Antonije i Kleopatra

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Antonije i Kleopatra
Pisac: Viljem Šekspir
Preveli: BORIVOJE NEDIĆ I VELIMIR ŽIVOJINOVIĆ; Napomene: BORIVOJA NEDIĆA


LICA:[uredi]

MARKO ANTONIJE
OKTAVIJE CEZAR
M. EMILIJE LEPID
SEKST POMPEJ
DOMICIJE ENOBARB, Antonijev prijatelj
VENTIDIJE, Antonijev prijatelj
EROS, Antonijev prijatelj
SKAR, Antonijev prijatelj
DERCETAS, Antonijev prijatelj
DEMETRIJE, Antonijev prijatelj
FILON, Antonijev prijatelj
MECENA, Cezarov prijatelj
AGRIPA, Cezarov prijatelj
DOLABELA, Cezarov prijatelj
PROKULEJ, Cezarov prijatelj
TIREJ, Cezarov prijatelj
GAL, Cezarov prijatelj
MENA, Pompejev prijatelj
MENEKRAT, Pompejev prijatelj
VARIJE, Pompejev prijatelj
TAUR, vojskovođa Cezarov
KANIDIJE, vojskovoda Antonijev
SILIJE, oficir u Ventidijevoj vojsci
EUFRONIJE, Antonijev poslanik Cezaru
ALEKSAS, Kleopatrin pratilac
MARDIJAN, Kleopatrin pratilac
SELEUK, Kleopaatrin pratilac
DIOMED, Kleopatrin pratilac
PROROK
ZANOVETALO
KLEOPATRA, kraljica Misira
OKTAVIJA, sestra Cezarova i supruga Marka Antonija
KARMIJAN, Kleopatrina dvorkinja
IRA, Kleopatrina dvorkinja
OFICIRI
VOJNICI
GLASNICI
DRUGI PRATIOCI.

Mesto radnje RAZNE POKRAJINE RIMSKOG CARSTVA

PRVI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u Kleopatrinoj palati

(Ulaze DEMETRIJE i FILON)

FILON
'Ma zaluđenost[1] našeg generala
Prevršila je meru; one divne
Njegove oči, što su, kad bi smotru
Nad strojem bojnim održavao,
Sevale kao oklopljeni Mars,
Okreću sada i privijaju
Pogleda svojih revnost i pokornost
Uz jedan mrki lik[2] ; a junačko
Njegovo srce, što u okršaju
Ljutoga boja pucad kidalo je
Na prsima mu, sad je vrsnost svoju
Svu opovrglo, pa je postalo
Meh i lepeza da se njima hladi
Požuda jedne Ciganke.
Al', gle! Dolaze amo.
(Fanfare. Ulaze ANTONIJE, KLEOPATRA sa svojim DVORKINjAMA i PRATNjOM; EVNUSI je hlade)
Samo pažljivo
Osmotri, pa ćes njega, treći stub[3]
Ovoga sveta, videti u ludu
Bludnice jedne preobraćenoga.
Posmatraj i obrati samo pažnju.
KLEOPATRA
Kol'ka je, daj mi reci, ljubav ta,
Ako je zbilja ljubav to.
ANTONIJE
Gde račun
U ljubavi(4) se uhvatiti može,
Prosjaštvo ona tu je.
KLEOPATRA
Volja mi je
Granicu da ustanovim do koje
Imam da budem voljena.
ANTONIJE
Tad valja
Da nađeš novo nebo, novu zemlju;
Druge ti nema.
(Ulazi jedan od PRATILACA)
PRATILAC
Dobri gospodaru,
Vesti iz Rima.
ANTONIJE
Dosadan si; kratko.
KLEOPATRA
Ne, počuj njih, Antonije;
Rasrdila se možda Fulvija(5);
II' ti, ko zna, golobradi taj Cezar(6)
Svoj moćni nalog šalje: ,,To i to
Da svršiš; da mi kraljevinu onu
Osvojiš, ovu da oslobodiš;
To da mi svršiš, ili avaj tebi."
ANTONIJE
Šta veliš, mila?
KLEOPATRA
Možda! ama ne,
Već vrlo verovatno'; ovde dalje
Ostati ne smeš; otpušta te Cezar;
Pa zato, nalog čuj, Antonije.
Gde je to naređenje Fulvijino?
Htela sam reći Cezarevo? ili
Jedno i drugo? Glasnike dozovi.
Ne bila ja Misiru vladarka,
Ako li nisi pocrveneo;
A ova tvoja krv, Antonije,
Cezaru poštu odaje; il' tako
Tvoj obraz stidom plaća danak svoj
Kad oštri jezdk Fulvijin(7) ti zvoca.
Glasnike amo!
(4) Ljubav koja nije bezmerna, neznatna je.
(5) Supruga Marka Antonija (on joj je bio treći muž); umrla 40. pre n. e.
(6) Oktavijan, rođen 63. pre n. e., imao je tada 23 godine.
(7) „. . . Oženio se Fulvijom, Klodijevom udovicom, koja nije bila tako skromne naravi da bi provodila vreme u predenju
vune i domaćim poslovima niti se zadovoljavala time što bi gospodarila svome mužu samo kod kuče, no je htela da vlada
njime i u njegovom zvanju izvan kuće, i da zapoveda njemu koji je zapovedao
legijama i velikim armijama . . . Ona je bila žena nešto opore i naopake naravi." (Plutarh, „Život Antonijev", po prevodu
Tomasa Norta, London 1579.) — Svi ostali navodi iz Plutarha koji slede, ukoliko nisu drukčije označeni, prevedeni su iz
ovog Nortovog prevoda, i ubuduće ovde će biti označeni kratko — „Nort".
ANTONIJE
Nek' se istopi
U Tibru Rim, i sruši svod široki
Rimskoga Carstva! Ovde je moj svemir.
Kraljevstva nisu drugo^ do prašina;
A gnojna naša zemlja isto tako
Zverinje hrani k'o i ljude; samo
Na ovaj način živi se gospodski:
Kad dvoie kao ja i ti ovako (Gtii je)
Mogu da čine, uzajamno prisni;
Svetu, pod pretnjom kazne, nalažem
Da primi znanju da nam ravnih nema.
KLEOPATRA
Da divne varalice! Zašto uze
Fulviju, kad je ndsi voleo?
Makar da nisam, praviću se luda(8);
Antonije će biti Antonije.
ANTONIJE
Samo uz podstrek Kleopatrin. Ali,
O, ljubavi ti boga Amora
I preumilnih njegovih časova,
Nemoj da vreme upropašćuiemo
U osornome takvom razgovoru.
Ne treba sad ni tren života našeg
Da prođe bez uživanja ma kakvog.
Cim ćemo noćas da se zabavimo?
(8) Kleopatra hoće da pokaže Antoniju đa ne poklanja mnogo vere njegovim rečima; ona će se praviti luda iako to nije, i
tobož će mu verovati, a Antonije će biti — Antonije. Ovo poslednje je dvosmisleno: on će biti onaj plemeniti i ćastan
čovek kakvim ga svi smatraju; on će se pokazati nestalan i ostaviće svoju novu draganu, kao što je i Fulviji bio neveran.
KLEOPATRA Saslušaj izaslanike!
ANTONIJE
Ih, ti, Kraljice svađalice! kojoj sve
Prikladno stoji: grdnja, smeh i plač;
U koje svaka strast izvojšti posve
Da bude, kad je poseduješ ti,
Prikladna i primarnljiva. Sem tvojih,
Poslanici mi drugi ne trebaju;
A noćas, posve sami, lutaćemo
Po ulicama, da uočavamo
Crte i ćudi narodne. Pa, hajd'mo,
Kraljice moja; vi ste prošle noći
Želeli to: da čujem ništa neću.
(Izlaze ANTONIJE I KLEOPATRA sa svojim PRATNjAMA)
DEMETRIJE
Zar Antonije Cezara ovako
Nipodaštava?
FILON
U nj, gospodine,
Pokatkad, kada nije ono što je,
Premalo ima one veličine
Koja bi vazda trebalo da prati
Jednoga Antonija.
DEMETRIJE
Žalim vrlo
Što onim zlobnim lažljivcima, koji
O njemu tako govore u Rimu,
Daje za pravo; al’ za potonje
Boljem se nadam. Zdravo ostajte!
(Izlaze)

SCENA DRUGA[uredi]

Na istome mestu. Druga odaja

(Ulaze KARMIJAN, IRA, ALEKSAS i PROROK)

KARMIJAN
Gospodaru Aleksas, slatki Aleksas, nada‐sve‐i‐‐sva‐Aleksas, bezmalo svemoćni Aleksas, gde je taj prorok kojega ste toliko
hvalili pred kraljicom? O, da mi je da znam tog muža, koji ima, kako ste rekli, da okiti vencima svoje rogove!(9)
ALEKSAS
Proroče!
PROROK
Želeli ste?
KARMIJAN
Je li to taj čovek? Jeste li vi to, gospodine, posvećeni u svašta?
PROROK
Ponešto malo ja u prirodinoj
Beskrajnoj knjizi tajni razbiram.
ALEKSAS
Pokažite mu dlan na svojoj ruci.
(Ulazi ENOBARB)
ENOBARB
Trpezu brzo amo; i dones'te
Podosta vdna, da se napija
U zdravlje Kleopatre.
KARMIJAN
Dobri gospodine, podarite mi srećnu sudbinu.
PROROK
Ja je ne tvorim, već je samo proričem.
KARMIJAN
Onda mi, molim vas, prorecite takvu.
PROROK
Bićete daleko lepši nego što ste.
KARMIJAN
Hoće da kaže da ću to biti telom.
IRA
Ne, već da ćete se beliti kad ostarite.
KARMIJAN
Sačuvaj me, bože, bora.
ALEKSAS
Ne bunite njegovo proročko gospodstvo; obratite pažnju.
KARMIJAN
Pst!
PROROK
Više ćete voleti no
Što ćete biti voljeni.
KARMIJAN
Većma bih volela da raspaljujem svoju jetru
pićem.(10)
ALEKSAS Ama, slušajte čoveka.
KARMIJAN
Nu, lepo, ded' sad kakvu sreću prve vrste! Izvidi da se udam za tri kralja u jedno prepodne, i da iza
sviju njih ostanem udovica; izvidi da u pedesetoj dobijem dete kome će Irod judejski(11) da čini podvorenje; iščeprkaj da
ću se udati za Oktavija Cezara, i da ću biti na ravnoj nozi sa svojom gospođom.(12 )
(9) Prevareni supružnik odavno se naziva „rogonjom", a rogovi životinja koje su‐ prinošene na žrtvu obično su bili ukrašeni
ven‐cima; vence su nosili na glavi i mladenci prilikom venčanja. Mo‐guće je, pak, kao što ukazuju neki, da je ovde reč
charge štam‐parska greška, i da treba da glasi change, pa bi onda smisao bio ovaj: da zameni vencima svoje rogove, tj.
znake bračnog neverstva simbolom vernosti.
(10) Verovalo se da je jetra sedište ljubavne strasti. a isto tako osetljiva je i na dejstvo vina.
(11) Satirična aluzija na biblijsku priču o rođenju Hristovom. „Jev. po Mateju", II, 8: „Idite i raspitajte dobro za dijete, pa
kad ga nađete, javite mi da i ja idem da mu se poklonim." ,.Tri kralja" su „mudraci sa Istoka", a ako Karmijan ima 18
godina, njoj će u vreme Hristova rođenja biti tačno pedeset. Po mišljenju nekih, Šekspir se ovde podsmeva temama
crkvenih prikazanja (mirakula), koja su često prikazivala legendu o ,,tri kralja" i rođenju Hristovu, kome Irod čini
podvorenje.
(12) Ako bi se Karmijan udala za Oktavijana, bila bi isto što i Kleopatra, jer bi obe bile supruge trijumvira
PROROK
Nadživećete gospođu u čijoj ste službi.
KARMIJAN
O, sjajno! Volim vam dug život vaše nego smokve.(13)
PROROK
Vid'li ste pre i okusili sreću
Lepšu od one što vas čeka.
KARMIJAN
Prema tome, izgleda da će moja deca ostati bezimena(14); molim te, koliko mi je suđeno da imam muškarčića, a koliko
cura?
PROROK
Kad bi vam svaka želja imala
Utrobu, pa da svaka želja začne,
Imaii biste vi milion njih.
KARMIJAN
Idi, budalo! Opraštam ti što si vrač.(15)
ALEKSAS
Vi mislite da niko drugi sem vašeg pokrivača nije
posvećen u vaše želje.
KARMIJAN
Nu, hajde, reci sad kakvu će sudbinu imati Ira.
ALEKSAS
Svi hoćemo da znamo svoju sudbinu.
ENOBARB
Moja sudbina, a i sudbina većine od nas, ima no‐
ćas da bude — da odeš pijan u postelju.
IRA
Evo dlana koji bair predskazuje čednost, akoli ništa
drugo.
KARMIJAN
Taman onako kako izlivanje Nila predskazuje glad,(16)
IRA
Hajte tamo, pohotljiva suložnice, otkud vi znate da proričete!
(13) Neki drže da je ovaj izraz poslovičan. Međutim Krejz, urednik „Arden"‐izdanja, navodi nekoliko mogućih objašnjenja:
smokva simboliše plodnost: verovalo se da ona ima moć podmlađivanja; u Španiji su se, otrovne, upotrebljavale da skrate
dug život; i, najzad, možđa ovde ima i prikrivena aluzija na kobnu kotaricu smokava s otrovnicama. Prof. Dover Vilson
misli da je ovo „verovatno neka falička aluzija".
(14) To jest — biće „nezakonito" rođena.
(15) Povlašćen si zato da govoriš slobodnije nego obični ljudi, pa čak i onda kad su u pitanju stvari koje su nemile i
neprijatne.
(16) To jest — ne čini to ni najmanje, jer poplava Nila prouzrokuje obilnu žetvu.
KARMIJAN
Pa ako vlažan dlan ne predskazuje plodnost, onda ja ne znam da obrišem nos. Da joj predskažeš, mo‐lim te, neku
najsvakodnevniju sudbinu.
PROROK
Sudbine su vam slične.
IRA
Ali kako? ali kako? Daj mi pojedinosti.
PROROK
Rekao sam.
IRA
Pa zar da moja sreća ni za palac nije veća no njena?
KARMIJAN
Nu, a da je za palac veća nego moja, gde biste najvoleli. da ta sreća bude?
IRA
Pa tek ne u nosu mojega muža.
KARMIJAN
Ne dao bog da imamo što grđe na umu! Aleksas — dede, da čujemo šta je njemu pisano, šta je njemu pi‐sano. O! slatka
Izido(17) dosudi da uzme ženu nezajažljivu, tako ti svega; pa onda i nju pošalji na onaj svet, a njemu daj drugu još goru;
i tako sve goru za gorom dokle ga najgora od sviju ne otprati u grob smejući se, kao pedesetostrukog rogonju. Dobra
Izido, usliši mi ovu molbu, pa ma mi odrekla ljubav i u nečem važnijem; dobra Izido, na kolendma te molim.
IRA
Amin. Premila boginjo, usliši ovu molitvu narodnu! jer kao što se čoveku srce cepa kad vidi prikladna čoveka u braku s
raspusnom ženom, tako te do smrti rastuži kad vidiš da nekoj podloj hulji nisu natučeni noigovi: zato, mila Izido, pazi na
red, i usreći ga prema zasluzi.
KARMIJAN
Amin!
ALEKSAS
Nu, vidi! da je u njihovim rukama da me načine rogonjom, one bi, samo da to postignu, načinile sebe dro‐ljama.
ENOBARB
Pst! Antonije evo dolazi.(18)
KARMIJAN
Ne on; to ide kraljica ovamo.
(Ulazi KLEOPATRA)
KLEOPATRA
Jeste li videli moga gospodara?
ENOBARB
Ne, gospođo.
KLEOPATRA
Zar nije bio ovde?
KARMIJAN
Nije, gospođo.
(!7) Izida je bila glavno egipćansko božanstvo, boginja Zemlje, a potom i Meseca, kao i rađanja i plodnosti.
(18) Farnes primećuje da je ovo „prikriven podsmeh: Enobarb dobro zna da je to Kleopatra".
KLEOPATRA
Za šalu oran beše, kad li ga
Odjednom neka misao na Rim
Ošinu kao bičem. Enobarbe!
ENOBARB Gospođo!
KLEOPATRA
Potraži ga i amo ga dovedi.
Gde je Aleksas?
ALEKSAS
Ovde sam, na službi.
Dolazi, evo, moj gospodar amo.
(Ulazi ANTONUE s jednim GLASNIKOM i PRATNjOM.)
KLEOPATRA
Na nj pogledati neću; hajte sa mnom.
(Izlaze KLEOPATRA, ENOBARB, ALEKSAS, IRA, KARMIJAN, PROROK i PRATNjA)
GLASNIK
Prvo je tvoja žena Fulvija(19)
Podigla vojsku.
ANTONIJE
Protiv brata mog
Lucija?
GLASNIK
Da:
No rat se ovaj brzo okonča,
Pa oni, stanju tadašnjem za ljubav,
Sklopiše prdjateljstvo, združujući
Legije svoje protiv Cezara,
Koji u prvom okršaju progna
Iz Italije njih, jer ratna sreća
Posluži njega bolje u tom boju.
ANTONIJE
Lepo, a šta je najgore?
GLASNIK
Zle vesti
Glasnika truju, takva im je ćud.
ANTONIJE
Kada se tiče lude nekakve,
II' kukavice. Dalje; što je prošlo,
Prašlo je za me. Stvar ovako s.toji:
Ja onog ko mi zbori istinu,
Pa ma mu snirt u reč'ma bila, slušam
Baš kao da me laskom zasipa.
GLASNIK
S parćanskom svojom vojskom Labijen (20)
Preplavio je — vest je ova loša —
Aziju celu; zalepršao se
Od Eufrata i od Sirije,
Do Libije i čak do Jonije
Steg pobednički njegov; a, međutim —
(19) „Njegov brat Lucije i žena njegova Fulvija najpre se između sebe zakavžiše, a potom oboje otvoreno zavojštiše protiv
Cezara. no izgtibiše sve i moradoše da beže iz Italije." (Nort.)
(20) Sin T. Labijena, tribuna i prijatelja Cezarova, legata u ratu u Galiji, no koji je docnije prišao Pompeju i poginuo u
Spaniji.
ANTONIJE Antonije, zaustio si reći —
GLASNIK O! gospodaru —
ANTONIJE
Reci mi prosto, ne obilazi
Okolo onog što je svetu svem
Na jeziku; nazovi Kleopatru
Onakvom kakvom zovu je u Rimu;
Ruži me Fulvijinim jezikom;
Pogreške moje izobličavaj
S onako punom bezobzirnošću,
Kakva je kadra da se ispolji
Tek kad se združi sa zajedljivošću ,
Istinoljublje. O, mi urađamo
Korovom kada miruju u nas
Vetrovi moćni;(21) a oplevljeni smo
Kada se nama kažu naša zla.
No sad za neko vreme zbogom poš'o.
GLASNIK
Kako izvoli vaša plemenitost.
(Ode)
ANTONIJE
Iz Sikiona vesti(22) dajte, hej! Pozovi tamo!
PRVI PRATILAC
Ima 1' koga tu Iz Sikiona?
(21)Većina urednika, od XVIII veka pa nadalje, zamenili su reč winds (vetrovi) iz I folio‐izdanja (1623) rečju minds
(umovi, duhovi), smatrajući da je posredi štamparska greška. Samo je E. Kreg, urednik oksfordskog izdanja, zadržao
prvobitni tekst, i prevodioci su se, uprkos broju, odlučili da zadrže ovo tumačenje. Ako bi se uzeo emendirani tekst, sa
reči minds, onda bi smisao bio ovaj: umovi, aho nisu uljuškani u san lenošću i raskoši, vrše izvesnu korektivnu funkciju,
„plevljenje". Ovo objašnjenje, koje je sasvim prihvatljivo, prekida, međutim, figuru uzetu iz zemljoradnje, a koja se
nastavlja u sledećoj rećenici: „ . . .a oplevljeni smo kada se nama kažu naša zla." Zato prevodiocima izgleda umesnije
zadržati prvobitni smisao, i onda reč vetrovi objasniti bilo kao razvigor, prolećni vetar koji je potreban da bi drveće
olistalo i zemlja postala plodna, bilo figurativno, kao vetar javnog mnenja koji sprečava bujanje moralnog korova.
(22) Sikion, grad u blizini Korinta u Grčkoj, sa lukom u Korintskom zalivu.
DRUGI PRATILAC
Glasnik čeka već
Na zapovesti vaše.
ANTONjJE
Neka dođe.
Misirske ove snažne okove
Kidati moram, il' će me odvesti
U propast ova zaluđenost.
(Ulazi DRUGI GLASNIK)
Ko si?
DRUGI GLASNIK
Fulvija, žena tvoja, umrla je.(23)
ANTONIJE A gde?
DRUGI GLASNIK
U Sikionu:
Kol'ko je njena bolest trajala,
I drugo, još ozbiljnije. što valja
Da saznaš, stoji ovde.
ANTONIJE
Ostavi me.
(DRUGI GLASNIK ode)
Veliki duh to jedan otide!
Željah da tako bude: ono što smo
S prezirom često gurali od sebe
Želeli bismo opet da imamo;
Sađašnja slast, kad vremenom otupi,
U svoju se suprotnost preobrati:
Sad, kad je nema, valja; natrag bi je
Povukla ruka što je odgurnu.
Otrgnuti se moram čarima
Kraljice ove; deset hiljada
Zala još gorih nego što su sve
Nevolje one koje poznajem
U besposlici mojoj legu se.
Hej, Enobarbe!
(Vraća se ENOBARB)
ENOBARB
Šta ste izvoleli, gospodaru?
ANTONIJE
Moram hitno da odem odavde.
ENOBARB
Ama, kako! pa poubijaćemo sve svoje žene. Za njih je neljubaznost smrt, to vidimo; budu li morale da
se rastaju s nama, pišite im — smrt.
ANTONIJE
Moram da idem.
(23) Umrla je 40. pre n.e.
ENOBARB
Nek' žene mru samo onda kad se već nema kud; žalost bi bila slati ih s milim bogom ni za šta; premda ih, kad se ima da
bira između njih i kakvog krupnog razloga, i treba smatrati ni za šta. Načuje li ma i ovolicno o tome. Kleopatra će smesta
umreti; dvadeset puta sam je ja već gledao gde umire zbog mnogo tričavijih povoda. Sve bjh rekao da smrt ima nečega u
sebi što ljubavnički deluje na nju. kad je kao zapeta puška na umiranje.
ANTONIJE
Lukava je ona koliko čovek ni zamisliti ne može.
ENOBARB
Avaj! gospodaru, nije; ni od čeg drugog nisu sazdane njene strasti doli od najtananijih čestica čiste ljubavi. Ne možemo
reći za njene uzdahe i suze da su vetar i voda; to su moćnije bure i oluje no šlo nam ih letopisoi mogu da ostave u
predanju: to ne može biti lu‐kavstvo u nje; ili, ako jeste, onda ona spravlja pljuskove dažda isto onako dobro kao i
Jupiter.
ANTONIJE
Kamo da je nikad nisam video!
ENOBARB
O gospodaru! onda biste bili propustili da vidite jedno čudesno remek‐delo; a bila bi bruka i sramota za vaš puit da ste se
lišili blagoslova koji ono pruža.
ANTONUE
Fulvija je umrla.
ENOBARB
Gospodaru?
ANTONIJE
Fulvija je umrla.
ENOBARB
Fulvija?
ANTONIJE
Umrla je.
ENOBARB
Nu, pa, gospodaru, prinesite žrtvu zahvalnosti bogovima; u slučaju kad je njihovim božanstvima ugodno da čoveka liše
žene, oni se čoveku prikazuju kao krojači na ovoj zemlji, pružajući mu utehu da će, kad su stara. odela iznošena, imati
ko da im napravi nova. Da nema žena sem Fulvije, to bi zaista bila poderotina za vas, i slučaj bi bio za žaljenje; no ovaj
jad je krunisan utehom; vaša stara košulja donosi vam novu suknju; i zato će doista tu žalost zaliti suze kojima je izvor u
luku.
ANTONIJE
Poslovi što ih ona zemlji stvori
Ne trpe da sam odsutan.
ENOBARB A poslovi koje ste vi ovde stvorili ne mogu ići bez vas; osobito oni sa Kleopatrom, koji potpuno. zavise od vašeg
prisustva.
ANTONIJE
Dosta već s pustim odgovorima.
Neka se našim oficirima
Saopšti šta smo naumili. Ja ću
Kraljici poveriti razloge
Za ovu hitnju našu i od njene
Ljubavi dopust dobiti da odem.
Jer uporno nam svetuje taj put
Ne samo Fulvijina smrt, uz mnoge
Povode prešne druge, no na nas
I pisma mnogih prijatelja naših,
Koji u Rimu kroje planove,
Navaljuju da doma dođemo.
Drsko Sekst Pompej(24) protiv Cezara
Dig'o je glavu, i u svojoj ruci
Drži svu vlast nad carstvom pomorskim;
Prevrtljivi naš puk — u koga ljubav
Spram zaslužnoga koren uhvati
Tek onda kad mu minu zasluge —
Počinje da prebacuje svu slavu
I časti sve Pompeja Velikoga
Na sina njegovoga, koji, velik
I imenom i silom, a još veći
Srcem i dušom, važi kao ratnik
Prvoga reda, te bi preimućstva
Njegova, ako budu rasla još,
Ugrozila sve strane ovog sveta.
Rađa se mnogo šta što još tek ima,
K'o dlaka konjska(25), samo život zmijin,
A ne i zmijski otrov. Obavesti
One što činom stoje pod nama
Da nam je volja da otputujemo
Što pre odavde.
ENOBARB
Biće učinjeno.
(Odlaze)
(24) Mladi sin trijumvira Kneja Pompeja Velikog; borio se protiv Cezara u Španiji.
(25) Staro verovanje da se konjska dlaka, ako se ostavi u vodi, pretvori u zmiju otrovnicu.

