Anđelija sestra Hercega Stiepana
Knjigu piše Care iz Stambola,
Pa je šalje Hercegu Stiepanu,
U knjizi ga liepo pozdravljaše,
I ovako njemu besiedio:
„O Stiepane moje diete drago! 5
„Eto tebi biela knjiga moja,
„Kad proučiš odmah se opremaj,
„Pa mi dođi ka Stambolu bielu.
Brzo Stiepu knjiga dohodila,
Knjigu štije Herceže Stiepane, 10
Knjigu štije, grozne suze lije.
Gledala ga seka Anđelija, '
Gledala ga pak je besiedila:
„O Stiepane brate od matere!
„Odkle knjiga? ona izgoriela! 15
„Teško li je ona jadovita!
„Još je tebi knjigah dolazilo,
„Ali ni je tako žalovita!“
Besiedi joj Herceže Stiepane:
„Nepitaj me moja seko draga! 20
„Ova knjiga od Slambola grada
„Od onoga Cara silenoga;
„U knjizi me lijepo pozdravlja,
„Da ja idem ka Stambolu gradu;
„Ako li mu ka Stambolu neću 25
„Eto njega ka Hercegovini,
„Uzet će mi krunu i gospodstvo,
„I još k tomu sa ramena glavu.
„Ja kako ću sestro Anđelijo!
„Kako ću ti zemlju ostaviti, 30
„I mlađahnu vierenicu ljubu,
„Kojom sam sc skoro oženio,
„Pa je jošter ni vidio niesam
„A kamo li lice obljubio?
„Što ću seko od života svoga?“ 35
Kad je Anđe brata razumiela,
Ona njemu tiho besiedila:
„O Stiepane moj brate rođeni!
„Daj m’ oružje i odielo tvoje,
„lz podruma debela đogina, 40
„Ja ću otić do Stambola grada,
„Do onoga Cara silenoga.“
To Stiepanu puno mučno bilo,
Pak je s plačem rieči izmiešao:
„O Anđušo seko od matere! 45
„Mogo bih se u te pouzdati,
„I u moga debelog đogina,
„I u moje svijetlo oružje,
„Da ti možeš pute putovali,
„Ka Stambolu bielu dohoditi; 50
„Al mi te je vrio žao seko:
„Poznat će te Carevi dvornici
„Po tvojemu licu bijelomu,
„I tvojemu glasu gospodskomu,
„Pa te neću viditi nikada, 55
„Ni svojega đoge golemoga!"
Al to cura haje i nehaje,
Već se skačc na noge lagahne,
Pa oprema biesnoga đogina,
I oblači muško odijelo, 60
I prepasa junačko oružje:
Sinu cura ka’no žarko sunce.
Devet kolan’ đogi pritegnula,
Pak uzima tatarku kandžiju,
Pak se baci na konja vilena, 65
Pak potjera brdu i dolini.
Za njom bratac daleko izšeta,
Pak je curu svieta naučio:
„Slušaj seko, šla ću ti govorit.
„Kada budeš ka Stambolu bielu, 70
„Blizu dvora Cara silenoga
„Bez izuna razjaši đogina,
„Pak mu baci dizgin na jabuku
„Nek se đogat po avliji voda;
„A ti siedi turskim običajom, 75
„Pak zapali dugoga čibuka;
„Odmah će te Care ugledati,
„Pak će znati od koga si grada,
„Koga li si roda i plemena.“
Al to cura haje i nehaje, 80
Već je njemu riječ besiedila:
„Nas je jedna porodila majka,
„Jednoga smo srca junačkoga!“
Pak obode konja vilenoga
Tere hode brdom i dolinom, 85
Kudgod iđe, ka Stambolu siđe,
Kroz Stambol je đogu nagonila,
U Careve dvore ugonila,
Bez testira Cara silenoga
Bez izuna đogu razjahala, 90
Pak mu baca dizgin na jabuku,
Sam se đogo po avliji voda;
Ona siede turskim običajom
A zapali dugoga čibuka.
Gledao je Care sa pendžera, 95
Pak je sluge svoje dozivao:
„Eno nama Hercega Stiepana!
„Svežite mu pretila đogina,
„Njeg’ vodile na saraje moje.“
To su sluge težko dočekale, 100
Prehvatiše konja golemoga;
Njemu nose skute i rukave
Ter ga vode Caru na saraje.
Poklon čini Anđuša dievojka,
Savija se do zemljice crne. 105
Car se mače s minderluka svoga
Pak je Anđi miesto načinio.
Duhan suču, mrku kahvu srču.
Od svašta su oni besiedili,
I o pušci i o desnoj ruci, 110
O konjima i o junacima,
A najviše o Hercegovini,
O Neretvi vodi plemenitoj,
O Mostarskim rodnim vinogradim.
Vrlo ju je Care zamierio. 115
U tomu ih noćca poklopila,
Hode spati mlada Anđelija.
Osta Care slugam besiedeći:
„Čujete li moja dieco draga!
