Arhiepiskop Arsenije
(1233—1263; † 28 oktobra 1266)
Kad se sv. Sava rešio da napusti arhiepiskopski presto, izabrao je sebi za naslednika svoga učenika, jeromonaha Arsenija. Arsenije je posle toga sedeo na arhiepiskopskom prestolu i upravljao srpskom crkvom punih trideset godina. Čovek, koga je sv. Sava izabrao među, bez sumnje mnogobrojnim, kandidatima, da baš njemu poveri, u onako teškim prilikama, upravu srpskom crkvom, morao je, sem Savina poverenja, imati posebnih sposobnosti i osobitih vrlina.
Na žalost, mi vrlo malo znamo o čoveku, koji je trideset godina upravljao našom crkvom u doba velikih promena, u doba kada je trebalo izgraditi, razraditi i utvrditi organizaciju srpske pravoslavie crkve, kako joj je postavio temelj veliki njen osnivač i organizator sv. Sava.
Arsenijevo svetačko Žitije napisao je, više od pedeset godina posle njegove smrti, arhiepiskop Danilo II,[1] ali je u njemu vrlo malo podataka za Arsenijevu biografiju, a o Arsenijevom radu u doba kada je upravljao srpskom crkvom nema nikakvih fakata. Najviše i najopširnije priča Danilo u Arsenijevoj biografiji o čudima, koja su u vezi sa Arsenijem. Oskudica podataka u Arsenijevoj biografiji pada osobito u oči, jer razmak vremena od Arsenijeve smrti i doba kada je Danilo pisao njegovu biografiju nije tako veliki (nešto preko pedeset godina), da bi se za to vreme izgubili i zaturili svi tragovi o njegovom životu, i da bi se, u doba kada su se tradicije, osobito u crkvi, održavale vrlo dugo sveže i žive, zaboravilo sve što je arhiepiskop Arsenije radio i uradio za trideset godina svoje uprave srpskom crkvom. Danilo je mogao o Arseniju i njegovom radu dobiti podataka, osobito u svojim mlađim godinama, čak od ljudi, koji su Arsenija lično znali i s njim radili, jer arhiepiskop Danilo se morao roditi najviše nekoliko godina posle Arsenijeve smrti. Stoga je čudna Danilova napomena, da mu je bilo „provazvešteno žitije jego od nekotorih bogobojaznjivih muž, slišavših o sem preosveštenem“.[2] Ta je Danilova izjava tim čudnovatija, što je Danilo Arsenijevu biografiju pisao u Srbiji,[3] a ne u Svetoj Gori, i što je Arsenije u to doba već uživao veliko poštovanje u narodu.
Sem Danilove biografije, ima o Arseniju nešto podataka u Savinim biografijama od Domentijana i Teodosija, zatim u nekoliko savremenih zapisa, u jednoj povelji, u nekim poznijim izvorima, i, osobito, u službama, od kojih je bar jedna bez sumnje rano sastavljena.[4]
I[uredi]
Arsenije je bio rodom verovatno iz Kolubare ili iz Mačve (ti su se krajevi u 13 veku zvali Sremom).[5] Roditelji Arsenijevi bili su, izgleda, ugledni i bogati ljudi, a imali su, sem njega, po svoj prilici još dece.8 Arsenije je rano zavoleo monaški život i još mlad se zakaluđerio, svakako u nekom manastiru svoga kraja.
Slava arhiepiskopa Save raznela se bila u to doba po svima srpskim zemljama, i van nemanjićke države. Glasovi o njemu, njegovom radu i njegovom svetom životu doprli su i u manastir, u kome je živeo mladi kaluđer Arsenije. I tu se beg sumnje sa divljenjem govorilo o čoveku, koji je ostavio vlada- lačke dvorove da se sasvim posveti veri i crkvi, koji je imao toliko uspeha u svome radu i o čijem su se svetom životu pričale priče i širile legende, — i mladi Arsenije je zaželeo da vidi tog velikog i svetog čoveka, i da pod njegovom zaštitom i po njegovim uputstvima nastavi i usavrši svoj život, posvećen Bogu i molitvi. I tako je Arsenije jednoga dana ostavio svoj manastir u Posavini, i krenuo se u Žiču, da potraži arhiepiskopa Savu.
Kad je Arsenije stigao u Žiču, našao je tamo, priča Danilo, jednoga monaha i zamolio ga, da ga prijavi arhiepiskopu i da ga obavesti, odakle je i kako je i zašto je došao u Žiču. Arsenije je molio monaha, da kaže Savi, kako je slušao o njemu i
Sava je odmah primio Arsenija i pitao ga je: Odakle je i zbog čega je došao, a Arsenije mu je odgovorio, da je čuo da Sava svakoga ko mu dođe rado prima i da ga poučava, pa ga je zamolio, da i njega primi.
