko drugi do „najbesprekornija sila" gospodina F. Erentala.

Bura protesta, koju je ovaj austrijski železnički plan izazvao kod svih velikih sila izuzimajući Nemačku, pokazuje kako su se vremena od Berlinskog kongresa silno promenila. Uobraženi strah od panslavizma, strah iz koga je Evropa 1878. otvorila Austriji vrata Balkana, ne postoji više. Ovaj panslavistički san nije nikada imao u sebi stvarne snage. Danae pak o tome govore samo pojedini reakcionari u Rusiji, koji nemaju drugog posla, i austrijska štampa, koja bi htela da upotrebi naduvanu panslavističku opasnost, sad kao i 1878, kao odskočnu dasku za novo osvajanje na Balkanu. Mladi balkanski narodi pokazali su da ne žele biti satrapije ni ruske ni austrijske.

Iz straha od prevlasti ruske na Balkanu zapadne su sile 1878. poklonile pravu prevlast Austriji. Iz istih razloga ravnoteže potekli su ovi protesti protiv daljeg prodiranja te iste Austrije. Kao naknada za austrijske železničke koncesije ističe se transbalkanska železnica koja bi vezala Radujevac na Dunavu sa Jadranskim morem. Preko ove pruge Rusija bi dobila vezu sa ovim oblastima. Ali njen pravi značaj bio bi u tome što bi se Srbija otela iz kandže Austrije. U političkom pogledu transbalkanska železnica nije nikakva naknada za austrijsku novopazarsku železnicu. U tom pogledu ne sme se nikada gubiti iz vida da Rusija nije u položaju da malo-pomalo, parče po parče turske oblasti na Balkanu guta, kao što je to moguće Austro-Ugarskoj posle okupacije Bosne i Hercegovine.

Tako je postala ova železnička borba. Više svega interesantno je grupisanje velikih sila. Na jednoj strani Nemačka, Austrija i Turska, na drugoj strani Engleska, Francuska i Rusija; na jednoj Viljem, Josif i sultan Abdul Hamid, na drugoj Eduard, Klemanso i car Nikola. Ovo čudnovato grupisanje, koje predočava naše staro gledište na motive spoljašnje politike kapitalističkih država, pokazuje u isto vreme da je surevnjivost samoživih kapitalističkih sila kriva što se još održava „Bête rouge" [crvena zver] na Bosforu i besprimerno ropstvo balkanskog stanovništva.

Izvor: „Radničke novine", br. 22, 19. februar 1908.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1908, pre 116 godina.