„Glavom junak Herceže Stiepane 120
„Od velika roda i plemena,
„O svačemu umje besiediti!
„Ja bi reko da Stiepane nije,
„Već njegova seka Anđelija!
„Već čujete l’ moja dieco vierna, 125
„Kad se svane i ograne sunce
„Uzmite mi Hercega Stiepana,
„Vodite ga u nove dućane,
„Povaditc svilu i kadifu
„I još k tomu sjajna ogledala. 130
„Ako bude kićena dievojka,
„Uzimat će svilu i kadifu
„I za sebe sjajnih ogledalah;
„Akol bude Herceže Stiepane,
„Uzimat će praha i olova 135
„I još tankc za fišekah karte.“
Gdie legoše tude osvanuše.
Kada svanu i sunce ogranu,
Iđe Anđa Caru na divane
Da popije kahvu jutrenjaču. 140
Kad popiše kahvu jutrenjaču,
Odšetaše u novu čaršiju,
Otvoriše sve nove dućane,
Iznosili svilu i kadifu.
To Anđuši vrlo mućno bilo, 145
Pak je njima riječ besiedila:
„Boga vama Careve delije!
„Zar ste danas ludo izludili,
„Te vadile svilu i kadifu,
„Ko da sam vi za đerđefa raslo, 150
„Te da vezem svilene mahrame
„A ne pašem sablju o bedrici,
„I ne jašim konja pretiloga,
„I ne dielim junačkih mejdanah?
„Što li će mi sjajna ogledala? 155
„Ja negojim mrkijeh solufah,
„Da ih mažem uljem primorskiem
„I da splećem na trostruke ruke
„Ter da mamim momke neženjene.
„Dajte meni mojih potrebicah: 160
„Crna praha i težka olova,
„I još tanke za fišekah karte,
„Čiste zobi za moga đogina.“
Vratiše se k Caru u saraje:
Sluge njemu po istini kažu 165
Što je bilo, i kako je bilo.
Al se Care ni tom nevieruje,
Već je njima opet besiedio:
„Čujete li moja dieco draga!
„Ma beli je srca junačkoga, 170
„Ali nije pogleda muškoga,
„Jer navija često trepavice!
„Neg uzmite golema đogina,
„Vodite ga na polje široko
„Gdie no moja viežba mi se vojska. 175
„Ako bude srca junačkoga,
„Na ordiju nagonit će đogu;
„Akol bude Anđuša dievojka,
„Vojske će se žensko preplašiti.“
To su sluge jedva dočekale. 180
Izvedoše pretila đogina,
Pa uzjaši Anđuša dievojka,
Pa odoše na polje zeleno,
Gdie sc Carska izviežbaše vojska.
Bože mili, čuda golemoga! 185
Da je komu stati pa gledati
Kako jaši konja vilenoga,
Sve od biesa na kolače đisa.
Vučki skače, zečki poskakuje,
Dok doćera do Careve vojske. 190
Adžun čini na ordiju silnu,
Kroz ordiju sokak načinila,
Proletila i tamo i amo,
Pak se vraća uz to polje ravno,
Pak uzlazi Caru na saraje. 195
Car je njojzi tiho besiedio:
„O dietiću Herceže Stiepane!
„Jesil moju begeniso vojsku?“
Dievojka mu liepo besiedila:
„Ja sam tvoju begeniso vojsku.“ 200
Ni to Caru dosta ne bijaše,
Već on zove svoje sluge vierne,
Pak je njima turski besicdio:
„Ma beli je srca junačkoga!
„Ali nije pogleda muškoga 205
„Jer uzvija često trepavice!
„Vodite ga k široku jazmaku,
„Do zalieva onog dubokoga
„Gdie no tonu lađe i đemije.
„Ako bude srca dievojačkog, 210
„Neće smieti na vodu gaziti.“
To su sluge jedva dočekale:
Anđu jamlju za bijelu ruku,
Pak ju vode k široku jazmaku,
Do zalieva onog dubokoga, 215
Gdie no lonu lađe i đemije.
To Anđuši vrlo mučno bilo,
Ali joj se na ino nemože,
Nek se skače na noge lagahne
Jezus! reće, na đogina kleče, 220
Pak zapliva u more duboko.
Dobar konjic dobra srieća bila,
Na obalu suhu j’ iznosio.
To gledao Care sa pendžera.
Al da vidiš kićene dievojke! 225
Ona razpe puca nlz njedarca,
Pak bijele pokazala dojke;
A skiduje srmali kauke,
Pak prosiplje sitne pletenice
Na sramotu Cara Stambolskoga, 230
Na sramotu i velike jade.
Pak obode đogu golemoga,
Pak odleti prieko polja ravna,
Kako zviezda prieko vedra neba,
Ka svojemo župnu zavičaju, 235
Pravo zdravo u Hercegovinu.
Davno bilo moja braćo draga!
Davno bilo, sad se spominjalo. 238
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