Videći takvu ljubav i odanost veri i njemu lično, arhiepiskop Sava je rado primio mladoga monaha i uputio ga je da radi sa ostalim monasima u manastiru ono što mu bude naređeno, jer ga je, kaže Danilo, hteo „iskusna pokazati va vsakom dele, i po tom na boljši san ustrojiti“.7
Arsenije je, priča dalje Danilo, vredno i predano radio što mu je bilo
- ↑ Arsenijeva biografija uneta je kao prva arhispiskopska bnografija u Zbornik života kraljeva i arhiepiskopa srpskih (izdanje Đ. Daničića, 1866, str. 232-272). — U jednom poznom rukopisu, koji se nalazi u Narodnoj biblioteci (Ljub. Stojanović, katalog Narodne biblioteke IV, 1903, 382), a koji je podrobno opisao Ljub. Stojanović (Glasnik 63, 1885, 264-5; sr. i Starine 13, 1881, 165) pominje se, da se u jednom rukopisu nalaze Žitija srpskih arhiepiskopa, i među njima i Arsenijeva biografija. Ljub. Stojanović kaže, da je ta biografija ista kao i ona, štampana kod Daničića. — U Hilandaru ima u jednom zborniku, pisanom u 19 veku, posebna Arsenijena biografija (Sava Chilandarec, Rukopisy a starotisky Chilandarske, 1897, 82), što takođe potvrđuje hipotezu Ivana Pavlovića, da su biografije u t. zv. Danilovom Zborniku prvobitno bile pisane skaka za sebe. Biografija Arsenijeva u Hilandarskom zborniku svakako je ista ona, koja se nalazi u Zborniku života. — Arhimandrit dečanski Serafim Ristić štampao je u poznatoj svojoj knjižici Dečanski spomenici (1864) na str. 36—7 „Kratki životopis Sv. Arsenija, arhiepiskopa srpskog i prijemnika Sv. Save“. Ceo taj članak, koji zauzima bez malo dve štampane strane, štampao je Ristić pod navodnicima, ali nije naznačio, šta je upravo taj članak i odakle ga je uzeo. Verovatno je Ristić to prepisao nz nekog rukopisa, ali bi važno bilo znati, kakav je to rukopis i iz koga je doba. Samo žitije, kako ga je Ristić štampao, pravi utisak proložnog žitija, ali sa vrlo poznim dodacima. Zbog nekih detalja teško je pretpostaviti, da je to Arsenijevo žitije zabeleženo po narodnoj tradicnji, a nije ni izvod iz Danila. U tome se žitiju priča, da je Sava postavio Arsenija za arhiepiskopa „okolo leta 1232“, da se Arsenije rodio „vo Sirmi, vo vesi zonoma Dabar, bliz Dunava reki i grada Slankamena, a u drevne knjige kaže, da se rodio u Dalmaci, blizo mora Adrijatičeskago“. Dalje se tu priča, da je Sava postaviv Arsenija prvo za igumana u Žiči, pa posle za arhimandrita u Studenici. Za Žiču kaže, da je uz nju podignut jedan grad, „iže i danas stojit“. Sava i Prvovenčani su, priča se tu dalje, zbog napadaja Ugara, koji „ne bjahu .... ješte prosvešteni svjatim jevangelijem“, izabrali za arhiepiskopiju „mesto iz drevlje zovomo Dardanija, a ninja zovoma Metohija naricajetsja, od Turkov prozvana Dukađin, (poneže dukatus jest slavni)“. Tu, u plodnom kraju, podigao je Sava tri crkve „i naimenovaša Peć, i tamo Svjatago Arsenija čudotvorca postavi na svoje mesto arhiepiskopom vsej srpskoj zemlji“. Celo je ovo žitije čudno i neobjašnjivo. Otkuda piscu detalji o mestu rođenja Arsenijevog, i to još u dve razne versije? Ima u ovom žitiju nekih podataka, koji se nalaze i u Tronošcu (Arsenije iguman u Žiči, Sava naređuje Arseniju, zbog opasnosti od Mađara, da nađe drugo mesto za arhiepiskopiju), te su verovatno oba imali isti izvor.
- ↑ Danilo 256. Po jednoj napomeni kod Danila izgleda kao da je njemu bilo naređeno, da napiše biografije srpskih arhiepiskopa: „Mi že videštej takova ispravljenija i podvigi sih svetih, jako i povelena nam izveštajem“ (253).
- ↑ „Zde ubo suštu ti va bogodarovanej ti države“ (258).
