Apfons de Lamartin: Jezero

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Apfons de Lamartin: Jezero
Pisac: Milutin Bojić


Milutin Bojic1.jpg


                  
Apfons de Lamartin: Jezero

Ne precenjuj sebe


Tako, uvek gonjeni ka obalama u
večitoj noći, nošeni bez povratka,
Zar ne možemo bar jednog dana da
na okeanu godina bacimo kotvu.

O, jezero, tek što je godina završila
svoj tok, a pored milih alasa
Koje je ona morala videti, pogledaj,
ja dolazim, da sam sedim na tvome
kamenu, na kome si je viđalo da sedi!

Ti si tako hučalo pod ovim dubokim
stenama, ti si se lomilo o njegove
razderane strane, tako je vetar
bacao penu tvojih talasa na njene
obožavane noge.

Jednog večera, sećam li se? mi
smo plovili ćuteći, u daljini se
čuo samo, nad vodom i pod nebom,
šum veslača koji su po taktu sekli
tvoje milozvučne talase.

Najedanput glasovi nepoznati zemlji,
sa očarane obale zadiviše odjeke;

talas postade pažljiv, a glas,
koji mi je drag, izgovori ove reči:

»O, vreme, obustavi tvoj let! i vi,
povoljni časovi, obustavite vaš
tok! Dajte, da se naslađujemo
brzim slastima, najlepšeg našeg dana!«

Mnogo bednika ovde dole preklinju vas:
tecite, tecite zbog njih.
Sa njihovim danima ponesite i brige,
koje ih proždiru; zaboravite srećne.

Neka ona bude u zefiru, koji drhti
i prolazi, u šumu tvojih obala
koji obale ponavljaju, u zvezdi
srebrnog čela, koja svojom mekom
jasnoćom beli tvoju površinu!

Neka vetar, koji ječi, trska, kora,
udiše laki miris tvoga mirisavog
vazduha, neka sve što se čuje, što
se vidi, i što diše, neka rekne:
»Oni su se voleli!«



Izvor[uredi]

  • Sabrana dela Milutina Bojića, Knjiga prva, Poezija (1978), str. 581-582
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 103 godine.