SCENA TREĆA[uredi]

Na istom mestu. Druga odaja

(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i ALEKSAS)

KLEOPATRA
Gde je on?
KARMIJAN
Ja ga ne videh odonda.
KLEOPATRA
Pogledaj gde je, s kim je i šta radi;
Poslala ja te nisam: ako bude
Sumoran, reci da ja kolo vodim;
Bude li dobre volje, ti ga onda
Izvesti da oboleh iznenada.
Što brže, pa se vraiti.
(Odlazi ALEKSAS)
KARMIJAN
Gospođo,
Ako ga mnogo volite, tad ovo
Nije, ja mislim, naoin da i njega
Na sličnu ljubav privolite.
KLEOPATRA
Šta to
Ne činim što bi valjalo da činim?
KARMIJAN
Popuštajte mu svud, ne protivreč'te
Ni a čem njemu.
KLEOPATRA
Učiš k'o budala;
To je baš put da ostanem bez njega.
KARMIJAN
Ne kušajte ga preveć; ja vas molim,
Uzdržite se: što. nam uliva
I odveć često strah, to najzad biva
I omraženo. Ali Antonije
Dolazi, evo.
(Ulazi ANTONIJE)
KLEOPATRA
Bolna sam i tužna.
ANTONIJE
Nije mi milo što sam prinuđen
Da vas sa svojom namerom upoznam.
KLEOPATRA
Pomozi, draga Karmijan, da odem,
Pašću; to tako više potrajati
Zadugo neće; neće priroda
Podneti to.
ANTONIJE
Pa, draga kraljice ...
KLEOPATRA
Molim vas, samo podalje od mene.
ANTONIJE
Šta ima sad?
KLEOPATRA
Po tome oku vidim
Da jma dobrih vesti. Šta vam veli
Venčana žena? Možete otići.
Kamo da nije ni dozvolila
Da dolazite! Nemojte da kaže
Kako vas ovde ja zadržavam;
Vlasti nad vama nemam; vi ste njeni.
ANTONIJE Bogovi znaju najbolje —
KLEOPATRA
O! nikad
Nije toliko obmanuta bila
Kraljica jedna; al' od prve ja sam
Videla da se snuje izdaja.
ANTONIJE
'Ma, Kleopatra ‐
KLEOPATRA
Što bih verovala,
Ma zakletvama bogove potresli,
Da ste mi verni, da ste moji, kad ste
Fulviju prevarili? Mahnitog li
Bezumlja moga kada ulbvljena
U zamku bejah zakletvama koje
Na usnama su samo, zakletvama
Koje se krše još za zaklinjanja!
ANTONIJE
Najdraža moja kraljice —
KLEOPATRA
O, ne,
Ne traž'te, molim, da ulepšavate
Odlazak svoj, već zbogom recite,
Pa odlazite: kad ste preklinjali
Da ostanete, tad je vremena
Za reči bilo; al' ni pomena
O odlaženju nije bilo tad:
U očima, na usnama je nama
Večnost tad bila, a na veđama nam
Blaženstvo samo, i na nama nije
Delića jednog bilo koji nije
Poreklo svoje vukao s nebesa;
I sad su oni takvi, il' se ti,
Najveći vojnik sveta, preobrati
U najvećega lažljivca na svetu.
ANTONIJE
Šta ste to rekli, gospođo?
KLEOPATRA
Što nisam
Tvojega rasta!(26) Video bi tad
Da srca ima kraljdca misirska.
ANTONIJE
Kraljice, počujte me: neodložne
Potrebe, ovim dobom nametnuite,
Usluge naše privremeno traže;
Al' srce moje sve, k'o rob na službi,
Ostaje s vama. Svud po Italiji
Odseva mač u ratu građanskom;
Sekst Pompej luci rimskoj(27) već se bliži;
A stoga što se oba domaća
Tabora snagom izjednačila,
Porodilo se sitno sektaštvo.
Onaj što beše omražen, sad posta
Ljubimac opet, pošto oiača;
Prokaženi se Pompej, bogat slavom
Svojega oca, brzo upuzava
U srca onih što, za ovog stanja,
Uspeli nisu da uznapreduju,
I čiji broj već obespokojava;
A mdrni svet, spokojstva sit do grla,
Hteo bi da se, ma i očajnom
Promenom nekom, raščisti sa tim.
Razlog pak više poseban za mene,
Al' razlog koji valjalo bi vas
Odnosno moga odlaska ponajpre
Da smiri, jeste Fulvijina smrt.
KLEOPATRA
Ako i nisu godine(28) iz mene
Izgnale ludost, jesu lakovernost:
Kako bi mogla Fulvija da umre?
ANTONIJE
Kraljice, umrla je:
Pogledaj amo, i u dokolici
Vladarskoj svojoj prouči kolike
Meteže ona prouzrokova;
A naposletku vidi, najdraža,
Gde je i kada ona umrla.
(26) Kleopatra ovim ljupko odgovara na Antonijev strogi ukor: „Šta ste to rekli, gospođo!".
(27) Ostija — luka na ušću Tibra u more.
(28) Kleopatri je 38 godina (68—30. pre n. e.).
KLEOPATRA
Da savršeno lažne ljubavi!
Gde je staklence posvećeno(29), da ga
Ispuniš vodom tuge? Vidim, vidim:
Kad umrem biću oplakana i ja
Isto ovako kao Fulvija.
ANTONIJE
Prepirku prekinite, pa se sprem'te
Da saslusate šta sam naumio,
Što će il' biti. ili otpasti,
Već prema tome šta vi svetujete.
Tako mi one vatre(30) koja daje
Močvari nilskoj život, ja odavde
Idem k'o ratnik tvoj, k'o sluga tvoj,
Da tvorim mir il' rat po ćudi tvojoj.
KLEOPATRA
Karmijan, hodi, vrpce mi preseci(31);
Al' neka: na mah osećam se zlo,
A na mah dobro. Isto tako baš
I Antonije voli.
ANTONIJE
Strpljivosti
Imajte, draga kraljice, pa dokaz
Pružite puni da u ljubav moju
Imate vere time što ćete se
Ispitu ovom časnom podvrgnuti.
KLEOPATRA
Po Fulviji to znam. Okreni se,
Pa za njom suze prolij, molim te;
A onda uzmi oproštaj od mene
I reci kako to za kraljicom
Misirskom suze prolivaš: nu, ded',
Odglumi ovaj prizor pritvornosti,
Al' neka bude takav da se čini
Iskrenost sušta.
ANTONIJE
Planuće mi krv;
Dosta.
KLEOPATRA
Umete vi to još i bolje,
Ali ni ovo nije rđavo.
(28) Bočica napunjena suzama rodbine koju su Grci i Rimljani stavljali pored urna s pepelom umrlih.
(30) To jest — Sunca.
(31) Vrpce od steznika: pojam o kostimu u Šekspirovom pozorištu uvek je anahronističan, i zamišlja se da je Kleopatra
odevena otprilike kao kraljica Elizabeta.
ANTONIJE
Mača mi mog ‐
KLEOPATRA
— I štita. Sve je bolji;
Al' još to' nije ono najbolje.
Pogledaj, ja te molim, Karmijan,
Kako to ovom rimskom Herkulu(32)
Pristaje kada snosi bockanje.
ANTONUE
Gospođo, ja vas sada ostavljam.
KLEOPATRA
Ljubazni gospodaru, jednu reč.
Vama i meni rastati se valja,
Gospodine; al' ne, to nije to:
U ljubavi smo bili vi i ja,
Gospodine; al' ne, to nije to;
To dobro znate: nešto htedoh ja —
O! baš je moja zaboravnost sušti
Antonije, na sve zaboravih.
ANTONIJE
Kad ne bi bito zaludničenje
Podanik vašeg veličanstva, ja bih
Rekao da ste utelotvoreno
Zaludničenje.
KLEOPATRA
Trudan je to pos'o
Nositi takvo zaludničenje
Ovakvo tik do samog srca svog,
Kao što ovo nosi Kleopatra.
No, praštajte, gospodine; jer ono
Sto je po srcu meni, ubija me
Kad to ne godi vašim očima:
Odavde vaša čast vas zove; zato
Za moju ludost, koja sažaljenja
I nije vredna, gluvi budite,
I bogovi nek' s vama budu svi!
Ppbede lovor nek' vam mač ovenča,
I neka lakim uspesima bude
Zasti'ven put pred vašim stopama!
ANTONIJE
Hajdemo. Naše rastajanje biće
I ovde i na putu, te ćeš ti,
Ostavši ovde, sa mnom putovati,
A ja, odavde žurno odlazeći,
Ipak ću ovde s tobom ostati.
Na put!
(Odlaze)
(32) Prema predanju koje je zabeležio Plutarh. — porodica Antonija vodila je poreklo od Antona, sina Herkulova; Marko
Antonije gledao je da svojim postupcima potvrdi ovo mnenje.

SCENA ČETVRTA[uredi]

Rim. Odaja u Cezarovom. domu

(Ulaze OKTAVIJE CEZAR, LEPID i PRATNjA)

CEZAR
Mogućno vam je, dakle, Lepide,
Videti, i u potonje to znati,
Da Cezaru u prirodi ne leži
Porok da gaji mržnjoi prema našem
Velikom suvladaru. Evo šta je
Stiglo do nas dz Aleksandrije:
On peca, pije, i u orgijama
Svetiljke noćne troši; nit' je on
Od Kleopatre većma muževan,
Niti je opet Ptolemejeva
Kraljica(33) većma žena nego on;
Jedva je htet) glasnike da primi;
II' da izvoli i da pomisli
Da ima koga s kime deli vlast:
To vam je čovek koji poseduje
U sažetome vidu porok svaki(34)
Kojem je ljudskoi biće odano.
LEPID
Ne mogu ni da pomislim da ima
Uopšte zala dovoljno da svu
Njegovu vrsnost ljagom pomrače:
Pogreške u nj su k'o na nebu mrlje(35)
(33) Kleopatra se, po želji svoga oca, u mladosti udala za svoga brata Ptolemeja, i bila je suvladarka Egipta. Brat ju je
odagnao, ali Julije Cezar ju je vratio na presto, a Ptolemej je bio utopljen. Cezar joj je onda naredio da se uda za
mlađeg brata, opet Ptolemeja, za koga kaže da je, po Kleopatrinom uputstvu, bio otrovan.
(34) „Gozbe i pijanke pravio je u neumesno vreme . . . a onda bi po danu spavao ili šetao da bi se istreznio od velike
količine vina koje je noću popio. U njegovoj se kući samo gostilo, igralo i glumilo; i sam je provodio vreme u slušanju
budalastih pozorišnih komada." (Nort.)
(35) Magline na nebesima pre negoli zvezđe. S. Li smatra da „noćna pomrčina" označava opasnost koja preti od Seksta
Pompeja.
Blistavije u noćnoj pomcrčini;
Nasledne većma nego li stečene;
Nešto što nije kadar da izmeni,
Ali što nije sam on izabrao.
CEZAR
Vi ste i odveć širokogrudi.
Uzmimo i da nije zlo po odru
Venčana žena? Možete otići.
Kraljevstvo za veselje davati,
U društvu s nekim robom pijančiti,
Teturati se usred bela dana(36)
Po ulicama i pesničati se
S ološem koji bazdi sav na znoj.
Uzmimo da mu to i liči — mada
Mora da bude čudno sazdan čovek
Kojeg ovako što ne sramoti, —
Antoniju se te prljavštine
Praštati ipak nipošto' ne mogu,
Kad tol'ki teret tim lakoumljem
Tovari on na nas. I kad bi bar
Tim sladostrašćem samo dokolicu
Ubij'o svoju, tada bi račune
Sušenju svojih kostiju i svojoj
Presićenosti imao da plaća;
Ali da vreme traći kad ga ono,
K'o doboš koji javlja uzbunu,
Poziva da se mane zabave,
I kad ga glasno kori njegoivo
Vlastito zvanje koliko i naše —
E, Lo onako da se izbrusi
Zaslužio bi k'o što i dečake,
Zrele saznanjem, ispsujemo kada
U zalog svoje polažu iskustvo
Za trenutna uživanja i tim se
Od razbora u bunu odmeću.
(Ulazi GLASNIK)
(36) ,,A ponekad išao bi u noći tamo‐amo po gradu, prerušen kao rob, i zavirivao bi kroz sirotinjske prozore i u njihove
radionice, pa bi se pregonio i pesničio s ljudima u kući. I Kleopatra je tumarala ulicama s njim, prerušena kao sluškinja, i
Antonije je često podnosio podsmehe i bubotke . . . Ali bilo bi budalasto od mene da nabrajam sve njihove ludorije . . ."
(Nort.)
LEPID
Još vesti evo.
GLASNIK
Tvoji nalozi
Izvršeni su, pa ćeš, Cezare
Nada sve plemeniti, imati
S ćasa na čas o tome izveštaje
Šta se sve zbiva napolju. Na moru
Snagom je Pompej jak i, reklo bi se,
Omiljen među svima onima
Koji se samo boje Cezara;
U pristaništa nezadovoljnici
Stiču se, a međ' svetom kruži glas
Da mu je nanesena nepravda.
CEZAR
To sam i sam već mogao da znam.
Od pamtiveka uče nas da onog
Što danas jeste svet je priželjkiv'o
Samo dok nije to i postao;
A da se onaj koga oseka
Ponese, mada i neomiljen
Do trena kad i nema više rašta
Da se naklonost prema njemu gaji —
Da se ovakav obre u milošti
Kad ga već nema. Ova svetina
Liči na strujom zahvaćeni steg
Koji to napred, a to natrag ide,
Promenljivome toku potčinjen,
Da naposletku u kovitlanju
I sam izgnjili.
GLASNIK
Donosim ti glas,
Cezare, da su Mena i Menekrat(37),
Dva gusara čuvena, gospodari
Nad morem, koje preoravaju
I pramcima brodova razne vrste
Zadaju rane njemu: oni mnoge
Upade vrše, ljute i žestoke,
U Italiju; primorcu uteče
S lica sva krv pri pomisli na to,
A hrabru mladež bes podjaruje;
Pomoliti ni nosa brod nijedan
Ne može a da, čim se pojavi,
Ne zaplene ga; Pompej imenom
Zadaje svojim veći udarac
No što bi mogla vojska njegova,
U otvorenom boju.
(37) „Dva čuvena gusara. Mena i Menekrat. tako su zavladali okolnim morima (oko Sicilije i Sardinije) da niko nije smeo
ni izviriti 's brodom." (Nort.)
CEZAR
Antonije,
Svog bekrijanja razbludnog se mani!
Kada bejaše ono kod Modene
Poražen, pošto Hirtija i Panzu(38)
Konzule, pobi, tada te u stopu
Pratila glad, a ti si se sa njom
Nosio, mada odgajen gospodski,
S više strpljenja nego što bi to
Otrpeli divljaci; pio si
Mokraću konjsku; pio si iz lokve
Žabokrečinom prekrivenu vodu.
Od koje bi i zver se zagrcnula;
Tada ti nepca nisu prezirala
Bobicu najoporiju sa kakvog
Najgrubljeg trna; glodao si čak,
K'o jelen kada pašu zastre sneg,
S drveća koru; a na Alpima
Jeo si, vele, neko čudno meso,
Koje je druge, kad ga vdde samo,
Slalo u smrt; i sve s.i ovo ti —
Na uštrb tvoje časti ide ovo
Što pričam sad — podnosio k'o vojnik,
Tako da tvoje lice nije skoro
Ni omršalo.
LEPID
Šteta je za njega.
CEZAR
Nek' bi ga stid u Rim
Dognao brzo. Vreme je već da se
Obojica pojavimo i mi
Na polju bojnom; da mi sazovete
U ovu svrhu Savet odmah; Pompej
Uspeva samo s naše lenosti.
(38) Antonije je opseo Modenu (Mutina) 43. pre n. e., a konzuli Hirtija i Panza uspešno su se oduprli, i Antonije je morao
da podigne opsadu. Hirtija je poginuo pri pokušaju da prodre u Antonijev logor, a Panza je bio teško ranjen. ‘’bežeći
posle ovog poraza, Antonija je zadesila velika beda, a najveća od svih, I koja ga je najviše mučila, bila je glad… I zato,
bio je to divan primer za vojnike kada su videli Antonija, koji je bio odgojen u obilju i raskoši, kako lako pije vodu iz
bare i jede divlje plodove i korenje: štaviše, priča se da su, prelazeći Alpe, jeli koru drveća i zverinje čije meso čovek
nikad dotad nije okusio." (Nort.)
LEPID
Koliko sutra ja ću, Cezare,
Podrobno moći da vas izvestim
S kolikom ću se snagom nevoljama
Sadašnjim moći da suprotstavim.
Na moru i na suvu.
CEZAR
Isto to će
Biti i pos'o moj do susreta nam.
Ostajte zbogom.
LEPID
Zbogom, gospodaru.
Što god u tome međuvremenu
O pokretima napolju saznate,
Usrdno molim da i meni to,
Gospodine, do znanja stavite.
CEZAR
Ne sumnjajte u to, gospodine;
Znam da je ove moja dužnost.
(Odlaze)

SCENA PETA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u palati
(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i MARDIJAN)
KLEOPATRA Karmijan!
KARMIJAN
Gospođo!
KLEOPATRA
Ha, ha!
Mandragore mi piti daj.(39)
KARMIJAN
A zašto,
Gospođo draga?
KLEOPATRA
Da taj ogromni
Vremena zev, dok ovde pokraj mene
Antonija mog nema, prespavam.
(39) Biljka mandragora smatrana je, zbog svog račvastog korena, da lići na ljudsko biće i da ima izvesna animalna i
opojna svojstva.
KARMIJAN
Mislite preveć na nj.
KLEOPATRA
O! izdaje!
KARMIJAN
Nadam se da to nije, gospođo.
KLEOPATRA
Evnuše Mardijane!
MARDIJAN
Šta je vašoj
Uzvišenosti ugodno?
KLEOPATRA
Tek ne
Da slušam kako pevaš; ništa meni
Što evnuh ima nije ugodno.
Blago li tvojoj duši što si lišen
Mužanstva, pa ti dalje od Misira
Drskije misli i ne poleću.
Deluje 1' strast u tebe ljubavna?
MARDIJAN
Da, milostiva gospođo.
KLEOPATRA
Baš zbiljski?
MARDIJAN
Ne zbdljski baš, jer ja sam, gospođo.
Jedino ono kadar činiti
Što je po delu časno; al' u mene
Zestokih strasti ima, te na ono
Što je Venera s Marsom(40) radila
Ja mislim ipak.
KLEOPATRA
Karmijan, šta misliš,
Gde je on sad?.Da:l' stoji ili sedi?
Da 1' peške ide, ili je na konju?
Srećna li konjakoji nosi teret
Antonijeva tela! Da si mi se
Valjano, dobro, poneo, jer znaš li
Koga na sebi nosiš? šlem i štit
Ljudskoga roda, Atlasa što diže(41)
Na pleću svome zemlje polovinu.
Sada mu preko usne prelazi
Glasno il' tiho: „Gde je zmija moja
Sa drevnog Nila?" Jer me tako zove.
Ja se, pak, sama sada otrovom
Najslađim hranim. On da misli na me.
Koja sam sva od žarkih Febovih
Ujeda crna, a pd vremena
Sva pokrivena borama dubokim?. ,
Kada si ti na zemlji ovde bio,
Visokog čela Cezare, ja tad
Zalogaj beh za kakvog vladaoca;
I veliki bi Pompej(42) stojao
U moje veđe okom ponirući;
Ukotvio bi bio pogled tu
I umirao ponirući njim
U vrelo svog života.
(40) Mars (Ares) — postao je ljubavnik Venere (Afrodite).
(41) Atlas je s drugim titanima ustao protiv Zevsa i zato je poražen, bio osuđen da na glavi i plećima drži nebo.
(42) Ovde se misli na Kneja Pompeja, sina trijumvira Pompeja Velikog; jer ovaj drugi bio je došao u Egipat kao izbeglica,
i bio je ubijen prilikom iskrcavanja s broda.
(Ulazi ALEKSAS)
ALEKSAS
Misirska
Vladarko, da si zdravo!
KLEOPATRA
Kol'ko li si
Mark‐Antoniju nesličan! Pa ipak, :
Pošto od njega dolaziš, i tebe
Pozlatio je bleskom njegovim
Eliksir moćni taj.(43)
Kako je dični Antonije moj?
ALEKSAS
Poslednji čin mu beše,
Vlauarko draga, što je nakon mnogih
I mnogih poljubaca ranijih,
Poljubio taj biser istočnjački
Poslednji put još jednom. Nosim reči
Njegove još u srcu urezane.
KLEOPATRA
A sluh moj mora otud da ih čupa.
ALEKSAS
Reče mi: „Kaži, dragoviću moj,
Da postojani šalje Rimljanin
To ostrigino blago egipatskoj
Vladarki moćnoj; lspred čijih ću
Prostrti nogu kraljevstva da njih
Pripojim njenom tronu raskošnom,
Te ovaj mali poklon tim poboljšam;
Ceo će Istok, reci, zvati nju
Gospođom svojom." Onda kliniriu glawhi,
Pa se tad baci spokojno na svog
Oklopljenoga konja bojnoga,
Koji toliko silno zanjiska,
Da rni u grlu ostade što bejah
Zaustio da kažem, oklopljeno
Prodornom vriskom ovom.
(43) Aluzija je na kamen mudraca alhemičara, kojim se ,,nesavršeni" metali mogu da pretvore u „savršen". — zlato. Tako
alhemičko dejstvo Kleopatra pripisuje Antoniju.
KLEOPATRA
Nu, a je li
Tužan il' vedar bio?
ALEKSAS
Baš k'o ono
Godišnje doba što je na sredini
Između krajnje zime i vrućine,
Ni tužan, a ni vedar on ne beše.
KLEOPATRA
Da ćudi divno raspoređene!
Upamti, dobra Karmijan, upamti,
To ti je čovek; samo utuvi:
On tužan nije bio, jer je hteo
Da sjajem one obodri što pogled
Prepočinju sa oka njegova;
A vedar nije bio, jer je njima
Hteo da stavi valjada do znanja
Da su mu misli u Misiru sve,
Gde je i sreća njegova; pa, dakle,
Bio je izmeđ' ovog dvoga:
O, Nebeske mešavine! Ali bio
Tužan il' vedar, tebi sva žestina
I jednog k'o i drugog divno stoji
Više no ikom, Jesi 1' sretao
Glasnike moje?
ALEKSAS
Jesam, gospođo,
Dvaes'tak raznih glasnika. Al' zašto
Učestalo ih tako šaljete?
KLEOPATRA
Ko se u onaj rodi dan kad ja
Smetnem sa uma poiruku da pošljem
Svom Antoiniju, skončaće k'o prosjak.
Karmijan, list i mastilo mi daj!
Dobro mi doš'o, Aleksas moj dragi!
Da 1' ikad, reci, Karmijan, ovako
Cezara voljah?
KARMIJAN
O, taj vrli Cezar!
KLEOPATRA
Dabogda ti u grlu zastalo,
Ako još jednom takvu slavopojku
Zaustiš! Da si rekla: O, taj vrli
Antonije!
KARMIJAN
O, hrabri Cezar taj!
KLEOPATRA
Sve ću ti zube, takomi Izide,
Zaliti krvlju, usudiš li se
Da moje remek‐delo' među ljud'ma
Porediš još jedared s Cezarem.
KARMIJAN
Neka mi vaša milost oprosti,
Pesmu sam tu od vas naučila. .
KLEOPATRA
Taman bih sad govorila onako
Kako za svojih dana nezrelih
Govorila sam, pameću zelena,
A krvlju hladna! Ali hajde, hajd'mo;
Mastilo daj i list:
Imaće svakog dana drugi pozdrav,
Ma Misir sav raselila.(44)
(Odlaze)
(44) To jest – makar morala sve svoje podanike da šalje kao glasnike.

DRUGI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Mesina. Odaja u Pompejevoj kući

(Ulaze POMPEJ, MENEKRAT i MENA)

POMPEJ
Ima li pravde u bogova moćnih,
Pružiće oni svoju potporu
Delima ljudi pravednih.
MENEKRAT
Što oni,
Pompeju vrli, odlažu, to nije
I uskraćeno s njine strane.
POMPEJ
Ali
Dok mi pred njinim tronom molimo,
Propada ono što izmoljavamo.
MENEKRAT
Mi često, sami sebi nepoznati,
Tražimo ono što je zlo za nas,
Te kad nam njina mudra moć to krati,
To je za naše dobro; tako biva
Na našu korist što se molitva
Ne prima naša.
POMPEJ
Stići ću do mete:
Narod me voli, a nad morem vladam;
Snage mi rastu kao mesec mlad,
A proročka mi nada moja veli
Da će narasti one do punoće.
Mark‐Antonije u Misiru banči,
I ne hajući da u boj poteče
Van gradskih vrata; Cezar zgrće pare,
Dokle od njega srca otpadaju;
Lepid i jednom a i drugom laska,
A oni opet njemu; no nit' oni
Haju za njega, niti njih on mari.
MENAS
Cezar i Lepid s mnogim snagama
Već su na bojnom polju.
POMPEJ
Ko to kaže?
To nije tačno.
MENAS
Silvije to veli,
Moj gospodaru.
POMPEJ
Bunca on; ja znam
Da su u Rimu obadvojica,
Očekujući tamoi Antonija.
Al' nek' na tvoje svele usne siđe,
Raspusna Kleopatro, nežnost sviju
Ljubavnih čari! Nek' se sa lepotom
Mađije združe, a pohotljivost
I s njom i s njima! Sputaj raspusnika
Gozbama samim, i učini da se
Um njegov dimi; neka sladokusni
Kuvaii glad mu bruse začinima
Od kojih raste nezajažljavost,
Pa neka san i jelo čast mu svuku
Do Letinoga tupog mrtvila.(45)
(Ulazi VARIJE)
Varije, šta je?
VARIJE
Što ću da vam javim,
Više je nego izvesno: u Rimu
Očekuje se svakoga trenutka
Mark‐Antonije; protekao je
Zamašan komad vremena otkad je
Krenuo iz Misira da bi mu
Ostalo mnogo još da putuje.
POMPEJ
Da sam sa više pažnje saslušao
Stvar manje važnu, draže bi mi bilo.
Ni pomislio ne bih, Mena, ja,
Da će za tako tričav rat da stavi
Svoj šlem na glavu taj proždrljivac
I zaljubljenko: vojničkom veštinom
Vredi on dvaput više no što vrede
Zajedno ona druga dvojica.
Al' neka to u našim očima
Podigne našu vrednost kad je bilo
Dovoljno da se samo maknemo,
Pa da u sladostrašću neumorni
Antonije sa skuta misirskoj
Udovici se otkine.
(45) Leta — reka u donjem svetu, iz koje seni umrlih piju i tako zaboravljaju prošlost. U grčkoj mitologiji Leta
personifikuje zaborav.
MENAS
Po mome,
Slaba je nada da se Antonije
I Cezar s „dobro doš'o" pozdrave.
Pokojna žena Antonijeva
Uvredila je Cezara, a rat je
Vodio protiv njega njegov brat,
Mada ne držim da je Antonije
Podb'o svog brata.
POMPEJ
Ja ti ne znam, Mena,
Do koje mere mogu sitnija
Neprijateljstva da se sklone s puta
Pred krupnijima. Da se digli nismo
Protivu svih njih, sva je prilika
Da bi se oni pokavžili bili
Jedan sa drugim, jer se razloga
Povlačilo međ' njima dovoljno
Da jedan protiv drugog trgnu mač;
Ali do koje mere štrah od nas
Rascep međ' njima zakrpiti može
I sitne njine raspre sputati,
To nama nije znano. No nek' bude
Kako to bude našim bogovima
Ugodno bilo! Naše je još samo
Da pregnemo i sve od sebe damo.
Hajdemo, Mena.