- ↑ Zapisi, u kojima se pominje Arsenije štampani su u poznatoj zbirci Ljub. Stojanovića, Stari srpski zapisi i natpisi, I—VI, a služba Arsenijeva u Srbljaku (1861) 40a—45b i 47b—48b. Ova služba kao da je u prvobitnoj redakciji napisana između 1346 i 1371, jer u jednoj stihiri pominje Arsenija kao „blagovernomu carju našemu pobornika“. — Po jednu ili dve stihire iz službe Arseniju izdali su: V. Jagić, Starine 5 (1873) 7, iz jednog tipika 13 veka („rukopis je, kaže Jagić, rijetke krasote, pisan na koži“), koji se nalazio u Petrogradskoj publičnoj biblioteci, zatim Ljub. Stojanović u Katalogu rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu (1903, str. 58), iz jednog mineja, što ga je 1342 pisao Stanislav velikom vojvodi Oliveru (rukopis je nestao za vreme poslednjeg rata) i Konst. Jireček u Glasniku 40 (1874) 136, iz poznatog Zbornika, pisanog 1619, koji je bio svojina Pavla Šafarika i nalazi se u Pragu. Sem toga, ima služba Arseniju u jednom mineju za oktobar, pisanom 1388, u zbirci rukopisa Hludova (sr. Starine 5, 7), zatim u jednom psaltiru, pisanom 1520, koji se nalazi u crkvi Riza Bogorodice u Boki Ko- torskoj (Glasnik Zemaljskog muzeja 32, 1920, 290), u jednom mineju za oktobar, pisanom u 16 veku, koji se nalazi u Sofiji (Spomenik 37, 1900, 30), u jednom mineju za oktobar, pisanom u 16 veku, koji se nalazi u Hilandaru (Prepis te službe ustupno mi je ljubazno na upotrebu g. prof. Vl. Ćorović. Ona služba kao da je pisana ubrzo posle Arsenijeve smrti: „Jaže o njem videšte rcem“, „Sabraše se pogrebsti telo jego“, a čeda njegova „satržestvujut krasnoje uspenije“), u jednom zborniku u Srpskoj akademiji, koji je pisao Gavrilo Stefanović 1730—1740 (Ljub. Stojanović, Katalog rukopisa i starih štampanih knjiga, 1901, 20) i u jednoj zbirci službi raznim svecima, pisanoj 1736 (1. s, 37). Ljub. Stojanović pominje među rukopisima Srpske akademije (1. s, 26) jedan minej za oktobar 16—17 veka, i kaže, da u njemu ima služba Arseniju, ali je u tom rukopisu pod 28 oktobrom samo napomena, da se služba Arsenijeva nalazi na kraju rukopisa, međutim kraj rukopisa fali i službe u njemu nema. — Literatura o Arseniju je neznatna. Posebne rasprave o njemu nema, nego su podaci o njemu izloženi u Istorijama srpske crkve, pa i to gotovo uvek sasvim kratko: E. Golubinskій, Kratkій očerk istorіi pravoslavnmh cerkveй (1871) 456—7; N. Dučić, Istorija srpske pravoslavne crkve (1894) 126—7. Opširnije je izraćena Arsenijeva biografija u Srbljaku (1861) list 456—476, uglavnom po Tronošcu i Teodosiju, sa nekim dodacima (n. pr. da je Sava postavio Arsenija za igumana u Žiči pre svoga prvog puta na istok, da bi manastir imao dobru upravu za vre- me njegova otsutstva; da je Arsenije postavio za arhiepiskopa u Žiči Savu II). Najopširnije je izradio Arsenijevu biografiju N. Ružić u svojoj Istoriji srpske crkve II (1895) 208-31, uglavnom po Danilu i Tronošcu, ali je tu, sem nešto tačnih opazaka, nabacana gomila fraza bez smisla i bez oslonca u izvorima.
- ↑ U oba t. zv. karlovačka rukopisa, koje je Daničić upotrebio izdajući Zbornik života kraljeva i arhiepiskopa, stoji, da je Arsenije bio „roždenijem od sremskije zemle", međutim u starijem, lavovskom, tekstu piše, da je bio „od srpskije zemlje" (236). Na žalost niko nije utvrdio kako to mesto glasi u ostalim rukopisima, osobito u hi- landarskom iz 1553. Zanimljivo je da ima još jsdan isti slučaj u Ar- senijevoj biografiji (266). Za jednog gluvonemog mladića, koji se izlečio na Arsenijevom grobu u oba karlovačka rukopisa piše, da je bio „od sremskije", a u lavovskom opet da je bio „od srpskije" zemlje. Pi- tanje, koji je tekst tačan i da li je Arsenije bio iz Srema ili iz „srpske zemlje", teško je nasigurno rešiti bez podataka o tome, kako to mesto glasi u drugim, osobito u starijim tekstovima. Ali se sa više verovatnoće može pretpostaviti, da je u prvobitnom tekstu stajalo, da je Arsenije iz Srema, pre svega stoga, što taj tekst imaju oba karlovačka teksta, koji su vrlo dobri i verni prepisi, zatim što lavovski, protivno karlovačkim rukopisima ima i na drugom pomenutom mestu u priči o gluvonemom mladiću, da je iz srpske zemlje.