Grad gradili devet braće mladih,
Devet braće devet Atlagića.
Što bi oni za dan sazidali,
To bi vila za noć oborila.
Povikuje vila iz oblaka: 5
„Aj, bora vam, devet Atlagića!
Atlagića devet braće mlade!
Ne grad’ grada, ne rasipaj blaga,
Već vi ajte u ’no polje ravno,
Pa hvatajte čobanče jedinče, 10
Pa vi njega u zid zazidajte!
Ostav’te mu malo progledalo,
Progledalo, kolik’ ogledalo!
Nek on gleda niz ’no polje ravno
Kud ga traži majka i sestrica; 15
Majka kuka, seka kose čupa."
To su oni vile poćutili.[1]
Oni idu niz ’no polje ravno,
Pa hvataju čobanče jedinče;
Oni njega u zid zazidaše. 20
Govorilo čobanče jedinče:
„Aj, bora vam, devet Atlagića!
Ostav’te mi malo progledalo,
Progledalo, kolik’ ogledalo,
Da ja gledam niz to polje ravno, 25
Kud me traži majka i sestrica;
Majka kuka, seka kose čupa!" —