SCENA DRUGA[uredi]

Rim. Odaja u Lepidovoj kući

(Ulaze ENOBARB i LEPID)

LEPID Valjano delo, dobri Enobarbe,
Bilo bi to, i vama' pristajalo,
Da namolite svoga komandanta
Da uljudno i blago razgovara.
ENOBARB
Namoliću ga da odgovara
Kako miu liči: draži li ga Cezar,
Antonije nek' grmi kao Mars
I preko glave Cezaru nek' gleda.
Tako mi Jupitera', kada bih,
K'o Antonije, bradu nosio(46),
Ne bih je danas potkres'o.
LEPID
Sad nije
Vreme za lične srdžbe.
ENOBARB
Svako vreme
Služi za ono što u njemu nikne.
LEPID
Al' manja stvar pred većom ustupa.
ENOBARB
Ne, ako manja dođe pre.
LEPID
Žestina
Goni vas da ovako govorite;
Al' žeravice ne raspirujte,
Molim vas. Evo vrlog Antonija.
(Ulaze ANTONIJE i VENTIDIJE)
ENOBARB
I Cezar, eno, ide.
(Ulaze CEZAR, MECENA i AGRIPA)
ANTONIJE
Poći ćemo
Na Partu(47), ako ovde k'o što valja
Saglasimo se: slušaj, Ventidije.
CEZAR
Ne znam, Mecena, pitaj Agripu.(48)
LEPID Krupno je vrlo, vrli prijatelji,
Ono zbog čega združismo se mi;
Pa ne dozvol'te da nas podvoji
Posao neki beznačajniji.
Bude li što za pokudu, to može
Saslušati se uljudnoi; a ako
Budemo s vikom raspravljali svoje
Tričave razmirice, mi ćemo
Biti ubice tamo gde smo hteli
Vidati rane; dakle, plemeniti
Drugovi moji — a za ovo ja vas
Svom zbiljom molim — dotičite se
Pitanja čak i najoporijih
Rečima krajnje blagim, nemojte
Zlom voljom stvar još pogoršavati.
(46) Plutarh kaže da je Antonije pustio bradu posle poraza kod Modene i da se više nije brijao. Ali osim toga, on se i u
tome ugledao na svoga pretka Herkula, koji je uvek predstavljan s bradom. — Smisao Enobarbovih reči je ovaj: kada bi on
bio Antonije, ne bi Cezaru ukazao poštu time što bi izišao preda nj uljuđen.
(47) Antonije nije išao u Partu: „Posle ovog sporazuma, poslao je Ventidija u Aziju da zaustavi Parćane." (Nort.)
(48) Cezar nastavlja razgovor koji je bio započeo sa Mecenom pre izlaska na scenu.
ANTONIJE Dobro rečeno. Da se nalazimo
Pred vojskom svojom i uoči bitke,
Postupio bih tako.(49)
CEZAR
Dobro došli u Rim.
ANTONIJE
Hvala vam.
CEZAR
Sedite.
ANTONIJE
Sedite, gospodine.
CEZAR
Pa, dobro ‐
ANTONIJE
Za rđave ste, čujem. smatrali
Izvesne stvari koje nisu 'takve;
Il' ako jesu, ne tiču se vas.
CEZAR
Ja bih za podsmeh morao da služim,
Ako bih ni zbog čega il' zbog kakve
Tričarije se vređao, i to
Posebno s vaše strane; a još više
Za podsmeh služio bih ako bih
Ma i jedared s potcenjivanjem
Imena vašeg dotakao se,
Kad me se ne bi ticalo da ono
Na dobrom glasu bude.
ANTONIJE
Šta se moj
Boravak u Misiru, Cezare,
Ticao vas?
CEZAR
Ne više no što se
Boravak moj u Rimu ticao
Vas u Misiru; ali, ako ste
Vi tamo protiv mene buškali,
Mog'o je tad za mene boravak
Vaš u Misiru biti važna stvar.
(49) Ove reči verovatno prati neka radnja na pozornici, na primer, prijateljski pozdrav s Antonijeve strane. što onda
razglašuju zvuci truba.
ANTONIJE
Kud ciljate vi ovim „buškao'?
CEZAR
Kud ciljam, to izvol'te shvatiti
Po onom što me ovde snašlo. Rat su
Vodili žena vaša i vaš brat
Protivu mene, a u vašem znaku
Napad je njihov vođen, ratni poklič
Bili ste vi.
ANTONIJE
Pobrkali ste stvar.
U podvig svoj me brat moj uplitao
Nikada nije: to sam proverio;
Čuo sam to iz verodostojnog
Kazivanja baš istih onih ljudi
Koji su mač isukali za vas.
Zar upravo nasrnuo on nije
Da načne moju k'o i vašu vlast,
I nije 1' protiv moga ugleda
Isto toliko vojevao on,
Pošto je vaša stvar i moja stvar?
Pisrna su moja dala vama već
Obaveštenja u tom pogledu.
Želite li da svađu skrpai'ite,
A bclji razlog niste kadri naći,
Ovaj je kratak.
CEZAR
Vi se hvališete,
Podmećući mi umovanje loše;
Al' sva su vaša izvinjenja krpež.
ANTONIJE
O, ne! O, ne! Ja znam da niste mogli
Ne pomisliti nužno, siguran sam,
Da ja, vaš drug u stvari protiv koje
Rat je poveden, nisam mogao
Gledati okom blagonaklonim
Na ovaj rat, uperen protiv moga
Sops'tvenog mira. Voleo bih, pak,
Kad biste, što se moje žene tiče,
Još negde našli ženu takve ćudi:
Treći je deo sveta vaš, i vi ste
Kadri ga očas uzdom povesti,
Al' takvu ženu ne
ENOBARB
Kamo da svi imamo takve žene, pa da ljudi idu u rat sa ženama!
ANTONIJE
Njena su, tol'ko nesavitljiva,
Posve od njene netrpeljivosti
Potekla uzrujanja, Cezare —
A ona nisu bila lišena
Ni oštroumlja u politici —
Ona su, priznajem to s žaljenjem,
I vama preveć dodijavala,
Te zato sami morate da znate
Kol'ko sam bio bespomoćan tu.
CEZAR
Pisao sam vam dok ste u Misiru
Terali terevenke, ali vi ste
Za ova moja pisma hajali
Kao za lanjski sneg, i s porugama
I psovkom moga izaslanika
Izgnali ispred sebe.
ANTONIJE
Upao je
Pre dopuštenja k meni, Cezare:
Sem toga, tri su kralja nešto pre
Sa mnom na gozbi bila, pa onakav
Kakav sam jutrom nisam tad ni bio;
Al' sutra sam mu rekao to sam,
A to je bilo ravno izvinjenju.
Nipošto neka ne bude u spor naš
Umešan ovaj čovek; ako treba
Da nastavimo naše raspravljanje,
Iz pitanja ga našeg brišite.
CEZAR
Odredbu jednu svoje zakletve
Prekršili ste, a za tako što
Optužiti vi mene nikada Nećete moei.
LEPID
Lakše Cezare.
ANTONIJE
Pusti nek' kaže, Lepide.
Svetinja čast je, koje se je on
Dotak'o sad, a koja mi je, veli
Nedostajala. Cezare, da čujem
Odiredbu svoje zakletve.
CEZAR
Da pošaljete oružje i pomoć
Kada ih budem tražio; a vi ste
Jedno i drugo odbili.
ANTONIJE
Il' bolje,
Prenebregao, a u doba kad su
Časovi zatrovani mračili
U meni svest o. mojim dužnostima.
Čim pre mi bude data prilika
Otkajaću vam ovo, ali ta
Ispravnost neće mojoj veličini
Naneti vreda nikolikoi, nit' će
Ispravnosti da budu lišena
Vršenja moje vlasti. Jeste da je
Počela ovde s raitom Fulvija,
Ne bi 1' me iz Misira otrgla;
I ja ću evo — pošto nisam bio
Upoznat s ovom pobudom — da molim
Za izvinjenje koliko je god
Za moju čast, u slučaju ovakvom,
Prilično da se pondzim i skrušim.
LEPID
Rečeno plemenito.
MECENA
Ako bi vam
Ugodno bilo ikako, prekin'te
Progoniti se okrivljavanjima
Za međusobne uvrede: iz glave
Njih ćete sasvim izbrisati ako
Prisetite se da vas poziva
Sadašnja nužda da se namirite.
LEPID
Valjana reč, Mecena.
ENOBARB
Ili, ako za ovaj mah pozajmite jedan drugome ljubav, vi je, kad više ne budete čuli da se govori o Pompeju, možete uzeti
natrag: imaćete kad do mile volje da se gušate kad ne budete imali nikakva druga posla. ANTONIJE
Ti si tek vojnik samo; zato ćuti.
ENOBARB
Skoro sam i zaboravio bio da istina treba da ćuti.
ANTONIJE
Ti vređaš ovaj skup; ni reči više.
ENOBARB
Pa, ded', produžite; biću pažljiv kao kamen.
CEZAR
Ne kudim ja toliko sadržinu.
Već način njegovoga govora;
Jer ostati nam nije mogućno
U prijateljstvu ako nam se ćudi
Po postupcima tol'ko razlikuju.
A kad bih znao kakav obruč koji
Svezao bi nas evrsto, ja bih svet
S kraja na kraj za njime pretragao.
AGRIPA Dozvol'te mi da kažem, Cezare.
CEZAR Agripa, rec'te.
AGRIPA
Sestru po majci imaš, Cezare,
Divnu Oktaviju(50); a sada je
Veliki Mark‐Antonije udovac.
CEZAR
Man'te se takvog govora, Agripa:
Kad bi vas nešto čula Kleopatra,
Sa razlogom bi za brzopletost
Ukorela vas.
ANTONIJE
Ja žene nemam, Cezare; dozvol'te
Da saslušam šta ima još Agripa
O tom da kaže.
AGRIPA
Da bi se među vama održalo
Zauvek prijateljstvo, da biste
Postali braća, da bi vam se srca
U neraskidni splela čvor, nek' uzme
Antorije Oktaviju za ženu;
Njoj po lepoti priliči da uzme
Za muža ništa manje no čoveka
Najvrsnijega među ljudima,
A po vrlini i po ljupkosti
Njoj ravne nema. Ovim brakom bi se
Sva sumnjičenja sitna, koja sad
Izgledaju golema, a i sva
Velika strahovanja, koja su
Opasnostima izvor već po sebi,
Sva bi se ona svela na ništavnost;
Tada i ono što je istinito
Bilo bi bajka samo; dok se sad
I ono što je dobrim delom bajka
Smatra za istinito; ljubav njena
Za jednog i za drugog za sobom bi
I jednoga i drugoga povukla,
I pridobila za obojicu
Svačiju ljubav. Ne zamerite mi
Za ovu reč, al' ova misao
Promišljena je, i po dužnosti
Ispitana je, nije plod trenutka.
(51 ) Po Plutarhu, Oktavija je bila „najstarija sestra Cezarova. ali ne od iste majke". Njen prvi muž bio je konzul K.
Marcel, a posle njegove smrti udala se za Marka Antonija. S prvim je mužem imala troje dece, a sa Antonijem dve kćeri.
Umrla je 11. pre n. e.
ANTONIJE
Hoće li Cezar svoju reč da kaže?
CEZAR
Ne pre no čuje šta na ovo što je
Rečeno ima reći Antonije.
ANTONIJE
Koliko vlasti ima Agripa
Da stvar privede povoljnom svršetku,
Budem li rek'o: „Pristajem, Agripa"?
CEZAR
Vlast Cezarovu, a i onui koju
Nad Oktavijom Cezar poseduje.
ANTONIJE
Ni na pamet mi ne pada da ovu
Ponudu lepu, tako privlačnu,
Ometam čime! Ruku meni daj;
Podrži ovo ljupko poduzeće,
Te da od ovog časa srca bratska
Ljubavlju našom upravljaju, dajuć'
Velikim našim smerovima maha.
CEZAR
Evo vam ruke. U amanet vam
Predajem sestru. koju većma volim
No što je ikad sestru voleo
Ikoji brat; nek' naša kraljevstva
I naša srca spaja život njen,
I neka ne odleti ljubav naša
Nikada više!
LEPID
Amin, i sa srećom!
ANTONIJE
Mislio nisam protivu Pompeja
Da tržem mač, jer nedavno je on
Ljubaznostima mene obasuo
Retkim i krupnim; treba da se njemu
Zahvalim prvo bar, da ne bi zamnom
Ostao rđav glas, a potom odmah
Izazvaću ga.
LEPID
Skup je svaki tren:
Moramo smesta mi da potražimo
Pompeja, il' će on da potraži
Inače nas.
ANTONIJE
Gde logoruje?
CEZAR
Negde
U podnožju Mizenuma.(51)
ANTONIJE
Kolike
Snage na kopnu ima?
CEZAR
Velike,
I stalno rastu; ali morem je
Zavladao potpunce.
ANTONIJE
Tako kažu.
Eh, da međ nama dogovora beše!
Da pohitamo stoga s tim; al' pre
No što se prihvatimo oružja
Da požurimo prvo posao
O kom je bila reč.
CEZAR
Veoma rado;
I pozivam vas da se vidite
Sa mojom sestrom, kud ću ovog časa
Da vas odvedem.
ANTONIJE
Nemojte nas društva
Lišiti svoga, Lepide.
LEPID
Od toga
Ne bi me, vrli Antonije, mogla
Ni bolest da zadrži.
(Fanfare. Izlaze CEZAR, ANTONIJE i LEPID)
MECENA
Dobro došli iz Misira, gospodine.
ENOBARB Da ste zdravo, vrli Mecena, druga polovino srca Cezareva. I vi, moj poštovani prijatelju, Agripa!
AGRIPA Zdravo, dobri Enobarbe!
MECENA
Imamo razloga da se radujemo što su se stvari ovako dobro uredile, da čoveku prosto curi voda na usta
od uživanja. A nije bilo loše ni vama u Misiru.
ENOBARB Nije, gospodine; po danu smo spavali dok nam se ne bi smučilo, a noć smo olakšavali pićem. MECENA
Za doručak po čitavih osam divljih veprova na ražnju(52) za ciglo dvanaest lica; je li istina?
(51) Rt u Napuljskom zalivu.
(52) „Čuo sam, kaže Plutarh, ,,od svoga dede Lamprija da mu je neki Fileta, lekar, rodom iz Amfise pričao da je u to
vreme boravio u Aleksandriji, gde je učio medicinu; i upoznavši se sa jednim od Antonijevih kuvara, ovaj ga je poveo
Antonijevoj kući (budući mlad ćovek, želeo je da vidi stvari) da mu pokaže čudesno i raskošno spremanje jeđne jedine
večere. Kad se našao u kuhinji i video svu silnu raznovrsnost mesa, pa, između ostalog, i osam divljih veprova ispečenih
celih, on se tome veoma začudi i reče: ‘’Zacelo, imaćete mnogo gostiju na večeri.’’ Kuvar se na to nasmeja i odgovori:
,Ne (reče), ne mnogo, ciglo dvanaest osoba.'" (Nort.)
ENOBARB
Nije to ni koliko muva prema orlu: imali smo mi i mnogo čudovišnijih jela o gozbi, koja su vredna da
budu zabeležena po zasluzi.
MECENA Ona je savršeno veličanstvena žena, ako se ono što se o njoj priča podudara s njom.
ENOBARB Čim je na reci Kidnu(53) susrela Mark‐Antonija, strpala je njegovo srce u svoj jandžik.
AGRIPA Tamo se doista pojavila, ako moj izveštač nije izmišljao bajke o njoj.
ENOBARB
Ispričaću vam.
Barka na kojoj sedela je ona(54)
Sva je na vodi bleskom buktala
K'o kakav presto užareni; krma
Od kovanoga zlata bila je;
Jedra su bila purpurna, i sva su
ToJiko bila namirisana,
Da su od toga bili vetrovi
Prenemogli na smrt sa ljubavi;
Vesla su bila srebrna, i udar
Držala prema svirci svirala,
I činila da voda tučena
Za njima potrčava hitrije,
K'o zaljubljena u te udare.
A što se tiče nje, tu svakd opis
Ubog je kao prosjak; ona je
Ležala ispod svoga čadora
Od zlatotkanog tkiva učinjenog,
I sobom prevazilazila sliku
Venere one koja kazuje
Obradom svojom da je mašta tu
Prirodu nadmašila; a kraj nje
Sa obe njene strane stajala su,
K'o Kupidoni nasmejani neki,
Dečaka ljupka dva sa rupicama
Na obraaima, i lepezama
Mahali raznobojnim, čiji dah je,
Rek'o bi čovek, raspaljivao
To nežno lice, mesto da ga hladi,
Te ono što su obaviti htele
Neobavljeno ostajalo.
(53) Kidno (Cydnus) — reka koja izvire u Tauru, i protiče kroz grad Tarzus u Africi. U tome gradu obavljen je prvi susret
između Antonija i Kleopatre, kao što kaže Sekspir, a ne na reci, kao što veli Plutarh.
(54) Čuveni opis Kleopatrine barke, koji je Šekspir gotovo doslovce uzeo od Plutarha.
AGRIPA
Kakvog
Za Antonija divnog prizora!
ENOBARB
Na svaki mig njen njene dvorkinje,
K'o nereide, morske vile te,
Motre i paze, i nadvijaju se
Nad njom k'o ukras; jedna izmeđ' njih,
Sireni slična, krmom upravlja;
Kočoperi se uže svileno
Kada ga ruke, nežne kao cvet,
Dotiču njene, i svoj posao
Obavlja spretno, pripravno i živo.
S galije miris čudan, neuočljiv,
Nasrće prema bliskim obalama
I pleni čula; zgrće se iz grada
Za njom' sve živo, dokle Antonije
Na prestolu na trgu sedi sam
I zvižduće u vazduh, koji bi,
Kad bi praznine moglo biti(55), poš'o
I sam da pogled svoj na Kleopatri
Napasa, te bi zev u prirodi
Nastao tada.
AGRIPA
O, da iznimne li,
Vrsne Misirke!
ENOBARB
Kad se iskrca,
Antonije joj pošlje kog sa molbom
Da obeduje s njim; al' ona mu
Otpozdrav šalje da bi bolje bilo
Da obeduje on u nje k'o gost,
Za šta ga ona moli svesrdno.
I uglađeni Antonije naš,
Od kojega još nikad žena nije
Čula da kaže ,,ne", na gozbu ide,
Pošto se deset puta lickao,
I plaća tamo srcem obed svoj,
Iako ga je samo očima
Gutao svojim.
(55) Smisao je ovaj: vazduh se „boji" da stvori prazninu, jer „priroda se grozi vakuuma".
AGRIPA
Carske bludnice!
I Cezara je velikog navela
Da baci mač u zapećak; on nju
Ispluži, ona plodom urodi.(56)
ENOBARB
Po ulici je jednom, gledao sam,
Čitavih četrdeset koračaja
Skakala sve trupačke; a kad daha
Ponestade joj, ona progovori
Sva zadihana, što je savršenstvu
Nesavršenstvom svojim naginjalo,
Jer je i tako, daha lišena,
Sva odisala snagom.
MECENA
A sad mora
Anionije od nje da digne ruke.
ENOBARB
O, neće, nikad:
Godine njoj ne mogu ništa, neće
Od njih svežina njena usahnuti;
Niti će sviklost moći pohabati
Preobraženja njena beskrajna
S kojih je uvek drukč'a, uvek nova:
Ostale žene zasićavaju
Glad onu koju hrane; ona, pak,
Glad izaziva tamo baš gde glad
Najvećma toli; jer u nje i vrlo
Rđave stvari neki prikladan,
Pristojan vid dobijaju, te njoj
Blagoslov sami časni oci daju
I onda kad je raspusna.
MECENA
Ako lepota, um i skromnost mogu
Da skrote srce Antonijevo,
Oktavija je tad zgoditak za nj
Pun blagoslova.
(56) Kleopatra je s Julijem Cezarom imala sina — Cezariona. koji je prvobitno bio nazvan Ptolomeus, a rođen je bio 47.
pre n. e. Posle smrti Kleopatrine Cezarion je, po naredbi Oktavijanovoj, bio pogubljen.
AGRIPA
Hajd'mo. Budite
U mene, dobri Enobarbe, gost
Dok ovde boravite.
ENOBARB
Prepokorno,
Gospodine, zahvaljujem na tome.
(Odlaze)

SCENA TREĆA[uredi]

Na istom mestu. Odaja u Cezarevom domu

(Ulaze CEZAR,ANTONIJE, izmedu njih OKTAVIJA, i PRATNjA)

ANTONIJE
Odvojiće me od nedara va:ih
Pokatkad svet i poziv krupni moj.
OKTAVIJA
Sve ću to vreme, pavši ničice
Pred bogovima, moliti za vas.
ANTONIJE Dobra vam noć, gospodine. A vi,
Iz onoga što svet o meni priča
Nemojte, mila Oktavija, samo
Najgore da čitate; reda ja
Nisam se pridržavao, al' odsad
Sve ima prema propisu da bude.
Laku vam noć sad, draga gospođo.
OKTAVIJA
Laku noć, gospodaru.
CEZAR Laku noć.
(Odlaze CEZAR i OKTAVIJA, ulazi PROROK)
ANTONIJE
Pa da 1' vas želja spopada, prijaško,
Da u Misiru budete?
PROROK
O, kamo
Da nisam nikad otišao otud,
Niti pak. vi onamo došli ikad!
ANTONIJE
Dajte mi razlog ako možete.
PROROK
Nešto mi to u srcu kaže, ali
U reči ja to' ne znam da obučem;
Samo: u Misir vraćajte se, velim.
ANTONIJE
Čiji će, rec'te, uspeh dostići
Visinu veću, Cezarev il' moj?
PROROK
Cezarev.
Stoga se kloni njegove blizine;
Tvoj dobri demon(57) — što će reći duh
Koji te štiti — plemenit je, hrabar,
Uzvišen i nesravnjiv svuda gde
Demo.na Cezareva nema; ali čim se
Približi njemu, strah obuzima
Anđela tvoga, kao da je svladan;
Stoga od njega podaije se drži.
ANTONIJE
O tom ni reči više.
PROROK
Nikom drugom
Do tebi; nikom više osim tebi.
U čemu bilo da se kockaš s njim,
Izgubićeš zacelo, pa će tebe,
Prirodnoj sreći toj zahvaijujući,
Tući i pored tvoga preimućstva:
Sjaj trne tvoj čim on kraj tebe blesne.
Opet ti kažem: kad si pored njega,
Tvoj duh se plaši da ti voljom vlada,
A vrsnosti je pun čim ode on.
ANTONIJE
Udalji se: i reci Ventidiju,
Da hoću da razgovaram sa njim.
(PROROK ode)
U Partu on će poći. Bila to
Veština ili slučaj, rekao je
Istinu on; i sama kocka je
Poslušna njemu. Sreći njegovoj
Ne može da odoli sva veština
Nadmoćna moja kada igramo;
Izvlačimo li kocku, on je bolji;
Njegovi petli(58) vazda moje tuku,
I kad je prednost sva na mojoj strani;
A prepelice njegove nad mojim
Pobedu uvek nadmoćno odnesu,
Kada ih uobručimo. U Misir
Poći ću ja; ma kol'ko da sam ovaj
Brak, mira svoga radi, sklopio,
Na istoku je radost moja sva.
(57) Po starom grčkom verovanju, čoveka prati kroz ceo život njegov zaštitnički duh, genij, demon ili anđeo‐čuvar; on bdi
nad sudbinom ćoveka i upravlja njegovim vladanjem.
(58) Plutarh kaže da su se Antonije i Oktavijan Cezar zabavljali gledanjem bojeva petlova i prepelica, i da je Antonije u
tim prilikama uvek gubio opkladu.
(Ulazi VENTIDIJE)
O! hodite, Ventidije; u Partu
Valja vam poći; vaš je nalog gotov;
Pođite sa mnom da ga primite.
(Izlaze)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Na istom mestu. Ulica

(Ulaze LEPID, MECENA i AGRIPA)

LEPID:
Daljih se briga prođite; požur'te
Da sustignete svoje generale.
AGRIPA:
Mark‐Antonije želi, gospodaru,
Od Oktavije da se oprosti,
I eto nas za vama.
LEPID:
E pa, dok vas
U ratničkome ruhu ne vidim,
Koje vam jednom k'o i drugome
Prikladno stoji, zbogom.
MECENA:
Kako ja
Vidim taj put, do toga ćemo brda
Mi pre vas stići[4], Lepide.
LEPID:
Vi kraćim
Idete putem; ja sam nauman
Podosta da zaobiđem: dva dana
Bićete u dobitku prema meni.
MECENA, AGRIPA:
Pa srećno bilo, gosipodaru!
LEPID:
Zbogom.

SCENA PETA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u dvoru

(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA, ALEKSAS i PRATNjA)

KLEOPATRA
Muzike malo dajte; muzike,
Te setne hrane koja pita nas
Čiji je poziv ljubav.
PRATNjA
Svirku, hej!
(Ulazi MARDIJAN)
KLEOPATRA
Al' man'te to; biljara(60) hajdemo
Da zaigramo; hodi, Karmijan.
KARMIJAN
Boli me ruka; bolje igrajte
Sa Mardijanom.
KLEOPATRA
Da li s evnuhom
ili sa ženom igraš, isti davo.
Hajdemo, hoćete l', gospodine,
Da odigramo koju?
MARDIJAN
Gospođo,
Koliko god sam vičan.
KLEOPATRA
Gde se dobra
Pokaže volja. ma i ne dosegla.
Tu igrač sme da traži izvinjenje.
No. neću sada. Udicu mi dajte;
Do rrke ćemo sići, pa ću tamo —
Dok u daljini muzika mi svira —
Varkati ribe mrko‐perajaste;
Probadaće im ćeljust žvalavu
Svijena moja kukica; i vazda,
Kada izvučem koju, pomisliću
Za svaku da je Antonije to,
I reći ću, „Aha, ulovismo vas!"
KARMIJAN
Bilo je smešno kada ste se ono
Kladili ko će upecali šta;
I kad je gnjurac vaš na njegovu
Udicu ribu slanu obesio(61),
A on je brže‐bolje potegao.
(60) Igra bilijara bila je poznata u Šekspirovo doba, ali anahronizam je kad Kleopatra pominje ovu igru.
(61) Jednom u ribolovu, kad Antonija nije služila sreća, a zbog čega se ljutio, Kleopatra krišom naredi ribarima da, čim
Antonije baci udicu, oni zarone i na nju nataknu spremljenu ribu. To je posle ispričala svome narodu, te drugom prilikom
izađe dosta ljudi da posmatra ribolov. Kada Antonije ponovo poče da peca i baci udicu u vodu, ribari zaroniše i natakoše
na udicu slanu ribu, što, kad Antonije izvuče struk iz vode, izazva smeh. (Po Nortu.)
KLEOPATRA
U to sam vreme smehom — O, vremena! —
Izvodila ga iz strpljenja ja;
A te sam noći smehom do strpljenja
Uljuljkala ga; pa ga sutradan
Toliko vinom nakitila da je
U postelju pre devet poći mor'o;
Koprenu tad sam i ogrtač svoj
Bacila na nj, a ja sam utoliko
Nosila njegov mač s Filipija.. .(62)
(Ulazi GLASNIK)
Iz Italije! O, provali svojim
Vestima plodnim u moj sluh, što jalov
Toliko vreme osta.
GLASNIK
Gospođo,
Gospođo —
KLEOPATRA
Umro je Antonije!
Rečeš li ovo, huljo, zaklaćeš
Gospođu svoju; ali ako je
U zdravlju i slobodi, ako takvu
Donosiš vest o njemu, evo zlata,
I evo moje ruke, pa poljubi
Venu na njojzi, najplavetniju;
A kraljevi su stavljali na nju
Usnice svoje, dršćuć ljubeći je.
GLASNIK
Pre svega, on je dobro, gospođo.
KLEOPATRA
O, evo zlata još. Al' pazi se,
Ugursuze, u nas je običaj
Da se za mrtvog kaže da je dobro:
Ciljaš li tim na to, rastopiću
To zlato što ti dadoh, pa ću ga
U tvoje grlo zloreko da saspem.
GLASNIK
Saslušajte me, dobra gospođo.
(62) Mač koji je Antonije imao u bici kod Filipija, u Makedoniji, 42. pre n. e., u kojoj su njegove i Oktavijanove snage
potukle zaverenike — Bruta i Kasija.
KLEOPATRA
Dobro, produži, slušam; ali nema
Na tvome licu ničeg dobroga;
Ako je Antonije živ i zdrav,
I na slobodi, ljupkošću zapapri
Trubljenje vesti povoljnih ovako!
Ako li nije dobro, valjalo bi
Da dođeš kao kakva furija,
Sa zmijama na glavi(63) kao krunom,
A ne pod vidom čovečijim.
GLASNIK
Da li
Izvoljevate saslušati me?
KLEOPATRA
Obuzela me želja da te lupim
Pre no što kažeš što: al' ipak ću te,
Rečeš li da je Antonije živ,
I da je dobro, il' u prijateljstvu
S Cezarom da je, ili da u njega
On nije sužanj, svega zasuti
Zlatom k'o pljuskom, a skupoceni
Biser na tebe sručiti k'o grad.
GLASNIK
Gospođo, on je dobro.
KLEOPATRA
Reč valjana.
GLASNIK
I s Cezarom je on u prijateljstvu.
KLEOPATRA
Čestita duša ti si.
GLASNIK
S Cezarom je
U prijateljstvu većem nego ikad.
KLEOPATRA
Traži od mene blaga kol'ko hoćeš.
GLASNIK
Pa ipak, gospo —
KLEOPATRA
Nije mi po ćudi
Ovo ,,pa ipak"; ono uklanja
Valjanost dobrih vesti prethodnih;
Sa tiim ,,pa ipak" do vraga! ,,Pa ipak",
To ti je što i kakav tamničar
Koji pred sobom tera užasnog
Zločinca nekog. Priko, molim te,
Sruči u sluh moj hrpimice sve
Što tovar tvoj sadrži, zlo i dobro.
Sa Cezarom je prijatelj, i, kažeš,
Zdrav je, i veliš da je slobodan
(63) Furije — kod Rimljana, eumenide — kod Grka — bile su boginje osvete. Zamišljane su kao kćeri Zemlje ili Noći,
strašne krilate devojke sa zmijama upletenim u kosu i sa očima iz kojih kaplje krv.
GLASNIK
Slobodan, ne! ja nisam, gospođo,
Rekao to: s Oktavijom je svezan.
KLEOPATRA
Za kakvog vraga?
GLASNIK
Pa za onog divnog
Vraga što tera ćef u postelji.
KLEOPATRA
Karmijan, sva sam bleda!
GLASNIK
Gospođo,
Oženio se Oktavijom on.
KLEOPATRA
Kuga nad kugom stigla te, dabogda!
(Obori ga udarcem)
GLASNIK
Strpljenja, dobra gospođo.
KLEOPATRA
Šta veliš?
(Opet ga tuče)
Napolje, grozna huljo, ili ću
Da šoram tvoje oči kao lopte;
Počupaću ti kosu svu sa glave:
(Vuče ga gore‐dole)
Premlatiće te žicom, bićeš kuvan
U slanoj vodi, lužnica će ljuta
Peći ti kožu natenane.
GLASNIK
Ja sam,
Gospođo ljupka, doneo tu vest,
A venčao ih nisam ja.
KLEOPATRA
Poreci
Što reče, pa ćeš dobiti na dar
Oblast od mene; neocenjivo
Daća ti blago; onaj udarac
Što ti ga dadoh, to ti je za ono
Što si do besa mene doveo,
A dobićeš od mene na poklon
I ono sve što bude tvoja skromnost
Zatražila od mene.
GLASNIK
Gospođo,
Oženio se.
KLEOPATRA
Preveć si, nitkove,
Ziveo dugo.
(Potrže nož)
GLASNIK
Onda ću da bežim.
Šta vam je na um palo, gospođo?
Do mene nema nikakve krivice.
(Ode)
KARMIJAN
Priberite se, gospođo; taj čovek
Savršeno je nevin.
KLEOPATRA
Poneki nevin gromu ne uteče.
Dabogda se u Nilu Misir sav
Rastopio, dabogda da se svaki
Čestiti stvor u zmiju prometne!
Pozovite mi natrag toga roba:
Ma kol'ko da sam pomahnitala,
Ujesti njega neću. Zovite ga.
KARMIJAN
Biće ga strah da dođe.
KLEOPATRA
Vreda njemu
Naneti neću.
(Odlazi KARMIJAN)
Nije plemenito,
Pošto sam sama sebi skrivila,
Da. ove ruke tuku bednijega
No što sam ja.
(Vraća se KARMIJAN sa GLASNIKOM)
Gospodine, pristupi.
Nikada nije dobro da se zle
Donosit vesti, ma koliko to
Pošteno bilo: vesti prijatnoj
Podari celu vojsku jezika
Al' pusti da se vesti rđave
Objave same, kad opipljive
Postale budu.
GLASNIK
Vršio sam dužnost.
KLEOPATRA
Je 1' ženjen?
Rečeš li opet ,,Da", ne mogu tebe
Mrzeti većma nego što te mrzim.
GLASNIK
Gospođo, jeste, ženjen je.
KLEOPATRA
Dabogda
Grom da te zgromi! zar ćeš neprestano
Svoje da teraš?
GLASNIK
Zar je, gospođo,
Trebalo da vas slažem?
KLEOPATRA
Kamo da si,
Pa makar potop preplavio pola
Moga Misira, te da zdenac bude
Za kraljuštave zmije. Odlazi;
Da ti je lice k'o u Narcisa(64),
Bio bi za me nakazan. Je 1' ženjen?
GLASNIK
Oprostite mi, veličanstvo.
KLEOPATRA
Ženjen?
GLASNIK
Ne srdite se što vas srditi
Ne želim više; da izvučem kaznu
Za ono što me gonite da radim,
To mi se čini vrlo nepravičnim;
S Oktavijom je venčan.
KLEOPATRA
O, da ti
Treba s krivice njegove da budeš
Hulja, a nisi, znaš to pouzdano.
Odlazi; odveć skupa je za mene
Sva trgovina što si je iz Rima
Doneo amo; drži je kod sebe,
I neka bi te upropastila.
(Odlazi GLASNIK)
KARMIJAN
Kraljice draga, uspokojite se.
KLEOPATRA
Antonija do neba uzdižući,
Potcenila sam Cezara.
KARMIJAN
Ne jednom,
Ne jednom.
KLEOPATRA
Sad sam platu dobila.
Odavde vodite me.
Mrkne mi svest. O, Ira! Karmijan!
Ne mari. Pođi do prijaška tog,
Dobri Aleksas; nek' ti ispriča
Kakav je lik u Oktavije te,
I koje su joj godine, i kakve
(64) Po grčkoj mitologiji, Narcis je bio divan mladić, neosetljiv na ljubav; nimfa Eho zaljubila se u njega, i umrla je od
tuge. Nemeza, da bi ga kaznila, pokazala mu je njegov lik u jednom izvoru, i on se tako zaljubio u sebe, i postepeno je
venuo, dok se nije pretvorio u cvet koji nosi njegovo ime.
Sklonosti ima; nek' ne propusti
Da kaže kakvu boju kose ima:
Pa mi što pre dojavi. Neka ide
(Odlazi ALEKSAS)
Za sva vremena: — ne, ne, Karmijan.
Neka ne ide! — Makar s jedne strane
Kao Gorgona bio naslikan(65),
Sa druge strane on je Mars. Poruči
(MARDIJANU)
Da mi Aleksas izvešće donese
Je li visoka stasom. Žali me,
Karmijan, žali, al' mi ne govori.
Odvedi me do moje odaje.
(Odlaze)
(65) Po grčkoj mitologiji, Gorgone su bile tri strašne devojke, koje su umesto kose imale zmije što sikću, a bile su krilate,
tučanih kandži i ogromnih zuba.

