Apfons de Lamartin: Jezero
Ne precenjuj sebe
Tako, uvek gonjeni ka obalama u
večitoj noći, nošeni bez povratka,
Zar ne možemo bar jednog dana da
na okeanu godina bacimo kotvu.
O, jezero, tek što je godina završila
svoj tok, a pored milih alasa
Koje je ona morala videti, pogledaj,
ja dolazim, da sam sedim na tvome
kamenu, na kome si je viđalo da sedi!
Ti si tako hučalo pod ovim dubokim
stenama, ti si se lomilo o njegove
razderane strane, tako je vetar
bacao penu tvojih talasa na njene
obožavane noge.
Jednog večera, sećam li se? mi
smo plovili ćuteći, u daljini se
čuo samo, nad vodom i pod nebom,
šum veslača koji su po taktu sekli
tvoje milozvučne talase.
Najedanput glasovi nepoznati zemlji,
sa očarane obale zadiviše odjeke;
talas postade pažljiv, a glas,
koji mi je drag, izgovori ove reči:
»O, vreme, obustavi tvoj let! i vi,
povoljni časovi, obustavite vaš
tok! Dajte, da se naslađujemo
brzim slastima, najlepšeg našeg dana!«
Mnogo bednika ovde dole preklinju vas:
tecite, tecite zbog njih.
Sa njihovim danima ponesite i brige,
koje ih proždiru; zaboravite srećne.
Neka ona bude u zefiru, koji drhti
i prolazi, u šumu tvojih obala
koji obale ponavljaju, u zvezdi
srebrnog čela, koja svojom mekom
jasnoćom beli tvoju površinu!
Neka vetar, koji ječi, trska, kora,
udiše laki miris tvoga mirisavog
vazduha, neka sve što se čuje, što
se vidi, i što diše, neka rekne:
»Oni su se voleli!«
