Atlagića Hana
Zaprosio Zaim Osman beže
Na Zagorju Atlagića Hanu,
Zaprosio, pa je isprosio.
Osman beže govorio majci:
„Ja ću ići do Stambola grada 5
Na hanumu krojiti haljine;
Nemoj mi se oglušiti Hane,
Opremaj joj, moja mila majko,
Svakog ljeta po tri litre zlata,
Svake zime po tri litre svile, 10
Na mjesece po miskal bisera;
Na nedjelje bejzan anterije,
Na godinu dibu a robinju,
Svakog petka halvu i baklavu."
U to doba dari od djevojke: 15
Došli begu u bošči haljine,
I suviše juz-jastučić zlatni;
Došla majci svilena košulja
Miloj seki krmzli aspurlija.
U to doba Osman beg na vrata, 20
Te govori svojoj miloj majci:
„Šta je mati dara od djevojke."
Govorila ostarjela majka:
„Tebi, sine, u bošči haljine
I na njima juz-jastuk od zlata 25
Ni vidio, nit je dočekao!
Meni, sine, tanana košulja,
Žalosna je za tobom derala!
Tvojoj seki krmzli aspurlija,
U crnu je za tobom nosila. 30
Hej, Osman beg, moje nenadanje,
I današnje tvoje nestimanje,
Ja kako će, kad mi u dvor dođe!"
U petak ga među salom klela,
U subotu zdrav i mlad bijaše, 35
U nedjelju bolan osvanuo;
Bolovao godinicu dana.
Knjigu piše Atlagića Hana,
Pa je šalje Zaim Osman begu:
„Žarko sunce, Zaim Osman beže! 40
Jal’ me vodi, jal' mi odgovori,
Jal' mi kaži za koga ću poći."
A Osman beg njojzi otpisuje:
„Čekaj, Hano, još godinu dana!"
Čeka Hana i dvije godine. 45
Opet Hana sitnu knjigu piše:
„Žarko sunce, Zaim Osman beže.
Jal' me vodi svom bijelu dvoru,
Jal’ mi kaži za koga ću poći;
Od svakog mi korba dodijala, 50
Od matere, kao od maćehe,
A od oca, kano od očuha.
Bratova me djeca prećuskuju:
„Udaji se, naša mila Hano.
Ako želiš Zaim Osman bega, 55
Davno ti je bego premnuo."
Onda beže gajret učinio,
Pa napisa knjigu šarovitu,
Pa je šalje pobratimu svome,
Pobratimu agi Hasan agi; 60
U knjizi mu beže govorio:
„Kupi svate, pobro Hasan aga,
Kupi svate, hajde po djevojku,
Na poklon ti Atlagića Hana!"
Hasan aga skupio svatove, 65
Sto bajraka, hdljadu junaka
I trideset pod pečom jenđija,
Pa odoše Atagića dvoru.
Tude bili tri bijela dana,
Kad ujutru danak osvanuo, 70
Čauš viknu, dabulhana ciknu:
„Hazur ala kita i svatovi!
Je li hazur lijepa djevojka?
Pred dvor blago, a na konja zlato,
Daleko je nama putovati." 75
Pa svatove dobro dočekali,
Darovaše što za koga bješe:
Na junake vezene dolame,
Na bajrake od zlata jabuke,
Bajraktarim' tanke boščaluke, 80
Starom svatu konja osedlana.
I pođoše kićeni svatovi,
Kad su bili Osman bega dvoru,
Molila je lijepa djevojka:
„Moj djevere, zlato Muhamede! 85
Da uniđem Zaim Osman begu,
Što god imam ruha u sanducim',
Sve begovo i svila i zlato,
Ja da platim, jal' da mi halali."
Turčin bješe, za boga hajaše, 90
Sjaha snahu s konja na sokaku:
Prez izuna u avliju uđe,
Prez selama u visoku kulu;
Dođe, prođe, sjede mu viš' glave,
Pa mu diže jorgan od kumaša. 95
Otisnu se suza od očiju,
Pa je begu na obraz panula.
Beg Osman beg tiho progovara:
„Čuješ li me, moja mila majko,
Zar je tako kiša udarila, 100
Da je moja prokisnula kula?
Pokisnuće Hanini svatovi!"
Njemu veli Atlagića Hata:
„Nije, beže, kiša udarila,
Nije tvoja prokisnula kula, 105
Već su suze Atlagića Hane!"
Pa izvadi ridu pozlaćenu:
„Naj to tebi, Zaim Osman beže!
Kad sam vezla — tebi nijetila,
Prvo jutro da je tebi dadem." 110
Beg izvadi ćesu iz njedara
I u njojzi hiljadu dukata:
„Naj to tebi, Atlagića Hano!
Ja sam tebi i to namjenio,
Da ti, dušo, prvo jutro dadem«. 115
Isprati je Zaim Osman beže
Svojim očim’ do bojali vrata.
Koliko je beže uzdaihnuo,
Odmah se je s dušom rastavio.
Kad to čula Atlagića Hana, 120
Odmah pade na mermer avliju,
Kako pade, više ne ustade!
Sakupiše hodže i hadžije,
Sakupiše, pa ih zakopaše,
Raziđe se kita i svatovi. 125