SCENA ŠESTA[uredi]

U blizini Mizenuma

(Fanfare. Ulaze POMPEJ i MENA s jedne strane, uz zvuk truba i doboša; a s druge CEZAR, ANTONIJE, LEPID, ENOBARB,
MECENA, sa trupama u maršu)

POMPEJ
Taoce vaše imam, a i vi
Imate moje; porazgovarajmo
Pre nego što se mača latimo.
CEZAR
Da jedni druge prvo saslušamo
Na svom je mestu posve; stoga smo vam
Pismene svoje predloge unapred
I isposlali; te ukoliko si
Proučio ih, daj nam znati hoće 1'
Ozlojeđeni mač tvoj biti sputan
Tim predlozima, te da može natrag
U Siciliju opet da se vrati
Tolika vrsna mladež, koja bi
Morala ovde inače da skonča.
POMPEJ
Vas ja, na ovom svetu velikom
Jedine senatore(66), vas ja, glavne
Punomoćnike velikih bogova,
Svu trojicu vas pitam: što da bude,
I pored sina svog i prijatelja,
Moj otac(67) lišen svojih osvetnika;
Kada je, došav da se kao duh
Dobrome Brutu javi, video
Julije Cezar kod Filipija
Kako ste vi za njega radili?
Šta je odvelo u zaverenike
Kasija bledog? šta li podstaknulo
Onoga časnog Rimljanina Bruta,
Koji je bio poštovan od sviju,
Da s oružanim saučesnicima
Koji slobodu divnu voljahu
Kapitol krvlju poprska do to
Što ini je želja bila postići
Da čovek bude čovek?(68) Pa i mene
Navede to da spremim brodovlje
Od čijega se tereta penuša
Srdito more, jer sam naumio
Da ljuto kaznim nezahvalnost koju
Na moga oca plemenitog sruči
Pakosni Rim.
CEZAR
Ne žurite se mnogo.
ANTONIJE
Brodovljem svojim nećeš, Pompeju,
Zastrašiti nas; biće među nama
Na moru razgovora: a na suvu
Znaš već kolika prevaga je naša.
POMPEJ
Na kopnu, zbilja, ti za ceo dom
Mojega oca(69) imaš prevagu;
No, pošto i ne gradi kukavica
Za sebe dom, u njemu ostani
Sve dotle dokle budeš mogao.
(66) To jest — trijumvire.
(67) Pompej Veliki (106—48. pre n. e.), trijumvir. Zbog svojih pobeda u Africi dobio je naziv Veliki.
(68) To jest — da ne bude tiranin.
(69) „Docnije, kad je Pompejeva kuća bila izložena javnoj prodaji, Antonije ju je kupio." (Nort.)
LEPID
Budite ćtabri — pošto sada to
Ne spada amo — pa nam recite
Šta kažete o našim ponudama
Poslatim vama.
CEZAR
To je ono glavno.
ANTONIJE
I ne dajte se nagovoriti,
Nego procen'te korist koju biste
Imali prihvatanjem.
CEZAR
A i to
Šta može sve da iziđe iz toga
Ako na veću sreću zaigrate.
POMPEJ
Vi ste mi ponudili Siciliju
I Sardiniju; a da more ja
Očistim sve od gusara, i žito
U određenim količinama
U Rim da poš'ljem; što kađ uglavimo,
Da s mačevima i neokrznutim,
I štitovima i neulubljenim
Rastanemo se.
CEZAR, ANTONUE, LEPID
To smo ponudili.
POMPEJ
Tad znajte da sam amo došao
Spreman da primim ovu ponudu;
Al' me je malo Marko Antonije
Izbio iz strpljenja. Mada nije
Lepo da pričam. jer na uštrb to
ZasJuge moje ide, neka znate
Da je, kad ono Cezar s vašim bratom
U sukob dođe, vaša mati došla
Na Siciliju(70), gde je prijateljski
Primljena bila.
ANTONIJE
To sam, Pompeju,
Već čuo, pa sam svesrdno i dugo
Smišljao kako da vam izdašno
Dužnu zahvalnost odam.
(70) Kad je Antonijev mlađi brat, na podsticaj njegove žene Fulvije, zavojštio protiv Oktavijana (41—40. pre n. e.) i bio
potučen, Antonijeva majka Julija (sestra Julija Cezara) i Fulvija pobegle su iz Italije na Siciliju, gde ih je Pompej — ističe
Plutarh — vrlo ljubazno primio.
POMPEJ
Dajte ruku:
Da ćemo ovde da se sretnemo,
Ni slutio, gospodine, ja nisam.
ANTONIJE
Na istoku su meke postelje;
Te hvala vama što me ovamo
Dozvaste pre no smerah amo doći,
Jer sam u tome na dobitku.
POMPEJ
Vi ste
Od poslednjega našeg viđenja
Promenili se.
ANTONIJE
Nu, šta sudba reže
Na licu mom k'o rabošu. ja ne znam;
Al' mj u grudi ona nikad neće
Dospeti da mi srce zarobi.
LEPID
Srećan nam bio sastanak.
POMPEJ
I ja se,
Lepide, tome nadam. Sporazum smo
Postigli. dakle Ja bih molio
Da se u pero stavi dogovor
I na nj se naši stave pečati.
CEZAR
Pre svega to.
POMPEJ
A jedni drugima
Priredićemo gozbu pre rastanka;
Te dajte neka kocka odluči
Ko će da počne.
ANTONIJE
Ja ću, Pompeju
POMPEJ
Ne, Antonije neka kocka reši:
A bila prva ili posiednja.
Vasa će sjajna kujna misirska
Proslaviti se. Slušao sam da je
Julije Cezar, gosteći se tamo,
Ugojio se bio.
ANTONIJE
Mnogo šta
Čuli ste vi.
POMPEJ
Bezazlena je bila
Misao moja.
ANTONIJE
A i vaše reči.
POMPEJ
Nu, ja sam tol'ko čuo;
A čuo sam i da je Apolodor
Nosio —
ENOBARB
Tu presec'te: nosio je.
POMPEJ
A šta to, molim?
ENOBARB
Jednu kraljicu
U dušeku(71) za Cezara.
POMPEJ
Tek sada
Prepoznao sam tebe; elem, kako.
Vojniče ide?
ENOBARB
Nije zlo; a biće
Još dobra posla za me; jer predstoje
Četiri gozbe, k'o što mi se kaže.
POMPEJ
Daj da ti stisnem ruku; nikada te
Mrzeo nisam. Gledao sam te
Kada se tučeš; i na držanju sam
Zavideo ti.
ENOBARB
Vas, međutim, ja,
Gospodine, baš mnogo nikada
Mario nisam; al' vas ipak jesam
Hvalio, mada deset puta veće
Istinske vaše zasluge su bile
No što sam ja priznav'o.
POMPEJ
Tako iskren
Ostani vazda; to nimalo tebi
Ne stoji ružno.
Sve vas na svoju zovem galiju;
Izvol'te samo napred, gospodo.
CEZAR, LEPID, ANTONIJE
Pokažite nam put, gospodine.
POMPEJ Hajdemo.
(Izlaze SVI sem MENE i ENOBARBA)
MENA
Tvoj otac, Pompeju, nikada ne bi zaključio taj ugovor. Vi i ja smo se već gledali, gospodine.
ENOBARB
Na moru, rekao bih.
MENA Tako je, gospodine.
ENOBARB
Vi ste se dobro' držali na moru.
MENA
A vi na kopnu.
(71) „Kleopatra od sve svoje pratnje povede sa sobom samo Apolodora sa Sicilije, uđe u malu lađu i, kad se već mrak
hvatao, iskrca se u blizini kraljevske palate. Ali, kako je bilo nemoguće da se na drugi način sakrije, uvuče se u slamaricu
i ispruži se u njoj, a Apolodor slamaricu sveže remenom i unese je kroz vrata Cezaru." (Plutarh, ,,G. J. Cezar", prevod
Miloša Đurića.)
ENOBARB
Odaću hvalu svakome koji meni odaje hvalu; no ne može se osporiti ono što sam ja na kopnu obavio.
MENA
A mi ono što sam ja obavio na moru.
ENOBARB
Da, ali ima nešto što biste sopstvene bezbednosti radi, i mogli oporeći; bili ste veliki lupež na moru.
MENA
A vi na kopnu.
ENOBARB
U tome se ja odričem svojih zasluga na kopnu. No, dajte mi ruku, Mena; da nešto naše oči poseduju neku vlast, mogle bi
sad ovde da ulove dva lupeža kako se bratime.
MENA
Lica u ljudi su vazda čestita(72) i nepatvorena, ma šta inače radile njihove ruke.
ENOBARB
Ali nema te lepe žene u koje je lice nepatvoreno.
MENA
To nije opadanje; one kradu srca.
ENOBARB
Došli smo ovamo da se tučemo s vama.
MENA
Što se mene tiče, krivo mi je što se to prometnulo u pijančenje. Pompej će danas smehom da profućka i sahrani svoju
sreću.
ENOBARB
Učini li tako, povratiti je suzama svakojako neće.
MENA Tako je kao što kažete, gospodine. Nismo se nadali ovde Marku Antoniju: je li se on, molim vas. venčao sa
Kleopatrom?
ENOBARB
Sestra Cezarova zove se Oktavija.
MENA
Tako je, gospodine; bila je žena Kaja Marcela.
ENOBARB
No sad je žena Marka Antonija.
MENA
Molim, gospodine?
ENOBARB
Tako je i nikako drukčije.
MENA To su onda Cezar i on vezani zasvagda.
ENOBARB
Kad bih ja imao da proričem sudbinu ove sveze,
ja ne bih tako prorokovao.
MENA
Držim da je u zaključenju ovoga braka igrala veću ulogu politička svrha no obostrana ljubav.
ENOBARB
I ja tako mislim; no videćete da će ta veza, koja naizgled svezuje njihovo prijateljstvo, biti omča za prijateljski odnos
među njima. Oktavija je bogobojažljiva, hladne je i uzdržane ćudi
(72) U originalu pridev je true (Istinit, istinski, pravi, veran, i dr.), i posredi je igra rečima. Mena hoće da kaže da se po
liku ne može oceniti karakter ni misao čoveka, jer lik je uvek čestit; Enobarb, pak, uzima pridev true u smislu pravi,
istinski, i smisao njegovih reči je da u lepih žena lice nije pravo, nego je nabeljeno i doterano.
MENA
Ko ne bi voleo da mu je žena takva.
ENOBARB
Ne bi onaj koji ni sam nije takav; a to je Marko Antonije. On će opet poći svojoj misirskoj trpezi; a onda će Oktavijini
uzdasi raspiriti vatru u Cezaru, kao Ho sam malopre rekao, i ono u čemu je'snaga njihovog prijateljstva pokazaće se kao
neposredni uzročnik njihovih nesuglasica. Antonije će zadovoljavati svoje srce gde i dosad; a ovde se oženio samo
pruženom zgodom.
MENA
Možda je i tako. Hajdete, gospodine, hoćete li na brod? Imam zdravicu za vas.
ENOBARB
Prihvatiću je, gospodine: mi u Misiru nismo štedeli svoja grla.
MENA
Hajdete, pođimo.
(Odlaze)

SCENA SEDMA[uredi]

Na palubi Pompejeve galije, blizu Mizenuma

(Muzika. Ulaze DVE‐TRI SLUGE, s đakonijama)

PRVI SLUGA
Naspelo im je da dođu ovamo, čoveće. Pritkama u nekojih od njih već je nalomljen koren; sručiće ih na zemlju i najmanji
vetrić.
DRUGI SLUGA
Lepid se sav zajapurio.
PRVI SLUGA
Podbadali su ga da pije naiskap.
DRUGI SLUGA
Kad ko od njih drugome stane na žulj, već prema tome šta kojega tišti, on uzvikne: „Dosta!"; i izmiri ih molbama i
preklinjanjem, a sebe pićem.
PRVI SLUGA
No to razbukti utoliko veći rat između. njega i njegovog razbora.
DRUGI SLUGA
Nu, eto ti šta znači biti viđen u društvu velikaša; više bih ja voleo da lmam trsku koja mi ni od kakve vajde nije no
palošinu kojom ne bih mogao da izmahnem.
PRVI SLUGA
Da te prizovu u visoke regione a da se u njima i ne primećuje da se mrdaš, to ti je kao da umesto očdju imaš rupe, što
dozlaboga nagrđuje lice.
(Zvuk truba. Ulaze CEZAR, ANTONIJE, LEPID, POMPEJ, AGRIPA, MECENA, ENOBARB, MENA, sa drugim KAPETANIMA)
ANTONIJE
Tako to oni rade. Nila izliv,
Gospodine, po belegama nekim
U piramide urezanim, mere;
I znaju prema niskom il' visokom
Il’ srednjem vodostaju hoće 1' glad
Il’ obilje da dođe. Kol'ko više
Naraste Nil, to više obećava;
A kada se povuče, sejać zrno
Baci u kal i mulj, i očas potom
Letine evo.
LEPID
Ima vam tamo čudnih zmija.
ANTONIJE
Da, Lepide.
LEPID
Ta misirska vam se zmija, pod uticajem toga tamo vašeg sunca, leže iz toga tamo vašeg blata; a tako i taj
vaš krokodil.
ANTONIJE
Tako se legu.
POMPEJ
Da sednemo — i dajte malo vina! U Lepidovo zdravlje.
LEPID
Ne osećam se baš kao što bi trebalo, ali neću da se izdvajam.
ENOBARB
Nećete dok ne zaspite; samo se bojim da ćete tada biti udešeni.
LEPID Ne, zbilja, čuo sam da su Ptolemejeve piramide(73) odistinski valjana rabota; nema tu spora, zbilja sam tako čuo.
MENA
Pompeju, jednu reč.
POMPEJ
Reci mi na uho; šta to ima?
MENA
Digni se, preklinjem te, kapetane,
Samo na jednu reč.
POMPEJ
Trenutak samo.
U Lepidovo zdravlje.
(73) Ptolemeji su bili kraljevi makedonske dinastije, i vladali su u Egiptu od 323. do 30. pre n. e.; oni su zidali hramove,
ali ne i piramide, koje su podizane mnogo ranije, u „doba piramida" (3000—2500. pre n. e.).
LEPID
A na koju mu ruku dođe taj krokodil?
ANTONIJE
Po liku je, gospodine, nalik na sebe, a širok je onoliko kolika mu je širina; visok je tačno prema svojoj
visini, a kreće se svojim sopstvenim udovima; živi od onoga čime se hrani, a kad mu se životni elementi već
jednom rasture, on se tad preseljava;
LEPID
Kakve je boje?
ANTONIJE
I boje je svoje sopstvene.
LEPID
Čudnovata zmija.
ANTONIJE
Tako je; a suze su u njega mokre(74)
CEZAR
Hoće li ga taj opis zadovoljiti?
ANTONIJE
Hoće, sve dokle mu Pompej nazdravlja, jer je sušti sladokusac.
POMPEJ
Idite k vragu, vi, gospodine.
Idite k vragu! Da mi govorite
O tako čemu? Idite i čin'te
K'o što naredih. Gde je pehar taj
Što ga naručih?
MENA
Ako me za ljubav
Zasluga mojih saslušati hoćeš,
A ti se digni.
POMPEJ
Ti si, kanda, lud.
Šta ima?
(Ode na stranu)
MENA
Ja sam vazda ponizno
Služio sreći tvojoj.
POMPEJ
Odano si
Veoma meni služio. Pa onda?
Gospodo, uživajte!
ANTONIJE
Toga se živog peska, Lepide(75),
Valja da čuvaš, ili potonu!
MENA
Bi li ti hteo da gospodariš
Vaskol'kom svetu?
POMPEJ
Šta si rekao?
MENA
Bi li hteo da gospodariš,
Pitam još jednorn, svetu vaskolikom?
(74) Vrlo je staro verovanje da krokodil plače nad svojom žrtvom.
(75) Pijanstvo u koje tone, kao u živi pesak.
POMPEJ
Kako to može biti?
MENA
Ti se samo
Saglasi s tim, a ja ću biti taj
Koji će tebi dati ceo svet,
Ma kol'ko da me sirotanom smatraš.
POMPEJ
Da nisi pijan?
MENA
Nisam, Pompeju;
Od čaše sam se uzdržavao.
Zemaljski ti si Jupiter, ukol'ko
To budeš smeo. Sve što krugom hvata
Okean, il' obujmljuju nebesa,
Tvoje je, ako hoćeš to da imaš.
POMPEJ
Reci mi kako.
MENA
Ova tri takmaca,
Ta tri ortaka u gospodstvu svetskom,
Na tvpm su brodu: pusti me da uže
Prerežem; a kad otisne se brod,
Da se na njine onda grkljane
Nasrne: tvoje tad je sve.
POMPEJ
O, to je
Trebalo da ne rečeš, a da svršiš;(76)
Postupak takav bio bi podlaštvo
Kad bi sa moje strane došao,
A s tvoje strane dolazeći, on bi
Usluga dobra bio. Moja čast
Ne ide za dobitkom, no dobitak
Ide za njom, to znaj. I valja ti se
Kajati što je jezik tvoj uopšte
Na ovaj način smer tvoj odao.
Da je bez moga znanja izvedeno,
Odobrio bih potom to, a sad pak
Najteže moram to da osudim.
Diži od toga ruke, idi pij!
MENA (za sebe)
Zbog toga
Za tvojom srećom kojoj sjaj se mrači
Niposto više neću ići ja.
Ko nešto traži, a ne ščepa to
Kad mu se jednom ponudi, taj neće
Naći to nikad više.
(76) „Onda usred gozbe . .. Mena gusar priđe Pompeju, pa šapućući mu na uvo, reče: ,Da li da presečem konopce kotava i
da te načinim gospodarom ne samo Sicilije i Sardinije, već i čitavog Rimskog Carstva?' Pompej, kad poćuta malo,
naposletku odgovori: ,To je trebalo da uradiš, a ne da govoriš, a sad se moramo zadovoljiti ovim što imamo. Ja nikad
nisam bio verolomnik ni izdajnik.'" (Nort.)
POMPEJ
Dižem čašu
U Lepidovo zdravlje!
ANTONIJE
Nek' na kopno
Njega iznesu. Ja ću, Pompeju,
Umesto njega da ti odzdravim.
ENOBARB
Ovu za tebe, Mena!
MENA
Enobarbe,
U dobro zdravlje!
POMPEJ
Napuni pehar do vrška!
ENOBARB
Gle, kakva je ovo ljudina, Mena.
(Ukazuje na jednog iz pratnje koji odnosi LEPIDA)
MENA
Kako?
ENOBARB
Pa taj nosi trećinu sveta, čoveče: zar ne vidiš?
MENA
Trećina sveta pijana je tad;
A kamo da je pijan sav, pa onda
Da se kovitla.
ENOBARB
Pij i ti; uzvitlaj vitao, da se vitla.
MENA Hajde!
POMPEJ
Ipak ovo nije aleksandrijska gozba.
ANTONIJE
Biva polako. Hajde, kucnimo se!
Ovu u zdravlje Cezarovo!
CEZAR
Ja bih
Voleo više da se okanemo.
Grozan je napor to kad mozak pereš,
A on ti biva sve prljaviji.
ANTONIJE
Budi svog doba čedo.
CEZAR
Ispijaj,
A ja ću da uzvratim; ali bih
Voleo više da jednočinim
Četiri puna dana no da tol'ko
Jednoga ciglog dana popijem.
ENOBARB (ANTONIJU)
Ha! gospodaru dični, da 1' da igre
Misirske zaigramo bakanalske,
Pa svoju ovenčamo pijanku?
POMPEJ
Ded', daj, valjani vojniče.
ANTONIJE
Ovamo,
Za ruke svi se drž'te,
Dokle nam vino slavodobitno
Ne zagnjuri u blagu, tihu Letu
Sva naša čula.
ENOBARB
Hvatajte se svi.
Neka nam uši zaglunu od treska
Muzike bučne; svrstaću vas odmah;
A taj će dečko zapevati tad;
Svaki, pak, neka grmne kol'kogod
Dopuštaju mu moćne slabine
I glas nek' prati i podržava.
(Muzika zasvira. ENOBARB im spaja ruke)
PESMA
Debeljušni i škiljavi
Kralju vina, Bahe, splavi
Naše brige i udavi
Akovčetom i burencem!
Ovenčaj nas grožđa vencem!
Zalivaj nas dok se svet okreće,
Zalivaj nas dok se svet okreće!
CEZAR
Šta biste više? Laku noć, Pompeju.
Dozvolite mi, dragi zete, da vas
Zamolim da iđemo; mrgode se
Poslovi naši većma ozbiljni
Na ovu lakoumnost. Hajdemo,
Gospodo plemenita. Evo su se
Obrazi naši zajapurili;
Slabašniji je i od vina samog
Enobarb snažni; a i jezik moj
U krpe cepa sve što kaže; divlja
Pijanka ta nas u pajace skoro
Sve prometnula. Šta još tu da pričam?
Laku vam noć. Moj dragi Antonije,
Dajte mi ruku.
POMPEJ
Ogledaću se
Na obali sa vama.
ANTONIJE
Pa, dabome!
Ruku nam dajte.
POMPEJ
O, Antonije!
U vas je oca moga dom. — Al' ništa!
Mi ostajemoi prijatelji. Dela
Da siđemo u čamac.
ENOBARB
Pazite
Da ne padnete.
(Odlaze POMPEJ, CEZAR, ANTONIJE i PRATNjA)
Ja na obalu
Ne idem, Mena.
MENA
Ne, već u kabinu
Hodite moju. Ovi bubnjevi!
Te trube! ove svirajke! oho!
Nek' Neptun čuje kako pozdravljamo
Te velikane gromkim: „Zbogom pošli;"
Grm'te, i nek' vas đavo nosi! Grm'te!
(Trube i bubnjevi)
ENOBARB
Ura! kličem ja. Evo moje kape.
MENA Ura! Plemeniti kapetane, hajdemo!
(Odlaze)

TREĆI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Polje u Siriji

(Ulazi VENTIDIJE kao trijumfator, sa SILIJEM i DRUGIM RIMLjANIMA, OFICIRIMA i VOJNICIMA; ispređ njega nose PAKOROV
LEŠ)

