Aoh, pobro
| Aoh, pobro (1861) Pisac: Vladimir Vasić |
Aoh, pobro, dokle ćemo vako,
Da l’ će bedi skoro biti kraja?
Kad se setim šta bejah do jako,
Plakao bih ka’ Adam spram raja.
Dođe l’ zima u nas drva nema,
Gučimo se jedan uz drugoga,
Ta na zimi nikom se ne drema,
Tužan pobro da vremena zloga!
Soba hladna a večera jadna,
A o ručku ni spomena nema,
Hej! na polju oštar vetar rubi,
Ja cvokoćem, ti cvokoćeš zubi!
Dođe l’ leto onda dugi dani,
Izgladni se pa spavati ne da,
Tužan trbuh! tad se voćem hrani,
Para nemam! E gotova beda!
Dođe l’ jesen, mi u vinogradu,
— Ka’ jazavci kada grožđe kradu, —
Pa ja kradem, pa ti pobro kradeš,
Kad uhvate, e da l’ biju znadeš?
Svud je beda, svud nas beda sreta,
Zbori, pobro, dokle li će tako?
Zar u bedi da nam mladost cveta?
Ta govori da l’ je gori pak’o?
Gle ti drhtiš, ta ne drhti, bolan!
Evo para, hajde da se pije,
Budi ves’o, budi malo voljan!
Sad će vince da te pougrije.
Dokle traje, dotle neka laje,
Dokle ima, dotle ponapij se,
Kad nestane beda će da zjaje,
A ti onda samo bedi smij se!
1861.
Izvor[uredi]
1865. Pesme Vladimira Vasića. Izdane na svet nakon smrti njegove. Zemun: Štamparija I.K.Sopronova. str. 96-97.
|