VENTIDIJE
Sada si, Parto, vična uzmicanju
Uz kišu strela bacanih natraške,
Sada si svoje dobila cd mene;
Nasmeja mi se sreća te te ja
Tukoh, i Marka Krasa smrt osvetih.
Nosite sina kraljevoga leš
Pred našom vojskom. Pakor tvoj, Orode,
Za Marka Krasa, evo, ovim plaća.(77)
(77) Odlučna bitka u kojoj je Ventidije porazio Parćane i u kojoj je poginuo parćanski kralj Pakor zbila se 39. pre n. e.,
tačno četrnaest godina docnije pošto je Pakorov otac Orod porazio u Mesopotamiji trijumvira Marka Krasa, koga je na
prevaru domamio i pogubio. Kad su mu doneli Krasovu glavu, naređio je da mu sipaju u usta istopljeno zlato i kazao:
„Nasiti se sađa ovoga metala koji si za života toliko gramzio."
SILIJE
Dok ti je mač od krvi parćanske
Još vruć, moj plemeniti Ventddije,
Goni u stopu parćanske begunce.
Obigraj celu Mesopotamiju,
Mediju svu, sva slirovišta u koja
Potučeni se bekstvom skloniše;
I veliki će zapovednik tvoj,
Antonije, na dvokolice tebe
Staviti kao trdjumfatora
I venac tebi metnuta na glavu.
VENTIDIJE
O, Silije! Urađeno je dosta
Sa moje strane; preveć zamašno
Može poneko delo, Silije,
Upamti to, da bude za ponekog
Ko je u nižem zvanju; jer je bolje
Pustiti štogod i neobavljeno,
No svojim činom steći, pamti to,
Previše slave kad ' je odsutan
Onaj u koga služim. Za svoje
Pobede Cezar, k'o i Antonije,
Duguju svojđm oficirima
Daleko više nego sebi lično.
Kada je ono njegov namesnik
Scsije — a u Siriji je on
U isfom zvanju bio k'o i ja sad —
Nabrao slave preveć, dobijene
U cigli trenut, njegovu je on
Izgubio naklonost. Ko u ratu
Kadar je više no što vojskovođa
Njegov je kadar, onaj postaje
Pretpostavljeni svom pretpostavljenom;
A slavoljublje, vojnička vrlina,
Izbraće poraz pre no pobedu,
Ako će ova da ga zaseni.
Ja bih na korist Antonijevu(78)
Mogao više još da uradim,
Al' to bi ga uvredilo, a tad bi
S podvigom mojim bilo svršeno.
SILIJE
Ti poseduješ, Ventidije, ono
Što, kada vojnik posedov'o ne bi,
Nikakve ne bi bilo razlike
Između mača njegovog i njega.
Antoniju ćeš pisati?
VENTIDIJE
Ja njemu
Ponizno ono dostaviću sve
Što sn;o, u ime njegovo, i snagom
Čarobne ove ratne lozinke
Postigli ovde: kako su do nogu
Njegove trupe, dobro plaćene,
Sa stegovima njegovim, potukle
I s bojnog poljs nagnale u bekstvo
Parćansku nepobednu konjicu.
(78) „Ipak Ventidije nije smeo da ih (Parćane) goni dalje, plašeći se da time ne izazove Antonijevu zlovolju." (Nort.)
SILIJE
Gde je on sada?
VENTIDIJE
U Atinu smera;
Kuda, uz hitnju koju dopušta
Tovar što sobom poneti nam valja,
Moramo stići pre no on. Pa, napred!
(Odu)

SCENA DRUGA[uredi]

Odaja u Cezarevom domu

(Ulaze AGRIPA i ENOBARB, jedan drugome u susret)

AGRIPA
Nu! jesu li se braća rastala?
ENOBARB
S Pompejem stvar su svršili, i on je
Otišo već; a ona trojica
Pečate udaraju. Oktavija
Plac'e što mora Rim da napusti.
Cezar je tužan, a s anemijom
Kuburi Lepid, kako kaže Mena,
Nakon pijanke one u Pompeja,
Pa ]e od toga bled k'o devojče.
AGRIPA
Plemenit duh je Lepid.
ENOBARB
O! vanredan.
I kako samo voli Cezara!
AGRIPA
Al' kako toplo tek obožava
Mark‐Antonija!
ENOBARB
Cezar? Ama on je
Jupiter prosto ljudima.
AGRIPA
A šta je
Tek Antonije? Jupiteru bog.
ENOBARB
Govorite li vi o Cezaru?
Ta kako! njemu nigde ravnog nema!
AGRIPA O, Antonije! O, ti Feniks‐ptico!
ENOBARB
Zelite 1' Cezara da pohvalite
Recite samo „Cezar", i toliko.
AGRIPA
Doista on je pohvalama vrsnim
Obasipao jednoga drugog.
ENOBARB
Ali on većma voli Cezara;
No ipak on i Antonija voli.
Hoj, hoj, ne mogu niti vajarske
Skulpture, niti jezici, nit' srca,
Nit' škrabala, nit' pesnici, nit' bardi
Njegovu ljubav prema Antoniju
Nit' odlivkom, nit' rečju, niti mišlju,
Nit' pismom, niti napevom, nit' ritmom
Da ovaplote. Ali, što se tiče
Cezara, tuna padni ničice,
Ničice padni, pa se ddvi samo.
AGRIPA
Jednog i drugog voli on.
ENOBARB
Za njih
Bubica on je, a za njega oni
Poklopci rožni što mu krila štite.
(Napolju trube)
Tako; to zovu da se pojaše.
Zbogom, Agripa plemeniti.
AGRIPA
Nek' je
Sa srećom, vrli vojniče, i zbogom.
(Ulaze CEZAR, ANTONIJE, LEPID i OKTAVIJA)
ANTONIJE
Gospodine, nemojte dalje.
CEZAR
Zamašan deo mene samoga
Uzimate mi; ali s delom tim
Postupajte valjano. Sestro, da si
Pokazala se suprugom onakvom
Kakvom te moje misli sazdaše,
I tako da i najsmelije moje
Nadmašiš jemstvo svojim ispitom.
Nada sve plemeniti Antonije,
Ne bio ovaj uzorak vrline
Što ga međ' nas ja stavljam kao cement
Za ljubav našu, da je on podrži
Onakvom kakvom sazdala se ona —
Ne bio nikad oruđe on bojno
Kojim bi tvrdi rušio se grad
Ljubavi ove; jer je bolje bilo
I bez te veze da se pazimo,
Ako nad njom obostrano ne bdimo.
ANTONIJE
Ne vređajte me tim nepoverenjem.
CEZAR
Rekoh što rekoh.
ANTONIJE
Naći nećete,
Ma kol'ko podozrevali u tome,
Ni najmanjega uzroka za ono
Čega se kanda plašite. Pa, dakle,
Neka vas štite bogovi, a srca
Rimljana nek se smerovima vašim
Stave u službu! I da sada ovde
Rastanemo se.
CEZAR
Najdraža sestro, zbogom, srećan put!
Neka bi sile prirodine sve
Bile ti sklone, i obodrile ti
Radošću svaki delić duše! Zbogom.
OKTAVIJA
Moj plemeniti brate!
ANTONIJE
April je njoj u oku; ljubavi je
Proleće to, a to je pljusak koji
Pospešuje ga. Budi vesela.
OKTAVTJA
Gospodine, na muža moga dom
Valjano pripazite, i —
CEZAR
Šta to, Oktavija?
OKTAVIJA
Na uho ću vam reći.
ANTONIJE
Srcu se jezik njen ne podaje,
Nit' može srce da se pokori
Jeziku njenom, baš k'o labudovo
Paperje, kad na vrhu talasa
Pod punom plimom plovi, pa nijednoj
Ne naginje se strani.
ENOBARB (tiho AGRIPI)
Da 1' to Cezar
Ne kani da se zaplače?
AGRIPA
Na čelu
Stuštio mu se oblak.
ENOBARB
Da je konj(79),
To gore po nj; no gore još u tol'ko
Što je on čovek.
(79) Ovde je posredi igra rečima. Agripa kaže da se Cezaru ,,na čelu stuštio oblak" (the cloud); tako se zove i konj koji na
čelu nema ni najmanje bele pege, i otuda se smatra da je naopake ćudi.
AGRIPA
Nu, moj Enobarbe,
Antonije je skoro urlao
Od plača kad je ono Julija
Cezara mrtvog naš'o, a nad Brutom
Prolivao je suze kad ga nađe
Ubijenoga kod Filipija.
ENOBARB
Te godine je, zbilja, patio
Od kijavice; čem' je svesrdno
Smrsio konce to je oplakiv'o:
Verujte tome, kada vidite
Suze u mene.
CEZAR
O, ne, Oktavija,
Premila moja, neprestano ću se
Vama da javljam; nikad vreme neće
Preteći niti pregaziti moje
Misli na vas.
ANTONIJE
Nu, nu, gospodine,
O snagu ću se svoje ljubavi
Da uhvatim u koštac s vama ja:
Evo vas hvatam sada; sad vas puštam,
I bogovima predajem vas.
CEZAR
E, pa,
Zbogom; i srećno!
LEPID
Nek' ti zvezde sve,
Koliko god ih ima, lepi put
Ozare sjajem.
CEZAR
Zbogom, zbogom. (ljubi OKTAVIJU)
ANTONIJE
Zbogom!
(Odlaze uz zvuke trube)

SCENA TREĆA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u palati

(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i ALEKSAS)

KLEOPATRA
Gde je taj momak?
ALEKSAS
Jedva sme da dođe.
KLEOPATRA
De, de sad.
(Ulazi GLASNIK)
Nu, gospodine, pristup'te.
ALEKSAS Ne bi ni sami Irod judejski(80)
Usudio se, dobro veličanstvo,
Da digne oči k vama, osim kad ste
Raspoloženi.
(80) Biblijski Irod bio je poznat lik u crkvenim prikazanjima, a u književnosti Elizabetine epohe oznaćavao je tip okrutnog
tiranina. Istorijski Irod, nazvan Veliki, dobto je od Antonija i Oktavijana Judejsko Kraljevstvo, 40. pre n. e.; bio je svirep
i tiranski vladalac, i naredio je pokolj dece u Vitlejemu, verovatno dok je sam bio na smrtnoj postelji. Umro je 4. god.
pre n. e., iste godine kada je rođen I. Hristos.
KLEOPATRA
Glavu hoću ja
Iroda toga; ali kako je
Antonije otiš'o, kome nalog
Da dam da to izvede? Priđi bliže.
GLASNIK
Nada sve milostivo veličanstvo!
KLEOPATRA
Oktaviju si video?
GLASNIK
Zacelo,
Kraljice moćna.
KLEOPATRA
Gde?
GLASNIK
U Rimu; nju sam
Gledao kao vas sad, gospođo,
I video sam gde je izmeđ' sebe
Vode njen brat i Marko Antonije.
KLEOPATRA
Da li je stasom kao ja visoka:
GLASNIK
Gospođo, nije.
KLEOPATRA
Je li glas u nje —
Da li si čuo kada govori? —
VisoK il' dubok?
GLASNIK
Dubok, gospođo;
Slušao sam je kada govori.
KLEOPATRA
To nije tako dobro. On je dugo
Voleti neće moći.
KARMIJAN
Voleti je!
Izido sveta! To je nemogućno.
KLEOPATRA
I ja to mislim, Karmijan: i mumla,
I još patuljak! Ima li u njenom
Držanju kakve veličanstvenosti?
Ako si ikad gled'o veličanstvo,
A ti se opomeni.
GLASNIK
Ona mili;
Stojala ili išla, sve je jedno;
Više je, kanda, trup no živi stvor,
I više kip no biće koje diše.
KLEOPATRA
Je li zacelo tako?
GLASNIK
Osim ako
Nema u mene oka pouzdana.
KARMIJAN
Ni trojice vam nema u Misiiru
Koji bi bolje videli no on.
KLEOPATRA
Uistinu je bistar on, to vidim.
U njoj i nema ničeg; ovaj momak
Valjano sudi.
KARMIJAN
Izvrsno.
KLEOPATRA
Koliko,
Molim te, može godina da ima?
GLASNIK
Udovica je bila, gospođo —
KLEOPATRA
Udovica! je l' čuješ, Karmijan?
GLASNIK
Tri'estak joj je, mislim.
KLEOPATRA
Da li se sećaš lica njezinoga?
Je li okruglo — ili duguljasto?
GLASNIK Okruglo dozlaboga.
KLEOPATRA
Takve su mahom kratke pameti.
A boja njene kose?
GLASNIK
Smeđa; a čelo ima, gospođo,
Da nlže ne bi mogla želeti.
KLEOPATRA
Evo ti zlata: nemoj mi za zlo
Da uzmeš moju raniju žestinu.
Poslužiću se tobom da još jednom
Onamo pođeš; ti si, k'o što vidim,
U poslovima umešan veoma.
Otidi pa se spremi; naša pisma
Pripravljena su.
(Odlazi GLASNIK)
KARMIJAN
Promućuran čovek.
KLEOPATRA
Jeste, zacelo; kajem se veoma
Što sam onako njega zlostavljala.
Pa to, po njemu, to stvorenje, kanda,
Bogzna šta nije.
KARMIJAN
Ništa, gospođo.
KLEOPATRA
Čovek je taj već video pomalo
Sta je to veličanstvo, te bi mog'o
Da se u tom razume.
KARMIJAN
Da li je
Video veličanstvo? O, sakloni,
Izido! a toliko vremena
Služi u vas!
KLEOPATRA
Ja bih još nešto, dobra Karmijan,
Imala da ga pitam: al' svejeđno;
Tamo ćeš gde ja budem pdsala
Da ga dovedeš. Sve će, može biti,
Da bude posve dobro.
KARMIJAN
Ja vam to,
Gospođo, jamčim.
(Odlaze)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Odaja u Antonijevom domu

(Ulaze ANTONIJE i OKTAVIJA)

ANTONIJE
Ne, ne, to nije, Oktavija, sve,
To bi se još i dalo opravdati,
I to, i tisuć' stvari slične vrste,
Al' oi'j je opet protivu Pompeja
Ratove zametnuo; on je svoj
Testament sastavio, pa ga javno
Pred svetom pročitao;
Jedva je koju reč o meni rek'o;
A kad već nije mogao na ino,
Nego se mene rečima priznanja
I dotakao, hladno su i bledo
Slazile one s njegovih usana;
Merio me je krajnje sitnom merom;
A kada mu se prilika za hvalu
Ne rnože biti bolja pružala,
Prihvatao je nije, ili je
Pohvalu tek kroz zube cedao.
OKTAVIJA
Nemojte svemu, dobri gospodaru,
Da verujete, ili ako već
Morate veru poklanjati svemu,
Neka vas sve ne vređa. Bude li se
Slučilo da do raskida tog dođe,
Stajati ja ću, većma nesrećna
No što je ikad žena stajala,
Između strane dve, da boga molim
Za obe strane.
Narugaće se dobri bogovi
Sa mnom od prvo ako zamolim:
„O, blagoslov'te moga gospodara
I moga muža!", pa opovrgnem
Molitvu ovu glasno vapijući:
„O, blagoslov'te brata mog!" Jer bilo
Muž ili brat da bude dobitnik,
Moliocu se i uslišava
I potire se molitva. Tu puta
Srednjega među krajnostima ovim
Nipošto nema.
ANTONIJE
Nek' se prikloni
Usrdna vaša ljubav onoj strani
Koja nastoji s više usrdnosti
Da je održi. Izgubim li čast,
Ja gubim sebe; pa je bolje, mila
Oktavija, da vaš i ne budem,
Negoli da sam vaš, i granja svog
Ovako lišen. Vi ćete, međutim,
K'o što ste to i tražili, međ' nama
Posredovati; a utoliko ću
Pripreme ratne ja da poduzmem
Koje će vašem bratu, gospođo,
Sramotu da nanesu; pohitajte
Koliko brže možete, nek' bude
Onako kako vi želite.
OKTAVIJA
Hvala,
Moj gospodaru. Nek' bi svemoćni
Jupiter dao meni slabašnoj,
Slabašnoj meni da vas izmirim.
Rat među vama dvojicom bi bio
To isto što i da se tle pod nama
Raspukne, pa da ljud'ma pobijenim
Tu pukotinu leme.
ANTONIJE
Kad uvideli budete odakle,
Sa koje strane poteče sve ovo,
Vi onda strani toj uputite
Nezadovoljstvo svoje; jer krivice
Ne mogu naše biti nipošto
Jednake tol'ko da bi vašu ljubav
Jednakom merom uzbuđivale.
Priprem'te put svoj; pratnju izaber'te
I naložite što vam srce ište,
Ma šta to stalo.
(Odu)

SCENA PETA[uredi]

Na istom‐ mestu. Druga odaja

(Ulaze sa raznih strana ENOBARB i EROS)

ENOBARB
Gle, gle. prijatelj Eros!
EROS Stigle su čudne vesti, gospodine.
ENOBARB Šta to, čoveče?
EROS
Cezar i Lepid zaratili su protiv Pompeja.
ENOBARB
To je staro; kakav je ishod?
EROS
Pošto ga je prvo koristio u ratu protiv Pompeja, Cezar mu sad odriče ravnopravnost u vlasti i odbija da
deli s njim ratnu slavu; ali mu je i to bilo malo, nego ga optužuje zbog pisama koje je ranije pisao Pompeju;
pa ga je na osnovu svoje lične optužbe i zatvorio; tako je siromah treći trijumvir zaglavio, dok ne dođe smrt da proširi
međe njegovoj tamnici.
ENOBARB
Dve čeljusti su na taj način samo
Ostale tebi, svete; ubaciš li
Međ' njih svu hranu koju poseduješ,
One će jedna drugu samleti.
A gde je Antonije?
EROS
Šeta vrtom ‐
Evo ovako: pa, potkečujući
Trščicu koja nađe se pred njim,
Viče: „Budalo, Lepide!" i preti
Kako će jabučicu da iščupa
Svom oficiru onom koji je
Pogubio Pompeja.(81)
(81) Po Plutarhu, Antonijev oficir Ticije pogubio je Seksta Pompeja ,,po Antonijevom naređenju".
ENOBARB
Naša je
Velika flota spremna.
EROS
Da se baci
Na Italiju i na Cezara.
Sem toga još i ovo, Domicije...
No moj gospodar želi da se odmah
Javite njemu: novosti sam mog'o
I potom da vam kažem.
ENOBARB
Ništa neće
Biti iz toga; ali neka bude.
Antoniju me vodite.
EROS Pa lepo,
Hajdemo, gospodine.
(Odu)

SCENA ŠESTA[uredi]

Rim, u đomu Cezarovom

(Ulaze CEZAB, AGRIPA i MECENA)

CEZAR
Sve ovo on u Aleksandriji
Počinio je prezirući Rim,
Pa još i više čak; a evo kako:
Na trgu su se on i Kleopatra
Ustoličili javno, sedeći
U prestoljima zlatnim, na tribini
Od sama srebra; a kraj nogu im je
Sedeo Cezarion(82), koga oni
Mog oca sinom zovu, a i sav
Nezakoniti onaj porod njihov
Koji je potom nastao iz bludne
Njihove veze. Nju je u Misiru
Utvrdio u vlasti; samodržnom
Učinio je kraljicom na Kipru,
U Lidiji(83) i Donjoj Siriji.
(82) Julije Cezar usinio je svoga sestrića Oktavijana, a Cezarion je njegov sin s Kleopatrom
(83) Kleopatrina vlast nije se prostirala i na Lidiju u Maloj Aziji. Plutarh ovde kaže Libija, no Tomas Nort je pogrešno
prepisao „Lidija", pa tako i Šekspir, po njemu.
MECENA
Na oči sveta baš?
CEZAR
Na običnom
Nekakvom javnom mestu gde su vežbe
Održavane. Svoje sinove
Proglasio je tu za kraljeve
Nad kraljevima: Aleksandru je
Mediju dao Veliku i Partu .
I Jermeniju; Ptolemeju je
Kilikiju i Fenikiju pak
I Siriju namenio. Tog dana
Pojavila se ona odevena
K'o božica Izida; a i dotle,
Kao što kažu, primala je ona
Ovako odevena.
MECENA
Nek' se Rimu
Dostavi sve ovako.
AGRIPA
Pa će Rim,
Kojem je dovde svojom bezočnošću
Došao on, svoj lepi sud o njemu
Da opozove.
CEZAR
Narod ovo zna;
A primio je sada optužbu
S njegove strane.
AGRIPA
Koga on to tuži?
CEZAR
Cezara; a naime stoga što mu
Dodelili na Siciliji nismo
Pripadajući deo kad smo ovu
Sekstu Pompeju oteli; i kaže
Kako je meni neke brodove
Pozajmio, a vraćeni mu nisu;
I ogorčen je najzad stoga što je
Odstranjen Lepid iz trijumvirata
I što, kad stvar ovako stoji već,
Mi ubiramo mesto ovoga
Primanja sveukupna njegova.
AGRIPA
Na ovo treba odgovoriti.
CEZAR Urađeno je to, gospodine,
I već je glasnik otputovao.
Rekao sam mu da je odveć svirep
Postao bio Lepid, da je svoje
Visoko zvanje zloupotrebljav'o,
Pa da je stoga i zaslužio
Da bude svrgnut: što se osvojenja
Mojih, pak, tiče, ja mu priznajem
Deo u njima, ali isto to
Tražim za sebe ja u Jermeniji
I kraljevstvima drugim, osvojenim
S njegove strane.
MECENA
On na ovo nikad
Pristati neće.
CEZAR
Onda pristanak
Ni s naše strane neće dobiti.
(Ulazi OKTAVIJA S PRATNjOM)
OKTAVIJA
Neka te bog podrži, Cezare,
Moj gospodaru! Nek' te bog podrži,
Nada sve dragi Cezare!
CEZAR
Zar ikad
I mišljah da ću raspuštenicom
Da te nazovem?
OKTAVIJA
Nazvali me tako
I niste, nit' je bilo razloga.
CEZAR
Što ste se tako dokrali do nas?
Ne dolazite k'o što Cezarevoj
Priliči sestri; imala je cela
Armija jedna da nam najavi
Antonijevu ženu i da njeno
Prispeće konjski njisak oglasi
Daleko pre još no što ona sama
I pokaže se; imalo je sve
Drveće pokraj puta ljudima
Da bude načičkano; i da ceo
Malakše svet od iščekivanja,
Za onim premirući za čim žudi;
Ama do samog svoda nebeskog
Prašinu vaše čete mnogobrojne
Uzvitlati su imale. A vi ste
Prispeh k'o piljarica u Rim
I sprečili ste da se izrazi
Sva ljubav naša; a kad ostane
Neispoljena, to je često isto
Kao da nje i nema: mi bismo vas
Na moru i na kopnu presretali
I pozdravi bi naši sve to veći ,
Bili na svakoj novoj stanici.
OKTAVIJA
Moj gospodaru dobri, nisam ja
Nagnana bila da ovako dođem,
Već sam po svojoj želji dragovoljnoj
Uradila ovako. Kad je čuo
Za vaše ratne pripreme moj muž
Mark‐Antonije, on je ovu vest
Mom ucveljenom uhu dostavio;
Na to sam odobrenje njegovo
Zatražila da mogu da se vratim.
CEZAR
Koje je on dodelio od prve,
Budući da ste bili prepreka
Raspusnostima njegovim.
OKTAVIJA
Ne rec'te
Ovako, gospodaru.
CEZAR
Imam ja
Očiju koje motre na nj, a vetar
Dojavljuje mi sve što radi on.
Gde je sad?
OKTAVIJA
U Atini, gospodaru.
CEZAR
Ne. sestro moja. vređana bezmerno;
Namignula je Kleopatra njemu
I dozvala ga sebi. Drolji jednoj
Imperiju je svoju prepustio,
Po kojoj svud zemaljske kraljeve
Za rat njih dvoje sada vrbuju.
Dosad je kralja Boka libijskog
I Arhelaja kapadokijskog
I paflagonskog kralja Filadelfa,
Pa Adalasa, kralja tračkoga,
Pa Malka, kralja arapskog, pa onda
Pontijskog kralja, zatim Iroda,
Judejskog kralja, onda Mitridata
Kralja od Komagene, naposletku
Amlnta, kralja Likaonije,
I Polemona, kralja medijskog —
Sve je njih okupio on, a ima
Jos čiitav spisak drugih skiptara.(84)
(84) Šekspir i ovde uglavnom sledi Plutarha. ,,A kad je sve bilo gotovo, i do boja ne beše daleko, našlo se da Antonije ima
ništa manje od pet stotina dobrih ratnih brodova . . . sto hiljada pešaka i dvanaest hiljada konjanika, a imao je sa sobom,
da mu pomognu, i sledeće kraljeve vazalne: Boka, kralja Libije; Tarkodema, kralja Kilikije; Arhelaja, kralja Kapadokije;
Filadelfa, kralja Paflagonije; Mitridata, kralja Komagena, i Sadala, kralja Trakije. Svi su oni lično bili prisutni. Ostali,
koji behu odsutni, poslali su svoje armije, kao Polemon, kralj Ponta; Malk, kralj Arabije; Irod, kralj Judeje, i još Aminta,
kralj Likaonije i Galaćana; a povrh svih ovih, imao je i svu pomoć koju mu je kralj Međana poslao." (Nort.)
OKTAVIJA
O, avaj mene, bedne mimo sve,
Što srce među prijatelja dva
Podelih, koji jedan drugome
Nažao čine!
CEZAR
Amo dobro došla;
Vaša nas pisma nagnaše da prekid
Ne učinimo, sve dok ne doznamo
Na koji su vam način nanesene
Uvrede bile, a i to: koliko
Mogia bi biti opasna po nas
Nebriga naša. Srce razvesel'te;
Ne smućujte se zbog okolnosti
Sa kojih sreću vašu oblak mrači
Surovih ovih neophodnosti,
Već pustite da stvari svojim putem
Onako teku kako suđeno je,
I nemojte naricati nad njima.
U Rim nam dobro došli; ničeg nenia
Što mi je draže. Nanesena vam je
Uvreda takva da se strašnija
Ni zamisliti ne može, a višnji
Odredili su nas, i one koji
Volc vas, za izvršioce svoje,
Da bi se vama pravda odala.
Svako vam zadovoljstvo, i zanavek
Nek' ste nam dobro došli!
AGRIPA
Gospođo,
Dobro nam došli.
MECENA
Nek' ste dobro došli,
Gospodo draga. Voli vas i žali
U Rimu srce svačije; i samo
Antonije, taj preljubnik, bez mere
U gnusnostima svojim neobuzdan,
Otura vas od sebe, predajući
Bludnici jednoj silnu svoju vlast,
Da ona njoime grmi protiv nas.
OKTAVIJA
Da li je tako, gospodaru?
CEZAR
Posve
Tačno je to. Pa, dobro došli, sestro;
Budite samo, molim vas za to,
Strpljivi vazda; sestro najmilija!
(Odlaze)

SCENA SEDMA[uredi]

Antonijev logor u blizini Akcijuma

(Ulaze KLEOPATRA i ENOBARB)

KLEOPATRA
Naravnaću se s tobom, ne sumnjaj.
ENOBARB
Al' zašto, zašto, zašto?
KLEOPATRA
Opir'o si se da u ovom ratu
Učešća i ja uzmem, navodeći
Kako to nije zgodno.
ENOBARB
E, pa, da 1' je,
Da 1' je to dobro?
KLEOPATRA
Baš da rat i nije
Objavljen nama, što da učešća
I lično mi u njemu ne uzmemo?
ENOBARB (za sebe)
Pa mogao bih odgovoriti:
Kad bismo mi i kobile i konje
Uzeli da nam služe, tad bi posve
Suvišni bili konji; kobile bi
I konja i junaka ponele.
KLEOPATRA
Šta pričaš to?
ENOBARB
Zacelo Antonija
Zbunjivaćete svojim prisustvom;
Potkradaćete njime njegov um,
Njegovo srce, vreme, a na pretek
On toga nema. Panjkaju ga već
K'o lakoumna, a u Rimu se
Govori kako vaše sluškinje
I evnuh Fotin(85) vode ovaj rat.
(85) Treba: Potin. Šekspir je, za Nortom, napisao pogrešno. Ali, osim toga, posredi je i istorijska greška, jer Potina je
pogubio Julije Cezar.
KLEOPATRA
Surv'o se Rim u provalu, dabogda!
Ucrvljao se jezik onima
Sto viču protiv nas! Pa pripada
I nama u tom ratu dug, te hoću,
Kao poglavar svoga kraljevstva,
Onamo da se pojavim i sama
U ulozi muškarca. Da mi nisi
Protivu toga rekao ni reč;
Ja neću da izoslanem.
ENOBARB
O, neću,
Sve sam već rek'o. Ide imperator,
(Ulaze ANTONIJE i KANIDIJE)
ANTONIJE
Zar nije čudno to, Kanidije,
Sto je on tako brzo, od Tarenta
I Brindizija pošav, mogao
Preseci Jonsko more pa Torina
Dočepati se? Jeste 1' čuli, mila?
KLEOPATRA
Lenštine samo dive se brzini.
ANTONIJE
Pokuda dobra, da se kori tromost,
A prikladno bi ona stajala
I najboljemu među ljudima.
Na moru ćemo s njim, Kanidije,
Da zametnemo boj.
KLEOPATRA
Na moru! dašta!
KANIDIJE
A zašto to, moj gospodaru?
ANTONIJE
Zato
Što nas na to on čika.
ENOBARB
A i njega
Čikn'o je moj gospodar da međ' sobom
Podele megdan, prsa u prsa.
KANIDIJE
Jest, i da primi, ako samo sme,
Boj kod Farsale(86). gde se tukao
Cezar s Pompejem; ali on je te
Ponude, koje nikako u račun
Nisu mu išle, odbio, pa tako
I vi učin'te.
ENOBARB
Slabo vam je ljudstvo
Na brodovima; vaši su mornari
Mazgari, zemljodelci, narod skupljen
Na brzu ruku i pod moranje;
A Cezareva flota ima ljudstvo
Koje je često protivu Pompeja
Vodllo borbu: lađe su mu spretne,
A vaše teške. Neće postidno
Biti za vas da odbijete bitku
Sa njim na moru, pošto ste na kopnu
Pripravni već.
ANTONIJE
Na moru, baš na moru.
ENOBARB
Vi propuštate tim da koristite
Veštinu svoju vojničku na kopnu,
Koja je, vrli gospodaru moj,
Savršena; vi labavite snagu
Legija svojih, sastavljenih mahom
Od prekaljenih, iskusnih pešaka;
Vi ostavljate neiskorišćenu
Čuvenu svoju vičnost sopstvenu;
Odričete se posve puta koji
Za puni uspeh daje izgleda,
Pa se na milost predajte sasvim
Kocki i pukom slučaju, bez tvrde
Izvesnosti ma kakve.
(86) Godine 48. pre n. e., gde je Julije Cezar potukao Pompeja, i posle te pobede postao jedini gospodar Rima.
ANTONIJE
Ja na moru
Hoću da bijem boj.
KLEOPATRA
Šezdeset imam
Brodova ja na moru, da ih boljih
Ni Cezar nema.
ANTONIJE
Sve što imamo
U brodovlju k'o višak spalićemo,
Pa ćemo sa ostatkom, al' valjano
Posadom snabdevenim, Cezara
Da tučemo od rta Akcijuma(87)
Kada on bude prilazio njemu.
Omanemo li tu pak, onda ćemo
Moći na kopnu to' da ueinimo.
(Ulazi GLASNIK)
Šta ima?
GLASNIK
Vest je tačna, gospodaru;
Videle su ga tamo uhode;
Cezar je Torin zauzeo.
ANTONIJE
Da li to može biti da je on
Sam sobom tamo? to je nemogućno;
A čudnovato da su tamo već
Njegove snage. Ti ćeš, Kanidije,
Na kopnu da mi držiš pod sobom
Legije naše, svih devetnaest,
S dvanaest tisuć konjanika. Mi pak
Brodovlju našem poći ćemo; hajd'mo,
Tetido moja.(88)
(Ulazi VOJNIK)
Šta je, vrsni momče?
VOJNIK
O, plemeniti imperatore!(89)
Nemojte da se tučete na moru;
U trule daske vere nemajte:
Da li u ove rane sumnjate,
I ovaj mač moj? Nek' se brčkaju
Misirci i Feničani; a mi smo
Svikli na kopnu da pobeđujemo,
I boreći se prsa u prsa.
(87) Rt i građ u Akarnaniji, na ulazu u Artski zaliv, u Grčkoj. Bitka u kojoj je Oktavijan pobedio Antonijevu i Kleopatrinu
flotu odigrala se 2. septembra 31. pre n. e.
(88) Tetida je morska nimfa, kći Okeanova i majka Ahilova. Antonije tako naziva Kleopatru zato što ona hoće da mu
pomogne u pomorskoj bici koja je na pomolu.
(89) „O plemeniti imperatore! otkuda to da se pouzdaješ u to gadno krhko brodovlje? Šta, zar ne veruješ ovim ranama
mojim i maču ovome?" (Nort.)
ANTONIJE
Nu, dobro, dobro; hajd'mo!
(Odlaze ANTONIJE, KLEOPATRA i ENOBARB)
VOJNIK
Herkula mi,
Ja držim da u tome imam pravo.
KANIDIJE
Vojniče, imaš; ali njemu su
Svezane ruke: našeg vođu vode,
A mi pod ženskom komandom stojimo.
VOJNIK
Konjicom svom i legijama vi
Na kopnu zapovedate, zar ne?
KANIDIJE
Za more je određen Celije
I Marko Justej i Publikola
I Marko Oktavije; a na kopnu
Svi mi ostali ostajemo. Zbilja
Nadmaša svako verovanje ova
Brzina Cezarova.
VOJNIK
Krenule su
Njegove snage dok je on u Rimu
Još boravio, i to raštrkane
U tol'koj meri da je uhode
Sve prevario.
KANIDIJE
Da 1' ste čuli ko mu
Predvodi vojsku?
VOJNIK Neki Taur, vele.
KANIDIJE Toga čoveka dobro poznajem.
(Ulazi GLASNIK)
GLASNIK
Kanidija poziva imperator.
KANIDJJE
Vreme je bremenito vestima,
I svaki tren ih rađa.
(Odlaze)

SCENA OSMA[uredi]

Ravan u blizini Akcijuma

(Ulaze CEZAR i TAUB, s OFICIRIMA i DRUGIMA)

CEZAR
Taure!

TAUR
Gospodaru?

CEZAR
Ne napadaj na kopnu; ne miči se;
Bitku da nisi zapođevao
Dokle na moru mi he svršimo;
I da mi nisi prekoračio
Nareobe koje svitak taj sadrži:
Naša je sreća položena sva
Na ovu kocku.
(Odlaze)

SCENA DEVETA[uredi]

Drugi deo ravnice

(Ulaze ANTONIJE i ENOBARB)

ANTONIJE Na onu stranu brega, na vidiku Odreda Cezarovih, snage svoje Da postavimo konjičke; odande Njegovih lađa moći ćemo broj Da osmotrimo, te da prema tome I postupimo. (Odlaze)

SCENA DESETA[uredi]

Drugi deo ravnice

(Ulazi KANIDIJE sa svojom suvozemnom VOJSKOM i prede u maršu jednom stranom pozomice; a TAUR, Cezarov
zapovednik, prede drugom stranom. Kad oni produ, začuje se buka pomorske bitke)

(Uzbuna. Vraća se ENOBARB)

ENOBARB
Ništa od svega! Ništa! Sve badava!
Ne mogu više to da gledam ja.
Antonijada(90), zapovednički
Misirski brod, sa svih šezdeset lađa,
Beži, i krmu okreće; taj prizor
Oprljio je meni očnji vid.
(90) Po Plutarhu, Kleopatrin admiralski brod zvao se „Antonijada".
(Ulazi SKAR)
SKAR
O bogovi i boginje, i sve
Nebeske sile!
ENOBARB
Koje zlo i jad?
SKAR
Veća je kriška sveta propala
Zbog sušte neukosti. Kraljevstva
I pokrajine proćerdali mi smo
U poljupcima.
ENOBARB
Kako boj se čini?
SKAR
Na našoj strani. kao kugin beleg,
Gde smrt predstoji neumoljivo.
Misirska ona omica — dabogda
Čuma na nju naišla! — usred boja,
Baš kad se preimućstva činila
K'o blizančeta dva i podjednaka,
Al' samo naše starije, baš tad —
Kao da neki spopao je obad
Kao u junu kravu — diže jedra
I dade se u bekstvoi.
ENOBARB
To sam vid'o:
Oboleše mi oči kad to videh,
Te izdržao nisam da i dalje
Gledam taj prizor.
SKAR
Čim je ona pramcem
Pošla niz vetar, odmah sklopi svoja
Pomorska krila i naš Antonije,
To plemenito biće srozaiio
Do razvaline njenim mađijama,
Pa, kao divlji plovan kad zaćori,
Prhnu za njom, napuštajući bitku
U punom jeku njenom. Nikad nisam
Video tako sraman čin; još nikad
Nisu toliiko oblatili sebe
Iskustvo, čast i muškost.
ENOBARB
Avaj! Avaj!
(Ulazi KANIDIJE)
KANIDIJE
Izdahnula je i preminula
Na moru sreća naša, i sad posve
Žalosno ona tone. Da je bio
Naš vojskovođa ono što je sam.
Znao da jeste, sve bi išlo dobro:
O! sam je on vanredno prljav primer
Za naše bekstvo dao.
ENOBARB
Jeste l', avaj!
Došli na to! Tad, zbilja, laku noć!
KANIDIJE
Sad su utekli put Peloponeza.
SKAR
Lako je donde; pričekaću tamo
Da vidim šta će biti još.
KANIDIJE
A ja ću
Cezaru da se predam s konjicom
I legijama s'vojim. Već je meni
Kraljeva šest pokazalo na koji
Način se potčinjava.
ENOBARB
Ja ću, ipak,
Antonijevoj sreći ranjenoj
Pridružiti se, mada razum moj
U suprotnome pravcu njuši trag.

SCENA JEDANAESTA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u palati

(Ulaze ANTONIJE i PRATNjA)

ANTONIJE
Počujte! zemlju stid je što me nosd;
Brani mi da i dalje stupam i njom.
Priđite, prijatelji: ja sam tol'ko
U svetu zamrkao da sam put
Izgubio zauvek. Jedan brod moj
Krcat je zlatom; uzmitega vi,
Podelite ga; bežite i mir
Sa Cezarom učin'.te.
SVI
Da bežimo!
Mi, bome, ne.
ANTONIJE
I ja sam bežao,
I strašljivcima dao pouku
Da pleća dadnu i u bekstvo nagnu.
Idite. prijatelji; lično ja
Na put sam rešen krenuti, na kom
Potrebni vi mi niste; idite:
U luci mi je blago, uzmite ga.
O! ja crvenim kada pogled bacim
Na put po kom sam išao: i vlasi
Moje se bune čak, jer bele ukor
Smeđima daju zbog brzopletosti,
A ove njima zbog zaluđenosti
I plašljivosti. Idite, drugari;
Pisma za neke prijatelje svoje
Daću vam: ona utrće vam put.
Nemojte tužni biti, molim vas,
Niti mi uzvraćajte nećkanjem;
Mig prihvatite koji očajanje
Obznanjuje vam moje; diž'te ruke
Od onog što je već i samo diglo ‐
Od sebe ruke; pravce obali;
Taj brod i blago daću vam u posed.
Ostavite me, molim vas, za časak;
Molim vas, evo: poslušajte me;
Jer ja ne mogu više, žaista,
Da komandujem, stoga vas i molim.
Uskoro ću se videti sa vama. (Sedne)
(Ulazi EROS s KLEOPATROM, koju vode KARMIJAN i IRA)
EROS
Ta priđite mu, milostiva gospođo, utešite ga.
IRA
Učinite tako, najdraža kraljice.
KARMIJAN
Učinite! Pa nego kako!
KLEOPATRA
Dajte da sednem. O, Junona!
ANTONIJE
Ne, ne,ne, ne, ne.
EROS
Vidite li ovo, gospodine?
ANTONIJE
O, ptuj, pfuj, pfuj!
KARMIJAN
Gospođo!
IRA
Gospođo! O, dobra vladarko!
EROS
Gospodine, gospodine!
ANTONIJE
O, jeste, jeste, moj gospodine!
On je, k'o igrač(91), kod Filipija
Držao mač u koricama, dok sam
MrŠavom, smežuranom Kasiju
Udarce ja zadav'o, ja sam glave
Mahnitom Brutu doš'o: on je samo
Delao preko potčinjenih svojih,
A nikad nije omirisao
Redove prve ubojne; a sad —
Ali svejedno.
(91) Plemići su na igrankama nosili lake, kratke mačeve, kao ukras
KLEOPATRA
Ah, pomoozite!
EROS
Kraljica, gospodaru, kraljica.
IRA
Pristupite mu, zagovorite ga;
Potišten sav je stidom, gospođo.
KLEOPATRA Pa dobro, hajd, pridržite me: O!
EROS
Nada sve plemeniti gospodairu,
Ustan'te; kraljica vam prilazi;
Klonula joj je glava, smrt je vreba,
Ako je vaša uteha ne spase.
ANTONIJE
Ja sam svoj dobri glas ukaljao
I s časnog puta skrenuo potpunce.
EROS
Kraljica, gospodaru.
ANTONUE
Avaj, kud si,
Misirko mene odvela? O, pogle
Kako svoj sram od tvojih očiju
Odvraćam vešto, pa unazad gledam
Na ono što je za mnom os.taia,
Beščašćem razoreno.
KLEOPATRA
Gospodaru,
Moj gospodaru! Preplašenom mome
Oprostite brodovlju: jedva da sam
I pomislila da ćete za nama
Da potečete.
ANTONIJE
Odveć doboro ti si,
Misirko, znala da sam srcem svezan
Za krmu tvoju i da ćeš za sobom
Da rne povučeš; znala si da punu
Prevlast nad mojim duhom poseduješ,
I znam da me može da navede
Tvoj mig da božji nalog obiđern,
Al' da te slušam.
KLEOPATRA O, oprosti mi.
ANTONIJE Sad moram tom mladiću skrušene
Pređloge da upućujem, da vrdam
I podvalama podlim uvijam,
A polovinom. sveta svekolikog
Titrao sam se kako mi je ćef,
Tvoreć sudbine il' ih ništeći.
Do kolike sam mere rob u vas
Postao, to ste znali, znali ste
Da će u svakom slučaju moj mač,
Otromljen mojom strašću, slušati je.
KLEOPATRA
Oprosti! O, oprosti!
ANTONIJE
Nek' nijedna
Ne kane suza, velim; jedna sama
Vredi koliko sve što je stečeno
I izgubljeno. Poljubae mi daj;
On mi je nadoknada potpuna.
Svog učitelja(92) mi smo poslali;
Je li već doš'o natrag? Ljubavi,
Težak sam kao olovom natučen.
Jela i vina malo tamo dajte.
Što ljuće šiiba kob, utol'ko ja
Manje je fermam, ona to već zna. (Odlaze)

SCENA DVANAESTA[uredi]

Cezarov logor

(Ulaze CEZAR, DOLABELA, TIREJ i DRUGI)

CEZAR
Pustite amo tog Antonijevog
Izaslanika. Znate li ga?
DOLABELA
To je,
Cezare, njegov učitelj; što znači
Da mu je dobro očupano perje
Kad šalje amo takvo bedno perce
Iz svoga krila, on što je na pretek,
Još tu pre neki mesec, imao
Kraljeve da mu budu glasnici.
(92) Eufronije, učitelj Antonijeve i Kleopatrine dece.
(Ulazi EUFRONIJE)
CEZAR
Priđi i zbori.
EUFRONIJE
Ja od Antonija
Dolazim takav kakvog vidite me;
U njegovim sam smerovima ja
Boskora bio tako majušan
K'o što je kapka rose jutarnje
Na mirtinome listu, u sravnjenju
S maticom svojom, morem debelim.
CEZAR
Nek' je i tako. Kazuj poruku.
EUFRONIJE
Pozdrav ti šalje on k'o gospodaru
Sudbine svioje i umoljava te
Da živi u Misiru; ako, pak,
Ne usliši se ovo, onda on
Smanjuje zahtev svoj i preklinje
Za dopust da bar samo sme da diše
Med' zemljom i međ' nebom kao prosti
Građanin u Atini; tol'ko on.
A sada Kleopatra: ona tvoju
Priznaje veličinu i pod vlast
Tvoju se potčinjava, pa te moli
Da dijademu Plolemejevu
Podariš njenim naslednicima,
Prepuštenima sad na nemilost
I milost tvoju.
CEZAR
Za Antonijevu
Molbu sam gluv. A kraijica će biti
I saslušana, a i želje joj
Utaman neće biti, ako sramnog
Svog prijatelja progna iz Misira,
Ili mu tamo život oduzme.
Izvrši 1' ona ovo, molba njena
Neuslišena neće ostati.
Toliko obadvoma.
EUFRONUE
Neka bi te
Pratila sreća!
CEZAR
Neka ga provedu
Kroz nase vrste uboine.
(Odlazi EUFRONIJE)
Pa sada Evo ti zgode da na probu staviš,
Tireju, svoju rečitost: Požuiri.
Od Kleopatre otma Antonija;
Sve joj obećaj, i u naše ime,
Što bude zaiskala; pridaj još
I preko toga ponuda po svome
Vlastitom nadahnuću. Žene nisu
Jake ni kad im ide najbolje,
A kad u škripac dođu, veru će
I netaknuta vestalka da zgazi.
Okušaj i pokaži, Tireju,
Šta znaš i umeš; trudu svome sam
Odredi cenu, ispunjavaćemo
To kao zakon.
TIREJ
Idem, Cezare.
CEZAR
Osmotri kako snosi Antonije
Nesreću što ga zadesi, i šta se
Iz svih duševnih pokreta u njega,
Po tvome sudu, nazire da on
Zapravo namerava poduzeti.
TIREJ
Cezare, hoću,.
(Odlaze)

SCENA TRINAESTA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u palati

(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, ENOBARB i IRA)

KLEOPATRA
Šta sada da činimo, Enobarbe?
ENOBARB
Da mislimo, i umremo.(93)
KLEOPATRA
Za ovo
Da li smo krivi mi il' Antonije?
(93) Smisao je ovaj: podati se teškim mislima i umreti od tuge, od očajanja.
ENOBARB
Antonije i niko drugi, jer je
Pustdo da mu strast nad razumom
Zagospodari. Mada ste utekli
Pred grdnim licem rata, koji je
Brodovljem raznim strah zadavao
Jednoj i drutgoj strani, zašto on
Za vama da potrči? Nije svrab
Njegove strasti smeo vojskovođu
U njemu da osakati, i to
U času kad su jedna prema drugoj
Dve polovine sveta stajale,
A raelllo se jedino o njemu.
Sramota to je bila, ništa manja
Noii gubitak njegov, što je svoju
Unezverenu flotu ostavio,
Pa za uteklim zastavama vašim
I sam potek'o.
KLEOPATRA
Ćuti, molim te.
(Ulaze ANTONIJE i EUFRONIJE)
ANTONIJE
Je li to njegov odgovor?
EUFRONIJE
Da, gospodaru.
ANTONI.JE
Ako nas, dakle, izda, kraljica će
Na ljubaznost naići?
EUFRONIJE
Tako Veli.
ANTONIJE
Da joj se kaže: dečku Cezaru(94)
Otpošlji ovu glavu prosedu,
I kupu tvojih želja kneževstvima
Do vrška napuniće on.
(94) Antonije ovo kaže u znak nipodaštavanja. Na dan bitke kod Akcijuma Cezar je imao 38 godina, a Antonije je bio
dvadeset godina stariji od njega.
KLEOPATRA
Tu glavu,
Moj gospodaru?
ANTONIJE
Njemu opet pođi.
Reci mu da na sebi nosi on
Mladosti ružu, pa da valja nešto
Iznimno svet da zapiše o njemu;
Legije. novac, lađe njegove
I kukavici pripadati mogu,
A službenici njemu potčinjeni
Mogu u.službi nekog deteta
Baš kao i pod rukom Cezarovom
Pobede da dobijaju: pa stoga
Čikam ga da po strani ostavi
Ta spoljna preimućstva, naoko
Toliko sjajna, pa da mi na megdan
Iziđe, meni već oronulom,
Prsa u prsa, mačem protiv mača,
Protivu mene samoga on sarn.
Napisaću mu ovo: pođi za mnom.
(Odlaze ANTONIJE i EUFRONIJE)
ENOBARB (za sebe)
Jest, nije nego! Baš će hteti Cezar,
Pobedonosne vojske glavešina,
Da zbaci togu vlasti i gospodstva,
Pa u areni da prikazuje
Borbu sa jednim gladijatorom!
Vidim ja da je ljudsko umovanje
Sastavni deo onog što nas snađe,
I da za sobom stvari spoljašnje
Povlače naše biće unutarnje,
Te trpe podjednako obadvoje.
Da može i da sanja, kada zna
Cenu i vrednost stvari, da će Cezar,
Držeći sve u svojim rukama,
Da se odzove njemu, lišenom
Svega i svačeg! Ti si, Cezare,
Zasužnjio i zdravi razbor njegov.
(Ulazi JEDAN PRATILAC)
PRATILAC
Cezarov glasnik.
KLEOPATRA
Ceremionijala
Već nema, dakle, više? Gledajte,
Dvorkinje moje! Zapušavaju
Pred precvetalom ružom noseve
Ti isti što su ispred pupoljaka
Klečali njenih. Pa, gospodine,
Propustite ga.
ENOBARB (za sebe)
Počinjem sa svojim
Poštenjem da se pregonim. Ko ludi
Do kraja odan ostane, u toga
Postaje vernost potpuna budala;
Pa ipak, ko do kraja istraje
Uz palog gospodara, taj nadjača
Pobedioca svoga gospodara,
I stekne mesto u istoriji.
(Ulazi TIREJ)
KLEOPATRA
Cezarov nalog?
TIREJ
Nasamo ga čujte.
KLEOPATRA
Sve su to naši prijatelji. Kazuj
Ne strašeći se.
TIREJ
Tad su, može biti,
I prijatelji Antonijevi.
ENOBARB
Valja i on da ima prijatelja
Koliko Cezar, ili mu i nismo
Potrebni mi, gospodine. Ukol'ko
Cezaru bude bilo ugodno,
Gospodar naš će jedva dočekati
Da bude njegov prijatelj; a mi,
Kao što znate, mi smo onoga
Čiji je on, naime Cezarovi.
TIREJ
Tako. Pa, čuj, čuvena vladarko:
Cezar te moli usrdno da manje
O položaju misliš svom, a više
O tome da je Cezar on.
KLEOPATRA
Produži;
To je veoma kraljevski.
TIREJ
On zna
Da se držite vi uz Antonija
Ne zato što ga volite, već zato
Što se bojite njega.
KLEOPATRA
O!
TIREJ
Pa stoga
Ožiljke on na vašoj časiti žali
K'o iznuđeni, nezaslužen sram.
KLEOPATRA
Bog je on, zna on suštu istinu.
Osvojena je prosto moja čast,
A nlje data.
ENOBARB (za sebe)
Da se uverim,
Antonija ću još da pripitam.
Hej, gospodaru, gospodaru moj,
Na tebi je tolika pukotina
Da moramo da pustimo da toneš,
Jer te i tvoja najdraža napušta. (Ođe)
TIREJ
Da l' mogu Cezaru da poručim
Šta ištete od njega? On donekle
I moli da se traži da bi dao.
A vrlo bi mu drago bilo kad bi
Poslužila vam sreća njegova
K'o palica o koju biste mogli
Oslanjati se; al' bi pravi melem
Za njega bilo da od mene čuje
Kako ste s Antoniiem raskrstili
Pa pn'begli pod njegov skut, pod skut
Vladara kom je sav svet potčinjen.
KLEOPATRA
Vi se zovete?
TIREJ
Ime mi je Tirej.
KLEOPATRA
Glasniče preljubazni, rec'te ovo
Cezaru moćnom: preko njegovog
Izaslanika ruku pobedničku
Njegovu ljubim; zatim rec'te da sam
Spremna da krunu svoju položim
Pred noge njemu i da kleknem tamo;
Rec'te mu da iz rečd njegove,
Koja se svud bez pogovora sluša,
Čekam da čujem presudu Misiiru.
TIREJ
Savršeno je dostojan taj put.
Kada se kob i razum sudare,
Pa se na ono samo ovaj drzne
Što je i kadar, on uzdrhtati
Ni od čeg neće, ma šta da se sluči.
Tu milost mi ukažite, da spustim
Na vašu ruku svoju odanost.
KLEOPATRA
Poočim vašeg Cezara je često
Usnice svoje spuštao na ovo
Bezvredno mesto dok je mozgao
O zauzeću kraljevstava, pa je
Pljuštala tada kiša poljubaca.
(Vraća se ANTONIJE sa ENOBARBOM)
ANTONIJE
Milošte! Jupiteru gromovniće!
Ko si ti, bratac?
TIREJ
Jedan koji samo
Naredbe onog vrši koji je
I najmoćniji, a i najviše
Dostojan da mu zapovesti budu
Izvršavane.
ENOBARB (za sebe)
Bićeš išiban.
ANTONIJE
Pristupi amo. Oh, proždrljivko!
Ta bogove mu i satane!
Vlast Kopni sa mene: a donedavno
Da samo viknem: „Hej!" i kraljevi bi,
Kao na loru deca, potrčali
I odzvali se: „Sta naređujete?"
Je 1' svaki gluv tu? Antonije ja sam.
(Ulaze PRATIOCI)
Tog probisveta vodite odavde,
Pa ga na macke stavite.
ENOBARB (za sebe)
Sa lavljim
Mladunčetom je bolje igi'ati se
Noli sa lavom koji krepava.
ANTONIJE
Išibajte ga! Mesec mu i zvezde!
Dvadeset da ih tu na broju ima
I da su sve to sami najmoćniji
Vazal; kogi Cezarovoj vlasti
Pokoriše se, pa da ih zatečem
Gde s bezočnošću ruci — ove tu,
Kako joj beše ime, zvala se
Nekada Kleopatra? — Šibajte ga
Sve dotle, momci, dok ne sagledate
Da lice krivi kao deran kakav
I dreči naglas da se smilujete;
Odvucite ga.
TIREJ
Marko Antonije —
ANTONIJE
Napolje s njim; a kad ga išibate,
Dovedite ga; Cezarova ova
Protuva ima jedno' naredenje
Da mu odnese.
(Odlaze PRATIOCI sa TIREJEM)
Vi ste već bili poluuveli
Pre no vas sretoh: ha! zar zato ja
Uzglavlje svoje ostavdh u Rimu
Neugnječeno, zato propustih
Da stvaram, pokraj bisera od žene,
Svoj zakoniti porod, da bi me
Sramotila ovakva jedna, koja
U sluščad pilji?
KLEOPATRA
Dragi gospodaru —
ANTONIJE
Odvajkada ste šarali:
Al' kada naša poročnost na nas
Okorelost navuče — O, te bede!
Tad mudri višnji zaćore nam oči;
Suđenje naše jasno u sopstvenu
Kaljugu našu uronjavaju;
I navode nas da obožavamo
Zablude svoje; pa se tome smeju,
Dok mi u svoju propast srljamo,
Šepureći se.
KLEOPATRA
O! je l' dotle došlo?
ANTONIJE
Na sovri sam vas mrtvog Cezara
Našao kao hladni zalogaj;
Ne, vi ste bili okrajak zaost'o
Kneju Pomipeju(96); da ne govorimo
O časovima onim vrelijim,
Koje prostačko rekla‐kazala
Zabeležilo nije, ali koje
Pabirčili ste sa pohotljivošću;
Jer, uveren sam, mada može biti
I nagađate šta je umerenost,
Da umerenost upoznali niste.
(96) „Kleopatra, pak, verujući Delijevim rečima, i pogađajući po onom ranijem uspehu i poverenju koje je uživala kod
Julija Cezara i Kneja Pompeja (sina Pompeja Velikog) samo radi svoje lepote, poče da se nada da će utoliko lakše osvojiti
Antonija. Jer Cezar i Pompej znali su je dok je bila još mlado stvorenje i nije znala šta je svet; nu, sad je otišla Antoniju
kao žena u punom premaleću, i zrela i odlučna razbora." (Nort.)
KLEOPATRA
Zbog čega to?
ANTONIJE
Dopustiti da jedan
Niko i ništa koji bakšiš prima
I kaže „Bog vam platio!", da on
S drugom u igri mojim, s vašom rukom,
S kraljevskim ovim pečatom, sa tim
Zavetom moćnih srca bude prisan!
O! što 1' na bregu nisam Vasanskom(96),
Pa rogati da čopor nadričem,
Jer divalj razlog imam; a da njega
Objavim krotko, to bi bilo tako
K'o kad bi vrat u omči svom dželatu
Kazao hvala što ga spretno steže.
(Vraćaju se PRATIOCI sa TIREJEM)
Je 1' šiban?
PRVI PRATILAC
Da se samo orilo,.
Moj gospodaru.
ANTONIJE
A jaukao?
I molio za milost?
PRVI PRATILAC
Molio je
Za milost; jeste.
ANTONIJE
Tvoj otac, ako živi, neka kuka
Što nisi njemu bio kći, a ti
Nariči što si iza Cezara
U trijumfalnoj povorci(97) mu iš'o;
Jer šibu dobi što za njime ideš:
A odsad nek' te troletnica hvata
Od bele ruke kakve gospođe
I dršći sav kad vidiš samo takvu.
Tornjaj se natrag Cezaru i reci
Kako si proš'o; pazi da mu kažeš
Da me do besa dovodi, jer on,
Izgleda, diže nos i pući se,
Gudeći kao slepac sve o Onom
Šta sam ja sad, a ne o onome
Sto zna da bejah: goni me u bes;
A ništa lakše nego da ovako
Postupa sad, kad dobre moje zvezde,
Vodilje moje dosad, iščezoše
Iz svojih sfera(98), pa u ponor pakla
Ognjeve svoje sručiše. Ukoi'ko
Njemu po Volji nije govor moj,
U' ono što je ovde urađeno,
Pri ruci ima, reci mu, Hiparha,
Oslobođenog roba mog, pa može
Do mile volje i pa ćefu svom
Njega da šiba, veša ili muči,
Te se naravna sa mnom: s tim požuri:
Tornjaj se s šibom svojom; odlazi.
(96) Psalm XXII, 12: „Opteče me mnoštvo telaca; jaki volovi Vasanski opkoliše me."
(97) U Rimu je trijumf bio velika svečanost u čast vojskovođe koji je odneo odlučnu pobedu nad neprijateljem.
(98) Po staroj, Ptolomejevoj astronomiji, verovalo se da su zvezde uobručene u svoje kristalne sfere.
(TIREJ odlazi)
KLEOPATRA
Je li sad kraj?
ANTONIJE
Pomračio se, avaj!
Zemaljski Mesec naš(99), što već i samo
Proriče pad i kraj za Antonija.
(99) To jest — Kleopatra (za razliku od nebesnog Meseca).
KLEOPATRA
Pretrpeti se moram dok ga prođe.
ANTONIJE
Pa zar na slugu, koji Cezaru
Svezuje vrvce, da namiguješ,
Da se dodvoriš Cezaru?
KLEOPATRA
I baš me
Ne poznajete?
ANTONIJE
Takvom koja za me
Ledeno srce ima?
KLEOPATRA
Ah! moj mili,
Ako sam takva, neka nebo sazda
Iz moga srca ledenoga grad,
I zatruje mu izvore; pa prvo
Njegovo zrno nek' na vrat moj padne
I kako ono tu skončavalo,
Tako i život topio se moj!
Drugo nek' zgromi mog Cezariona,
I tako redom, jednoga po jednog,
Dok svaki spomen moje utrobe,
I svi Misirci moji hrabri s njima,
Ne budu, nakon potopa od ove
Oluje gradobitne, ostali
Na tlu da leže nepokopani,
Dokle ih muve i komarci nilski
K'o plen. svoj ne pogrebu.
ANTONIJE
Sada mi je
Srce na mestu. Aleksandriju je
Cezar za tabor izabrao svoj,
Pa smeram tamo protiv suđaja
Njegovih da se oborim. Na kopnu
Naše se snage držale vanredno,
A spojila se ponovo i naše
Brodovlje razbijeno, te krstari,
I svojim vidom, pomorskim u svemu,
Uliva strah. Al' gde si, srce moje,
Ti boravilo? Ču li, gospođo?
Ako se vratim s polja bojnoga
Još jednom ja da ižljubim te usne,
Pojaviću se krvav; požnjećemo
Moj mač i ja u povesnici mesto:
Tako se uzdam bar.
KLEOPATRA
Sad opet svog
Srčainog gospodara gledam ja.
ANTONIJE
Naumio sam da utrostručim
Snagu mišića, srca, daha svog,
Pa da se tučem zverski; jer kad moji
Časovi behu povoljni i srećni,
U mene su živote svoje ljudi
I nekom šalom otkupljivali;
Al' zube ću da stisnem sad i svakog
U pomrčinu da sunovratim
Ko se preda mnom ispreči. Hajdemo;
Daj da još jednu provedemo noć
U obesnosti; zovite mi sve
Zapovednike moje sumorne;
Još jednom kupe naše napunite;
I nek' nam bude briga poslednja
Što ponoć otkucava.
KLEOPATRA
Danas je
Rođendan moj; pomišljala sam bila
Da ga provedem oskudno i
Skromno; Al' kako vidiim da je moj gospodar
Postao sada opet Antonije,
Hoću i ja da budem Kleopatra.
ANTONIJE
Obrukati se nećemo.
KLEOPATRA
Mom gospodaru vrsne njegove
Zapovednike zov'te sve.
ANTONIJE
Pozov'te;
Uputiću im reč; a noćas ću
Nagnati vino da kroz ožiljke
Njihove promoli se. Hajdemo,
Kraljice moja; soka nekog ipak
U tome ima. Kad se budem tuk'o
Sledećeg puta. navešću i samu
Smrt da me voli, jer ću se s kosirom
Njezinim kužnim da utrkujem.
(Odlaze SVI sem ENOBARBA)
ENOBARB
Sad on i munju da nadsija kani.
Pomaman biti, znači strahom biti
Oslobođen od straha, a u takvom
Raspoloženju i golubica će
Kljucnuti kopca; no, primećujem
Da vazda našem vojskovođi srce
Naraste kad se um u njega smanji..
Al' gde je razbor srčanosti plen,
Srčanost tu najeda onaj mač
Kojim se bije boj. Potražiću
Nekakav način da ga ostavim.
(Ode)

ČETVRTI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Pred Aleksandrijom, Cezarov tabor

(Ulaze CEZAR, čitajući neko pismo; AGRIPA, MECENA i DRUGI)

CEZAR
Balavcem on me zove, i toliko
Psuje me on i grdi, k'o da ima
Snage u njega da me batinom
Najun iz Misira; prutovima
Išibao je moga glasnika;
A mene čika da se tučem s njim,
Ja lično: Cezar protiv Antonija.
Poruč'te starom raspusniku tom
Da imam puno drugih načina(100)
Da se sa svojim rastanem životom;
A dotle mogu izazivanju
Njegovom samo da se smejem.
(100) S. Li ukazuje da Plutarh u grčkom originalu jasno kaže da Antonije ima mnogo drugih načina da umre, dok Amiojov
francuski prevod, kao i engleski Nortov, ostavljaju ovu rečenicu dvosmislenom, tako da se ne zna da li se ovo odnosi na
Cezara ili na Antonija. Kod Norta ta rečenica glasi: „Antonije ponovo posla poziv Cezaru da se bori s njim u dvoboju; a
Cezar mu odgovori da on ima mnogo drugih načina da umre."
MECENA
Cezar
I sam, zacelo, domišlja se tome,
Da kada neko tako veliki
Uzme da besni, da je taj već dognan
Do samog ruba propasti. Vi predah
Ne dajte njemu, nego sad rastrojstvo
Njegovo ovo iskoristite:
Bes nikad nije dobar čuvar svoj.
CEZAR
Poruč'te našim zapovednicima
Da ćemo sutra poslednji od mnogih
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Antonije i Kleopatra ­ :: Foru
Bojeva svojih voditi; u našim
Redovima se nalaze i takvi
Koji su još doskora služili
Pod Antonijem, te ih zato ima
Dovoljno da ga uhvate. Nastojte
Da to i bude; vojsci predovoljstvo
Neka se da; za tol'ko zaliha
Ima u nas, a ovo rasipanje
Zaslužili su. Jadni Antonije!(101)

SCENA DRUGA[uredi]

Odaja u palati

(Ulaze ANTONIJE, KLEOPATRA, ENOBARB, KARMIJAN, IRA, ALEKSAS i DRUGI)

ANTONIJE
I neće, dakle, megdan sa mnom on
Da deli, Domicije?
ENOBARB
Neće.
ANTONIJE
Ali
Zbog čega neće?
ENOBARB
Pa on računa, pošto ima sreće
Dvadeset puta više, da bi to
Dvadeset protiv jednog bilo.
ANTONIJE
Sutra
Na moru i na kopnu, vojniče,
Boj ću da bijem; il' ću živeti,
Ili će moja čast na izdisaju
U krvi ogreznuti(102), te će to
Oživeti je. Jesi 1' oran da se
Valjano tučeš?
(101) Ovaj uzvik izraz je prezira, a ne samilosti.
(102) Urednik Arden‐izdanja navodi primere suvremene prakse kupanja u krvi, da bi se izlečila lepra ili postiglo
podmlađivanje.
ENOBARB
Kada raspalim
Sve ću da vičem: „Igra se za sve!"
ANTONIJE
Dobro rečeno; hajdmo. Poslugu
Moju pozovi; nek' se obed naš
Presipa noćas.
(Ulaze TRI ili ČETIRI SLUGE)
Daj mi svoju ruku,
Bio si čestit vrlo, a i ti;
I li; i ti; i ti: valjano ste me
Služili svi, a kraljevi su bili
Drugari vaši.
KLEOPATRA (tiho, ENOBARBU)
Šta to znači?
ENOBARB (tiho, KLEOPATRI):
To je
Jedna od onih opsenarija,
Koje, po sebi čudesne, iz duha
Ispljusne tuga.
ANTONIJE
A i ti si čestit.
Kamo da mogu da se u toliko
Prefvorim ljudi. pa vas onda sve
U Antoniju jednom sjedinim.
Te da vas mognem služiti valjano
Onako kako činili ste vi.
SI.UGE
Da ne da bog!
ANTONIJE
Pa dobro, dobri momci,
Podvorite me noćas, pehare mi
Ne zakidajte. nq mi ugađajte
Ne manje nego onda kad je bilo
Sve moje carstvo vaš u tome drug
I zapovesti moje slušalo.
KLEOPATRA (tiho, ENOBARBU)
Šta on to hoće tim?
ENOBARR (tiho, KLEOPATRI)
Da sledbenike
Rasplače svoje.
ANTONIJE
Noćas me podvor'te;
Dužnosti vašoj tim je, možda, kraj:
Nećelc možda videti me više;
Il' ćele senku unakarađenu
Videti, ako budete me vid'li:
Koliko sutra služićete, možda,
Drugoga gospodara. Ja u vas
Upirem pogled kao onaj što se
Oprašia s kime. Ne otpuštam vas,
Čestiti moji prijatelji; nego,
Kao gospodar privenčan uz vašu
Valjanu službu, s vama sam do smrti.
Dva sata samo noćas me podvor'te,
Ne tražim više, pa vam bogovi
Platili ovo!
ENOBARB
Šta ste naumni,
Moj gospodaru kada ih ovako
Raslužujete? Gle'te, oni plaču;
A evo luk i meni, magarcu,
Udario je u oči: sramota,
Nemojte žene praviti od nas.
ANTONIJE
Ih, ih! 'Ma, nek' me veštica odnese,
Ako sam hteo to! Iznikla milost
Tamo gde ove kapi prokaplju!
Rečima mojim, mili prijatelji,
Smisao odveć sumoran ste dali,
Jer ja sam hteo da vas utešim
Govorom svojim; želim buktinjama
Da sagorite ovu noć. Nek' znate
Da se ja dobru, mili moji, nadam
Od sutrašnjice; pa ću onamo
Da vas povedem gde ću, ja se uzdam,
Pobedonosni život pre da nađem,
No smrt i slavu. Ded', na obed hajd'mo
A brige utopimo.
(Odlaze)

SCENA TREĆA[uredi]

Na istom mestu. Pred palatom

(Dolaze DVA VOJNIKA na svoja stražarska mesta)

PRVI VOJNIK
Pa, brate, laku noć; taj dan je sutra.
DRUGI VOJNIK
I on će put ovakav il' onakav
Odrediti nam. Zbogom. Niste 1' čuli
U vezi s drumovima čudno nešto?
PRVI VOJNIK Baš ništa. Šta to ima?
DRUGI VOJNIK
To su, izgleda, samo puste priče.
Laku vam noć sad.
PRVI VOJNIK
Pa, gospodine.
Laku vam noć.
(Ulaze druga DVA VOJNIKA)
DRUGI VOJNIK
Vojnici, budite na straži predostrožni.
TREĆI VOJNIK
I vi. Laku noć, laku noć
(Prva dvojica zauzmu svoja mesta)
ČETVRTI VOJNIK
A ovde mi. Ukol'ko sreća sutra
Bude na strani našeg brodovlja,
Pešadija će naša da odoli,
U to se uzdam tvrdo.
TREĆI VOJNIK
To je vojska
I hrabra, a i dobro zna šta hoće.
(Ispod pozornice se čuju zvuci oboe)
ČETVRTI VOJNIK
Tiše! šta bruji to?
PRVI VOJNIK
O, čujte, čujte!
DRUGI VOJNIK
Slušajte!
PRVI VOJNIK
Bruji muzika kroz vazduh.(103)
TREĆI VOJNIK
Pod zemljom bruji.
ČETVRTI VOJNIK
To je dobar znak,
Zar nije?
TREĆI VOJNIK
Nije.
PRVI VOJNIK
Tiše, kad vam kažem!
Šta treba to da znači?
DRUGI VOJNIK
To Herkul bog(104), ljubimac Antonijev,
Napušta njega sada.
PRVI VOJNIK
Krenimo;
Da pogledamo da li čuju to
I druge straže.
(Prilaze drugom stražarskorn mestu)
DRUGI VOJNIK
Zdravo, drugovi!
(103) ,,Te iste noći, malo pre ponoći, kad je grad bio miran, pun straha i tuge, i ljudi razmišljali kakav li će biti ishod
ovog rata, vele da se odjednom čula neka čudesna umilna svirka raznih vrsta muzičkih instrumenata, uz pokliee mnoštva
naroda, kao kad ljudi igraju i pevaju onako kao što čine prilikom Bahovih pirova, po ugledu na satire. I izgledalo je da
ova svirka ide gradom, pa onda ka vratnicama što vode neprijatelju." (Nort.)
(104) Antonije je smatrao Herkula svojim pretkom.
VOJNICI
Kako ste? — Zdravo! — čujete li ovo?
PRVI VOJNIK
Pa da; zar nije čudno?
TREĆI VOJNIK
Čujete li?
Čujete l', braćo?
PRVI VOJNIK
Hajdmo za tim zvukoin
Do samog ruba položaja našeg;
Da pogledamo kud će to da skrene.
VOJNICI (uglas)
Što ne! ‐ Baš čudno.
(Odlaze)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Na istom mestu. Odaja u palati

(Ulaze ANTONIJE i KLEOPATRA; KARMIJAN i DRUGI iz PRATNjE)

ANTONIJE
Erose! oklop daj mi, Erose!
KLEOPATRA
Spavajte malo.
ANTONiJE Ne, pilence moje.
Erose, amo; oklop, Erose!
(Ulazi EROS s oklopom)
Ded', dobri momče, stavi mi na pleća
Železo moje: ako li nam sreća
Ne bude danas sklona, to je zato
Što smo joj išli uz nos. Dede.
KLEOPATRA
Ne,
Hoću i ja da pomognem. A čemu
Služi mu ovo?
ANTONIJE
Ama, pusti, pusti,
Ti moje srce naoružavaš;
Pogrešno, naopako; ovo, ovo.
KLEOPATRA
Ma čekni, nu! da pružim pomoć hoću:
To mora da je tako.
ANTONIJE
Lepo, lepo;
Sad će nam sreća ići naruku.
Je 1' vidiš, dobro momče? Hajd,' pa baci
I ti na sebe oklop.
EROS
Gospodaru,
Očas ću ja to.
KLEOPATRA
Pa zar nije ovo
Skopčano dobro?
ANTONIJE
Divno, izvanredno:
Ko to otkopča pre no meni bude
U volji da ga radi počinka
Ja sam raspetljam, taj će buru čuti.
Ti nešto tu šeprtljaš, Erose;
Kraljica moja spretnija je tu
Negoli ti; požurij O, da možeš
Da vidiš danas kako vojujem,
Ljubavi moja, i da se razumeš
U tome poslu kraljevskome, ti bi
Videla tada šta na tome poslu
Poslenik znači.
(Ulazi jeđan naoružani VOJNIK)
Dobro došao,
I dobar dan; izgledaš kao čovek
Kojem je prisna dužnost ratnička:
Kad nam je neki posao po srcu,
Mi ustajemo rano i na njega
S uživanjem idemo.
VOJNIK
Tisuće su,
Ma kol'ko da je rano, gospodaru,
Pancire svoje na se prikovale
I čekaju vas pokraj kapije.
(Klicanje. Trube) (Ulaze ZAPOVEDNICI i VOJNICI)
ZAPOVEDNIK
Dan divan. Dobro jutro, generale.
SVI
Dobro vam jutro, generale.
ANTONIJE
Dan se
Sav rascvetao, momci. Ovo jutro,
K'o duh mladića koji namerava
Da bude slavan, počinje na vreme.
Da, tako, tako; hajde, daj mi to:
Ovako; dobro reče. Zdrava budi.
Gospođo, ma šta sa mnom da se zbude;
Vojnički, evo, poljubac ti dajem.
(Poljubi je)
Za pokudu bi i za zasluženo
Postiđan ukor bilo kada bih se
Majao oko dodvoravanja
Svakodnevnoga; ostavljam te sad
K'o čelik‐čovek. Za mnom ustopice
K'o je za bitku oran; ja ću ga
U nju da vodim.
Zbogom ostajte.
(Odlaze ANTONIJE, EROS, ZAPOVEDNICI i VOJNICI)
KARMIJAN
U odaju se, ako je po volji,
Povucite svoju.
KLEOPATRA
Vodi me.
K'o pravi
Vitez je on otiš'o. Kamo da je
Mogućno da se taj golemi rat
Okonča borbom prsa u prsa
Izmedu Cezara i njega!
Tad bi Antonije — al' sada... — Lepo, hajd'mo.
(Odlaze)

SCENA PETA[uredi]

Aleksandrija. Antonijev tabor (Trube. Ulaze ANTONIJE i EROS. U susret im dolazi VOJNIK)

VOJNIK
Neka bi dali bogovi da bude
Za Antonija srećan ovaj dan!
ANTONIJE
O, kamo da odneste ono onda
Prevagu ti i tvoji ožiljci,
Te da sam boj na kopnu vodio!
VOJNIK
I sad bi, da si to uradio,
U stopu išli za tobom do kraja
Kraljevi oni što se odmetnuše
I onaj vojnik što te napusti
Ovoga jutra.
ANTONIJE
Ko to jutros ode?
VOJNIK
Ko? Jedan što se nikada od tebe
Odvaj'o nije; zovi Enobarba,
I on te neće čuti; ili će ti
Iz Cezarova tabora da vikne:
„Mene ne broj u svoje."
ANTONIJE
Šta to kažeš?
VOJNIK
Sa Cezarom, je, gospodaru, on.
EROS
On, gospodaru, svoje sanduke
I svoje blago nije poneo.
ANTONIJE
Otišao je?
VOJNIK
Posve sigurno.
ANTONIJE
Erose, pođi i za njim pošalj;
Njegovo blago; dela; i ni mrve
Da zadržao nisi, nalažem ti.
Napiši — pa mi daj da potpišem —
Kako mu zbogom šaljem srdačno
I pozdravljam ga; reci mu da želim
Da mu se nikad više ne pruži
Razlog da svoga gospodara menja.
O! gone čestit svet u nepoštenje
Udesi moji. Žuri. Enobarb!
(Odu)

SCENA ŠESTA[uredi]

Pred Aleksandrijom. Cezarov tabor

(Fanfare. Ulazi CEZAR s AGRIPOM, ENOBARBOM i DRUGIMA)

CEZAR Kreni, Agripa, i zametni bitku:
Volja je naša da se Antonije
Uhvati živ; da tako objaviš.
AGRIPA
Cezare, hoću.
(Ode)
CEZAR
Bliži se vreme sveopštega mira:
Pokaže li se srećnim ovaj dan,
U sva tri kuta sveta(105) slobodno će
Maslina da se gaji.
(Ulazi GLASNIK)
GLASNIK
Došao je
Antonije na polje bojno.
(105) Tri tada poznata kontinenta: Evropa, Azija i Afrika.
CEZAR
Idi
Pa daj Agripi nalog da u prve
Ubojne vrste prebeglice stavi
Te da se čini Antoniju kako
Na samom sebi bes iskaljuje.
(Odlazi CEZAR sa svojom PRATNjOM)
ENOBARB
Odmetnuo se i otpadio
Aleksas; on je u Judeju poš'o
Antonijevim poslom, pa je tamo
Naveo velikoga Iroda
Da se na stranu Cezarovu stavi,
A odmetne od svoga gospodara,
Od Antonija; ovaj njegov trud
Platio mu je Cezar vešalima.
Kanidije i drugi otpadnici
Imaju službu, ali poverenja
Čestitog ne uživaju. Postupih
Opako ja, i sebe sama krivim
Zbog toga tako krvavo' da nikad
Radosti 'vdše okusdti neću.
(Ulazi JEDAN CEZAROV VOJNIK)
VOJNIK
Antonije je blago tvoje sve
Poslao, Enobarbe, za tobom,
A povrh sveg i svoje uzdarje:
Na moju stražu glasnik je naiš'o;
I eno sad pred tvojim šatorom
Mazge on svoje istovaruje.
ENOBARB
Dajem to tebi.
VOJNIK
Šale, Enobarbe,
Okanite se.
Istinu kažem: najbolje će biti
Da izvedete iz redova naših
I zastitite donosioca;
Sproveo bih ga sam da nisam pozvan
Da vršim svoju dužnost. Jupiter je
Vaš imperator vazda.
(Odlazi)
ENOBARB
Na toj sam zemlji hulja samo ja;
I više nego iko osećam
Da zbilja jesam to. O, Antonije!
O, rudniče milošte, kako bi
Platio td valjanu službu moju,
Kada ovako zlatom krunišeš
Podlaštvo moje! Nadima se sve
Srce u meni: ako ga ne skrha
Pomis'o kakva nagla, onda će
Naglije neko sredstvo da preteče
I pomisao; ali misao će
To da uradi, osećam. Da ja
Borim se protiv tebe! Ne, već neki
Jarak ću da potražim, da tu umrem;
Ukoi'ko većma prljav, utoliko
Prikladan većma biće poslednjim
Satima mog života.
(Ode)

SCENA SEDMA[uredi]

Bojište između dva tabora

(Uzbuna i trube. Ulaze AGRIPA i DRUGI)

AGRIPA
Povucimo se, isturili smo se
Napred i odveć. Cezar se i sam
Latio posla, a na otpor smo
Naišli kakvom nadali se nismo.
(Odlaze) (Uzbuna. Ulazi ANTONIJE i SKAR, ranjen)
SKAR
Ovo, moj hrabri imperatore,
Doista znači tući se! I da smo
Od prve tako započeli bili,
Mi bismo doma zavijenih glava
Otpravili ih.
ANTONIJE
Mnogo krvariš.
SKAR
Ovde je rana slična slovu T
Bila u mene; sad pak slovu N
Slična je ona.
ANTONIJE
Povlače se oni.
SKAR
Njih ćemo mi u rog da sabijemo:
Ima u meni mesta još za celih
Šest brazgotina.
(Ulazl EROS)
EROS
Potučeni su, gospodaru, oni;
I može da se uzme kao lepa
Pobeda naše preimućstvo.
SKAR
Dajte
Da pleća njima izrovašimo'
I da ih, k'o kad hvataš zečeve,
Potkupimo odostrag: ništa slađe
No po beguncu da opaučiš.
ANTONIJE
Nagradiću te jednom za tu tvoju
Živahnu bodrost, a desetostruko
Za tvoju hrabrost.
Hajde za mnom.
SKAR
Ja ću
Da ćopam i naramljujem za vama. (Odlaze)

SCENA OSMA[uredi]

Pod zidinama Aleksandrije

(Uzbuna. Ulazi ANTONIJE, u maršu; SKAR i VOJSKA)

ANTONIJE
U logor smo ga njegov sagnali;
Neka otrči ko do kraljice
I dojavi joj naše podvige.
Sutra, još pre no sunce spazi nas,
Onima ćemo krv da pustimo
Koji nam danas umakoše. Hvala
Neka je svima vama; jer vam behu
Junačke ruke, a u boju ste
Tukli se ne k'o neko koji stvar
Nečiju brani, već k'o neko koji
Zastupa stvar sopstvenu; svi ste vi
Pokazali se kao Hektori.
U grad potecite pa svoje žene
I prijatelje svoje izgrlite
I podvige dm svoje pričajte,
Dok oni budu radosnicama
Suzama prali usirenu krv
Sa vaših rana i dok poljupcima
Celili budu ožiljke te časne. (SKARU)
Ruku mi svoju daj:
(Ulazi KLEOPATRA S PRATNjOM)
Golemoj toj
Čarobnici ću tvoje podvige
Da preporučim, pa nek' njezina
Zahvalnost tebi blagoslov donese.
O, ti, pun dane sveta ovoga,
Mišicom okuj vrat moj oklopljeni,
Pa skoči takva kakva si, s odelom
I drugim svim, kroz štit taj oprobani
Do srca mog, pa nek' te otkucaji
Njegovi nose, i na njima ti
Ljuškaj se, likujući.
KLEOPATRA
Gospodaru
Nad svima gospodarima! O, ti,
Beskrajna neustrašivosti! Zar se
Neulovljen i s osmehom iz svetske
Goleme klopke vraćaš?
ANTONIJE
Moj slavuju,
U postelje smo oterali njih.
Ta, curo! ma koliko da se sede
U nas pomalo mešaju sa tamnim
Vlasima mlađim našim, ipak živce
Mozak nam krmi i pothranjuje,
Te smo ti kadri da s mlađarijoim
Vućemo klipka. Gledaj toga tu;
Prinesi svoju milostivu ruku
Do njegovih usana. Poljubac
Stavi na nju, moj ratniče. On tako
Tuk'o se danas k'o da je u njega
Ušao neki bog što ljudstvo mrzi,
Pa ga u ovoj pcdobi razar'o.
KLEOPATRA
Pokloniću ti, prijatelju, oklop
Od zlata sav; svojina jednog kralja
Bio je on.
ANTONIJE
Zaslužio je njega,
Pa makar bio od ruibina sav,
K'o Febusove svete dvokolice.(106)
Ruku mi daj: kroz Aleksandriju
Da prođemo u maršu veselom;
Da pronesemo naše stegove,
Izrovašene k'o što su i ljudi
Kojima pripadaju; da golema
Palata naša može vojsku svu
Ovu da primi, skupa bismo svi
Obedovali i napijali
Zdravice kobi dana sutrašnjega,
Koji nam kraljevske opasnosti
Stavlja u izgled. Zdruzgajte, trubači,
Sluh grada treskom zvuka bakarnoga,
A čangrljanje naših doboša
S tim pomešajte, te da i nebesa
I zemlja sva u isto vreme svojom
Šibaju jekom, pozdrav grmeći Našemu dolaženju.
(Odlaze)
(101) Aluzija na Febove dvokolice potiče verovatno iz Ovidijevih „Metamorfoza", II, 107—110.

SCENA DEVETA[uredi]

Cezarov logor

(Stražari na svojim stražarskim mestima)

PRVI VOJNIK
Ne budemo li tokom ovog sata
Dobili smenu, moraćemo natrag
Na zborno naše mesto' stražarsko;
Mesec se sja, a vele da ćemo
Zorom u dva da zametnemo boj.
DRUGI VOJNIK
Jučerašnji je bio dan za nas
Da gori biti ne može.
(Ulazi ENOBARB)
ENOBARB
O, noći,
Budi mi svedok —
TREĆI VOJNIK
Ko je ovaj čovek?
DRUGI VOJNIK
Ćuti i slušaj.
ENOBARB
O, posveđoči,
Blagosloveni meseče, kad budu
U letopisu izdajnici bili
Sa rnržnjom spominjani, da se jadni
Kajao Enobarb pred tvojim likom.
PRVI VOJNIK
Gle, Enobarb!
TREĆI VOJNIK
Umukni! Čujmo dalje.
ENOBARB
O, ti,
Vrhovni kralju tuge istinske,
Sacedi noćne magle otrovne
Na moju glavu, te da život svoj,
Koji od moje odmetnu se volje,
Skincm sa vrata; ovo srce moje,
Koje je žalost već sasušila,
O surovost već tresni i o kremen
Prestupa moga, te da se u prah
Rasprši ono, pa da bude kraj
Mislima gnusnim svim! O, Antonije!
Ti dušo mnogo više plemenita
No što je izdajništvo moje sramno.
Ti mi u svoje ime bar oprosti;
A neka me svet u letopis unese
K'o izdajicu kojem premca nema
I k'o begunca. Antonije! O!
O, Antonije! (Umire)
DRUGI VOJNIK
Da ga oslovimo!
PRVI VOJNIK
Da saslušamo njega, jer se, možda,
Cezara tiče to što kaže.
TREĆI VOJNIK
Hajde!
Ali on spava.
PRVI VOJNIK
Pre će biti da je
Onesvesnuo; jer pred san se nikad
Onako gadna molitva ne čita.
DRUGI VOJNIK
Pristupimo mu tad.
TREĆI VOJNIK
Probudite se,
Probudite se, progovorite.
DRUGI VOJNIK
Da li nas čujete, gospodine?
PRVI VOJNIK
Ruka je smrti njega dočepala. (U daljini udaranje doboša)
Slušajte, doboš iza sna spavače
Poziva prigušeno. Da na zborno
Stražarsko mesto njega odnesemo:
On nije makar ko; a naš je sat
Već istekao.
TREĆI VOJNIK
Pa da pođemo;
Povratiće se možda on.
(Odlaze i odnose leš)

SCENA DESETA[uredi]

Između dva tabora (Ulaze ANTONIJE i SKAR, sa VOJSKOM u maršu)

ANTONIJE
Na moru danas vrše pripreme;
Na kopnu im po ćudi nismo.
SKAR
Vrše
I tamo i ovamo.
ANTONIJE
Kamo sreće
Da se u vatri ili vazduhu
Hoce da tuku; mi bismo i tamo
Tukli se s njima. Ali, evo šta je;
Pešadija će naša ostati
Sa nama na brežuljcima kraj grada;
Nalog za more dat je, brodovlje
Iz luke je izišlo, a odande
Najbolje ćemo njegov raspored
Da umotrimo i da posmatramo
Njegove poduhvate.(Odlaze)

SCENA JEDANAESTA[uredi]

Drugi deo istoga polja

(Ulaze CEZAR i njegova VOJSKA, u maršu)

CEZAR
Voljni smo da na kopnu, ukoliko
Ne napadnu nas, mirni ostanemo;
A to će tako, držim, i da bude;
Jer su mu snage najbolje otišle
Za posadu na brodovlju. Te tako,
U dolju hajd'mo, pa se držimo
Što bolje svoga preimućstva.
(Odu)

SCENA DVANAESTA[uredi]

Bregovi blizu Aleksandrije
(Dolaze ANTONIJE i SKAR)
ANTONIJE
Dosad se nisu svrstali. Odande,
Sa mesta gde se diže onaj bor,
Moći ću sve da umoitrim, i odmah
Dojaviću ti kakav tok i razvoj
Uzeće stvari po svoj prilici. (Odlazi)
SKAR
Sagradile su gnezda lastavice
Na galijama Kleopatrinim(107);
Gatari vele kako ne znaju,
Kako ne mogu reći; mršte čela
I srčanosti nemaju da kažu
Ono što znaju. Antonije je
I potišten i hrabar; najedena
Njegova kob na mahove mu nadu
Il' strah uliva; nadu uliva
Onim što ima on, a zebnju onim
Čega je lišen.
(U daljini buka kao od morske bitke)
(Vraća se ANTONIJE)
(107) „Kleopatrin admiralski brođ zvao se .Antonijah', i na njemu se pokazao jedan čudesan i koban predznak. Laste su
savile gnezda pod zadnjim delom njenog broda, a onda su doletele druge koje su izgonile one prve i razorile njihova
gnezda." (Nort.)
ANTONIJE
Sve je izgubljeno.
Izdala me je podla Misirka;
Neprijatelju mome predalo se
Brodovlje moje, kape tamo, eno,
Bacaju, piju zajedno u zdravlje,
K'o prijatelii rastavljeni davno.
Žuttokljuncu si ovom prodala me,
Trostruka droljo(108), i sad samo s tobom
Vojuje srce moje. Nalog daj
Svima da beže; jer kad odmazdu
Uzmem od one što me omađija,
Moje če biti završeno. Nalog
Daj svima neka beže; odlazi.
O Sunce! Neću tvoje rađanje
(Ode SKAR)
Gledati više; rastaju se ovde
Antonije i sreća; ovde baš
Stiskaju oni jedno drugom ruke.
I sve je zar na ovo izišlo?
Srca što kao prepeličari
Uvijala se oko mojiih stopa
I kojima sam davao što žele,
Tope se sad i svojim medom škrope
Cezara, čiji cvet se rascvetava;
A sljuštena je kora ovom boru,
Koji je sve njih nadvišavao.
Izdali su me. O, ta lažljivica!
Opaka ta misirska čarobnica
Na čiji mig sam hrlio u boj,
I čiji mig me doma vraćao,
Čija su nedra kruna meni bila
I glavna moja meta, ona me je,
Kockarski, kao prava Jeđupka,
Do dna gubitka prevarom dovela.
Erose, hej ti, Erose!
(108) Antonije je već i ranije (III, 13) optužio Kleopatru kao naložnicu Julija Cezara, Kneja Pompeja i svoju.
(Ulazi KLEOPATRA)
O, ti
Gataro, da se gubiš!
KLEOFATRA
Zašto se
Gospodar moj razjario ovako
Na svoju dragu?
ANTONIJE
Čisti se dok nisam
Po zasluzi ti platio, i trijumf:
Cezarov obrukao. Neka te se
Dočepa on i nek' te izloži
Pred ruljom razgalamljenih prostaka,
U povorci se nađi iza kola
Pobedonosnih njegovih, na ruglo
Sveg pola tvoga, neka te za marjaš
Plebejskoj riti poslednjega reda
Pokazuje k'o kakvo čudovište
Da grđeg nema, i nek' Oktavija,
Taj stvor trpeljiv, lice tvoje oštrim
Noktima svojim, priugotovljenim,
Izbrazda sve!
(KLEOPATRA ode)
Što ode, to je dobro,
Ako je dobro živeti; al' bolje
Bilo bi da si besu mom podlegla,
Jer jedna smrt bi mogla umiranje
Mnogih da spreči. Amo, Erose!
Košulju imam Nesovu na sebi.
O, nauči me, pretče moj, Alkide,
Jarosti svojoj; pripomozi mi
Da kao ti zavitlam Lihasa
Na Mesečeve rogove(109); i daj
Da ručerdama tim što najtežom
Močugom vitlale su pridavim
Ono što čini najvaljaniji
Sastavni deo mene samoga.
Ima da umre ova veštica;
Ona je tome rimskom balavcu
Prodala mene; ta je zavera
Slomila meni vrat; za ovo ona
Ima da plati glavom. Erose!
(Odlazi)
(109) Herkul ili Alkid, od koga Antonije vodi poreklo, umro je od muka koje je prouzrokovala otrovna košulja koju je
kentaur Nes dao njegovoj ženi za nj. U smrtnim mukama, Herkul je ubio svoga paža Lihasa, koji mu je doneo tu košulju,
hitnuvši ga u vazduh.

SCENA TRINAESTA[uredi]

Aleksandrija. Odaja u palati

(Ulaze KLEOPATRA, KARMIJAN, IRA i MARDIJAN)

KLEOPATRA
Pomozite mi, dvorkinje! O, on je
Van sebe većma nego Telamon(110)
Zbog svoga štita; tako zapenušen
Nije ni onaj nerast tesalijski(111)
Nikada bio.
KARMIJAN
Pođite do svoga
Mauzoleja (112). Tamose zatvor'te,
A javite mu da ste umrli.
Toliko bola ne izaziva
Ni kad se duša rastaje sa telom
Koliko boli kad se s veličinom
Rastaje neko.
KLEOPATRA
U mauzolej!
Otidi, Mardijane, pa mu reci
Da sam se sama ubila, i da je
Poslednja reč mi bila „Antonije";
Sve mu to s tugom reci, molim te.
Poteci, Mardijane, pa mi brže
Dojavi kaiko primio je vest
O mojoj smrti. U mauzolej!
(Odlaze)
(110) Ajaks, sin Telamonov, jedan od grčkih junaka u trojanskom ratu, takmičio se za oružje mrtvoga Ahila; ali kad je
nagradu dobio Odisej, Ajaks je poludeo i ubijao je ovce držeći ih za neprijatelja. — Up. Ovidije, „Metamorfoze", XIII.
(111) Zato što Enej, kralj Kalidona u Etoliji, nije hteo da prinese žrtvu Artemidi, ona je poslala strašnog divljeg vepra da
pustoši polja. Vepra je najzad ubio Meleager, Enejev sin. — up. Ovidije, „Metamorfoze", VIII, 278—297.
(112) Plutarh kaže da je Kleopatra podigla veličanstvene grobnice i spomenike, u blizini Izidinog hrama. ,,I onda, bojeći
se njegovog (Antonijevog) besa, ona pobeže u grobnicu, i tu se zaključa." (Nort.)

SCENA ČETRNAESTA[uredi]

Na istom mestu. Druga odaja

(Ulaze ANTONIJE i EROS)

ANTONIJE
Erose, još me vidiš, je li?
EROS
Da,
Moj plemeniti gospodaru.
ANTONIJE
Katkad
Vidimo oblak zmaju podoban;
Dim sličan lavu ili medvedu,
Kulama gradskim, steni nadnesenoj,
Planini presedlastoj, ili kakvom
Plavkastom rtu, svem u drveću,
Koje put zemlje maše te nam vid
Izgledom vara; takva priličja
Video ti si; mrklih večeri
Velelepni su ovi prizori.
EROS
Da, gospodaru.
ANTONIJE
Što je sada konj,
To, za koliko misao da blesne,
Pramičak od oblačka zamrlja
I potre, pa se ne razaznaje
Kao u vodi voda.
EROS
Tako biva,
Moj gospodairu.
ANTONIJE
Sad je, Erose,
Moj dobri momče, vojskovođa tvoj
I sam ovakvo obličje: ja, evo,
Antonije sam, a ne mogu, momče,
Vidljivi vid taj da zadržim svoj.
Ratove te sam vodio za Misdr;
A kraljica, — za čije srce ja
Verovah da je moje, pošto njoj
Svoje sam dao, svoje, koje sebi
Privlačilo je dok je bilo moje,
Milion drugih, sada izgubljenih —
Ona je karte podešavala
Sa Cezarovim, pa je slavu moju
Prevarnom ovom igrom, Erose,
Prodala mome dušmaninu koji
Likuje sada.
Ne plača, nemog, Erose moj dobri;
Ostavljeno je nama da sa sobom
Obračunamo sami.
(Ulazi MARDIJAN)
O! ta tvoja Gospođa podla!
Mač je moj od mene
Ukrala ona.
MARDIJAN
Nije, Antonije;
Volela te je moja gospođa,
I svoju sudbu nije nimalo
Odvajala od tvoje.
ANTONIJE
Napolje,
Evnuše drski; ćuti! Mene je
Izdala ona, i za ovo ima
Da plati smrću.
MARDIJAN
Smrću čovek može
Da plati samo jednom, a taj dug
Isplatila je ona. Ono što si
Smerao ti da svršiš, svršeno je
Naruku tebi. Poslednja je reč
Njezina bila: „Antonije moj!
Nadasve vrli Antonije moj!"
Tu nasred srede rečcu „Antonije"
Njen razdirući jecaj prepolovi,
Te polovina nje u srcu njenom,
A pola nje na usnama joj osta.
I ona tako umre, i u sebe
Sahrani ime tvoje.
ANTONIJE
Mrtva, dakle?
MARDIJAN
Mrtva.
ANTONIJE
Sa mene skidaj, Erose,
Opremu ratnu; što je dugi dan
Nalagao nam, to je svršeno,
I sad nam valja spavati. Što čitav
(MARDIJANU)
Odavde ideš, to ti je za trud
Bogata plata; idi. Skidaj, skidaj;
(MARDIJAN ode)
Ne bi mi srcu zaštitu od tog
Udarca mog'o ni sedmokožni
Ajantov štit da da. Pa, popucajte,
Slabine moje! Srce, budi jednom
Jače od svoga obruča zemaljskog,
Slabašnu svoju kutiju raznesi!
Erose, brže, brže! Dosta je
I moga ratovanja; dalje s tobom,
Komade izanđalo; nošeno si
Sa čašću ti. — Udalji se za tren.
(EROS ode)
O, sustići ću tebe, Kleopatra,
I suzama ću svojim oproštenje
Izmoliti za sebe. Tako to
Mora da bude, jer je sada svako
Trajanje samo mučenje; i pošto
Ugasila se buktinja, ti lezi
I ne tumaraj više; svaki trud
Sad samo ono upropašćuje
Što isposluje; prava snaga tu
Naporom sebe sputava štaviše;
Udari stoga pečat, pa je kraj
I konac svemu. Erose! — Za tobom,
Kraljice, evo mene. — Erose! —
Čekaj na mene: tamo gde na cveću
Odmaraju se duše, mi ćemo
S rukom u ruci, veseli i dobri,
Nagnati da sa čuđenjem u nas
Duhovi pilje; posve će bez pratnje
Didona i njen Enej(113) ostati
I biće naše sve što prebiva
U prostorima onim. — Erose!
Erose! hej!
(Vraća se EROS)
(113) Priča o ljubavi Eneja i kraljice Didone i o tome kako ju je Enej ostavio i ona se ubila predmet je IV pevanja
Vergilijeve „Enejide".
EROS
Šta želi moj gospodar?
ANTONIJE
Ja sam u takvoj živeo sramoti
Otkad je Kleopatra mrtva da se
Bogovi groze moje niskosti.
Ja što sam mačem četvrtao svet,
I brodovima svojim gradove
Uspostavljao na Neptunovim
Plećima modrim, ja optužujem
Samoga sebe da je hrabrosti
U mene bilo manje no u žene;
Da nisam bio duhom plemenit
Ni tol'ko kol'ko ona koja je
Cezaru rekla kad je umirala:
„Pobedila sam samu sebe ja."
Zakletvu ti si dao, Eirose,
Da ćeš, ukol'ko nužda naloži —
A ona to sad nalaže zacelo —
I ukoliko vidim da me užas
I zla sudbina nemilice gone,
Da ćeš, kad nalog dam ti, ubiti me:
Učini to, nastupio je čas.
Nećeš ti mene tim da oboriš,
Nego ćeš time Cezara da smoždiš.
Povrati krv u lice.
EROS
Bogovi me
Sačuvali od toga! Zar da ono
Uradim što ni strele parćanske
Neprijateljske nisu uspele,
Već ciljahu uzaman?
ANTONIJE
Erose,
Bi li ti hteo da, sa prozora
Velikog Rima gledajući, vidiš
Svog gospodara kako, saginjući
Pokorno vrat svoj prolazi ovako
Skrštenih ruku, lica ophrvana
Dubokim stidom, dokle ispred njega
Cezara srećnog dvokolice vuku,
I one žigom sramnim žigošu
Onoga koji ide iza njih?
EROS
Da vidim ne bih hteo to.
ANTONIJE
Pa, hajde:
Jer samo ranom biću izlečen.
Trgni svoj mač valjani, koji si
Nosdo izvanredno korisno
Po: zemlju svoju.
EROS
O moj gospodaru!
Oprostite mi.
ANTONIJE
Kada sam ti ja
Slobodu dao, zar se nisi onda
Zakleo da ćeš, kad ti naredim,
To da izvedeš? Ili što ti tražim
Izvrši smesta, il' su nehotična
Slučajnost bile sve dosadašnje
Usluge tvoje.Trgni mač, i hajde.
EROS
Odvrati tad svoj plemeniti lik
Iz kojeg sja sveg sveta uvaženje.
ANTONIJE (okrene se na drugu stranu)
Evo ti!
EROS
Izvukao sam mač.
ANTONIJE
Nek' .onda on
Izvrši jednim mahom to zbog čega
Trgao si ga.
EROS
Gospodaru dragi,
Moj vojskovođo, moj imperatotre,
Dozvoli, pre no krvav udar padne,
Da zbogom tebi kažem.
ANTONIJE
Rekao si,
Čoveče, to; i zbogom.
EROS
Veliki poglavaru, zbogom.
Da li udar
Sada da zadam?
ANTONIJE
Sada, Erose.
EROS
Nu, onda, evo; tugu ću zbog smrti
(Ubija se) Antonijeve tako da uštedim.
ANTONIJE
O, dušo triput plemenitija
No što sam ja! Valjani Erose,
Ti si mi nauk dao šta da ja
Uradim, a što nisi mog'o ti.
Zapisano će bitd u predanju
Da su me moja kraljica i Eros
Junaštvom prevazišli; ali ja ću
Mladoženja da budem smrti svojoj,
I njoi ću da poletim, k'o da hrlim
Postelji draganinoj. Dela, dakle;
Pa evo, tvoj gospodar, Erose,
Mre kao đak tvoj: činiti ovako
(Naleti na svoj mač)
Ti si mi nauk dao. Šta je to?
Zar nasam mrtav? nisam mrtav? Hej!
Stražari! O, dokrajčite me!
(Ulaze DERCETAS i STRAŽA)
PRVI STRAŽAR
Šta je?
Ko viče?
ANTONIJE
Svoj sam pos'o, prijatelji,
Rđavo opravio. O, učin'te
Kraj onom što sam započeo ja.
DRUGI STRAŽAR
Zvezda je pala.
PRVI STRAŽAR
I najavilo se
Poslednje vreme.
SVI
Vaj i kuku nama!
ANTONIJE
Nek' me dotuče onaj kom sam drag.
PRVI STRAŽAR
Ja ne.
DRUGI STRAZAR
Ni ja.
TREĆI STRAŽAR
Nit' ikoji od nas.
(STRAŽA odlazi)
DERCETAS
U bekstvo gone tvoja smrt i kob
Privrženike tvoje. Kad bih samo
Cezaru ovaj mač pokazao,
Uz ovu vest, prokrčilo bi to
Meni do srca njegovoga put.
(Ulazi DIOMED)
DIOMED
Da li je ovde Antonije gde?
DERCETAS
Eno ga, Diomede, eno ga.
DIOMED
A je li živ? Zar nećeš, čoveče,
Odgovor da mi daš?
(DERCETAS ode)
ANTONIJE
Jesi li ti to, Diomede? Mač svoj
Izvuci pa mi udaraca zadaj
Koliko ih je dovoljno za smrt.
DIOMED
Moj gospodaru preuzvišeni,
Poslala me je tebi Kleopatra,
Gospođa moja.
ANTONIJE
Kada je to bilo?
DIOMED
Sad, gospodaru.
ANTONIJE
Gde je sad?
DIOMED
U svome
Mauzoleju, zaključana. Nju je
Vidovit strah od onog obuzeo
Što se je tu dogodilo; jer kad je
Vid'la da sumnju gajite — a to se
Ispostaviti neće nikada —
Kako je izmeđ' nje i Cezara
Do sporazuma došlo, i da neće
Vaš gnev da legne, ona vam je vest'
Poslala da je umrla; no, strepeć
Od onog nakon toga čime je
Uroditi to moglo, ona me je
Pratila da vam obelodanim
Istinu pravu; al' sam, sve se bojim,
Prekasno stig'o.
ANTONIJE
Prekasno, dobri Diomede; stražu
Zovni mi, ja te molim.
DIOMED
Straža, hej!
Ovamo straža imperatorova!
Brže, gospodar zove vaš!
(Ulaze ČETVORICA ili PETORICA iz ANTONIJEVE STRAŽE)
ANTONIJE
Odnesate me, dobri prijatelji,
Do boravišta Kleopatrinog;
Poslednja to je ljubav koju ja
Ištem od vas.
PRVI STRAŽAR
O, kuku i doveka,
Kamo da vama, gospodaru moj,
Dato je bilo da nadživite
Sve sledbenike svoje odane!
SVI
Da preteškoga dana!
ANTONIJE
Nemojte,
Valjani moji momci, tugom svojom
Da ugađate sudbi surovoj;
S dobrodošlicom dočekajmo ono
Što je na nas naišlo da nas kazni,
I kaznićemo to, kad njega mi
Naizgled k'o od šale podnosimo.
Podignite me; ja sam ne jedared
Vodio vas; ponesite me sad,
Valjani prijatelji, i za sve
Nek' vam je hvala.
(Odlaze, noseći ANTONIJA)

SCENA PETNAESTA[uredi]

Na istom mestu. U mauzoleju

(Ulazi KLEOPATRA gore, i njene DVORKINjE, s KARMIJANOM i IROM)

KLEOPATRA
O Karmijan, odavde nikad ja
Izići neću.
KARMIJAN
Utešite se,
Gospođo draga.
KLEOPATRA
Neću da se tešim.
Što nam se sluči, ma koliko to
Užasno bilo ili čudovišno,
Dočekaćemo s dobrodošlicom,
A uteha se gnušamo; težina
Zalosti naše, srazmerna sa onim
Što je u nama izazvalo nju,
Mora da bude ravna veličinom
Onome što je tvori.
(Ulazi, dole, DIOMED)
Šta je bilo?
Da li je mrtav?
DIOMED
Lebdi smrt nad njim,
Al' mrtav nije. Pogled bacite
Na drugu stranu od mauzoleja;
Njegovi su ga telohranitelji
Doneli dovde.
(TELOHRANITELjI, dole, unose ANTONIJA)
KLEOPATRA
O, sagori, Sunce,
Golemu sferu usred koje kružiš;
Nepostojanu zvezdu sveta ovog
Nek' mrak proguta! Antonije, o!
Antonije, o, Antonije! Ira,
Pomozi tamo, Karmijan, priteci!
Pritec'te prijatelji, tamo dole!
Iznesi.te ga amo.
ANTONIJE
Stišajte se!
Antonije je trijumf odneo
Nad samim sobom; nije Cezarova
Porazila ga vrsnost.
KLEOPATRA
Tako bi
Moralo i da bude to: da samo
Antonije nadjača Antonija;
Al' avaj, što je tako!
ANTONIJE
Umirem,
Kraljice od Misira, umirem;
I samo tol'ko još na dosadi
Smrti ću biti kol'ko tek da taj
Poslcdnji jadni stavim poljubac
Na usne tvoje nakon tolike
Hiljade poljobaca.
KLEOPATRA
Ne smem, dragi ‐
Oprosti, mili gospodaru —
Ne smem, da ne bih uhvaćena bila:
Nikad se neće slavodobitna
Povorka ludo srećnog Cezara
Mnome da krasi; dokle poseduju
Otrovi dejstva, zmije žalaca,
I dok u noža ima oštrice,
Bezbedna ja sam: nikad pasti neće
Ta čast u deo vašoj supruzi,
Pitomookoj, blagorazumnoj
Oktaviji, da s ustručavanjem
Gleda na mene. Ali, Antondje,
Dodi ovamo, dođi — dvorkinje,
Pomozite mi — moramo te amo
Da iznesemo. Dobri prijatelii,
Pomozite nam.
ANTONIJE
O! požurdte,
II' sačekati neću inače.
KLEOPATRA
I jeste šala to!(114) Kolikoli je
Težak gospodar moj! Sva snaga nam se
Istrošila tegobom, koja baš
I čini tu težinu. O, da meni
Data je moć Junone velike,
Na krilima bi moćnim svojim tebe
Izneo Merkur i posadio te
Kraj Jupitera. Ali hodi, hodi,
Vazda je bio lud ko želje gaji.
(Iznesu ANTONIJA gore do KLEOPATRE)
I neka si mi dobro došao,
Neka si dobro doš'o! Ovde gde si
Živeo, tu i umri; poljupcima
Povrati dušu; kad bi takvu moć
Imale usne moje, bih ja njih
Utrošila ovako bez ostatka.
(114) „Ovaj ironični uzvik — pokušaj veselosti od koje se srce kida — je Kleopatrino bolno priznanje i svesnost da je ovo
kraj njenom životu smeha i uživanja." (S. Li) „Imajući u vidu Šekspirov dar upotrebe ironične šale da bi pojačao oštrinu
tragičnih kriza, i njegovo uživanje u aluzijama na poljske zabave, čovek rado prihvata gledište Tizltona i drugih da
Kleopatra aludira na svoju omiljenu zabavu ribolova. Ona ,ubacuje' Antonija u mauzolej." (Izd. „Vorik".)
SVI
Da teškoga li prizora!
ANTONIJE
Ja mrem:
Kraljice od Misira, mrem:
Dajte mi vina koju kap, i dajte
Da kažem koju reč.
KLEOPATRA O, ne, već pusti
Da kažem ja; i pusti me da tako
Iz svega glasa ružim i da grdim,
Da gnev od moje grdnje spopadne
Lažlj'vu onu kućanicu kob(115);
Pa vitao svoj slomi.
(115) Sreća je obično predstavljana kao slepa žena koja okreće čekrk: slepoća je simbol njene nastranosti u davanju
darova, a čekrk njenih preokreta, promenljivosti i nestalnosti.
ANTONIJE
Samo reč,
Kraljice mila. Vi u Cezara
Nastojte da za sebe nađete
Cast i bezbednost svoju. O!
KLEOPATRA
To dvoje
Ne ide jedno s drugim.
ANTONIJE
Mila, čuj me:
Nikom od onih pored Cezara,
Sem Prokuleju, nemoj verovati.
KLEOPATRA
Ruci ću svojoj verovati ja
I svojoj rešenosti; a nijednom
Od onih pored Cezara.
ANTONIJE
Ne tuži,
O ne oplakuj ovu žalosnu
Promenu što na koncu mome sad
Dogodila se; nego ugađaj
Mislima svojim, hraneći ih onim
Pređašnjim mojim časovima srećnim
Kad sam k'o vladar najveći na svetu,
I vrsan mimo druge živeo;
Ja sa sramotom sad ne umirem,
Nit' pred zemljakom šlem svoj svrgavam;
Zadobio je hrabro pobedu
Nad Rimljaninom Rimljanin.Iz mene
Odleće duša; više ne mogu.
KLEOPATRA
O, najvrsniji među ljudima,
Zar mreti hoćeš? Zar baš ne haješ
Za mene ništa? Zar da ostanem
U ovom svetu dosadnom što nije,
Kada je tebe lišen, ništa bolji
Od kakvog svimjca? Avaj, pogledajte,
(ANTONIJE umire)
Dvorkinje moje, kruna zemlje ove
Rastopila se. Gospodaru moj!
O! lovor‐venac rata svenuo je,
Vojnički steg je pao; sada će
Devojke i dečaci nedorasli
Izjednačeni biti s muževima;
S iznimnošću je svršeno, i ničeg
Značajnog više nije ostalo
Pod namernikom mesecom.
(Onesvesne)
KARMIJAN
Spokojstva,
Gospođo draga!
IRA
Preminu i ona,
Vladarka naša,
KARMIJAN
Gospo!
IRA
Gospođo!
KARMIJAN
Gospođo, gospo, gospo!
IRA
Kraljice
Misirske zemlje! Carice!
KARMIJAN
Ućuti,
Ućuti, Ira!
KLEOPATRA
I ja sam žena tek, i ništa više,
Kojom onakve iste strasti jadne
Vladaju k'o i nekom mlekarkom
Il' devojkom što obavlja i vrši
Poslove najobičnije. Za mene
Priličilo bi da se skiptrom svojim
Na nepravične bacim bogove;
I da im rečem da je ovaj svet
Njihovom bio ravan dok nam oni
Ukrali nisu alem‐kamen. Ali
Ništavno sve je; glupost je strpljenje,
A nestrpljenje dolikuje samo
Pobesnelome psu; pa je li greh
U tajne kleti smrti rupiti
Pre no se drzne smrt da nama dođe?
Šta vam je, šta je, dvorkinje? Ta haj'te,
Veselo samo! De, de, Karmijan!
Curice moje plemenite! O,
Dvorkinje, gle'te, dvorkinje, kandilce
Dogorelo je naše, gasi se.
Dvorkinje dobre, hrabrost priberite; —
Sahranićemo njega; a za ovim,
Po običaju rimskom uzvišenom,
Da obavimo sve što je valjano
I plemenito, te da bude smrt
Ponosna da nas uzme. Hajdemo,
Ta skrinja toga duha velikoga
Hladna je sada; avaj, dvorkinje,
Dvorkinje moje! za me prijatelji
Nikakvi već, sem rešenosti moje
I prekog kraja, više ne postoje.
(Odlaze; dole odnose ANTONIJEV LEŠ)

PETI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Aleksandrija, Cezarov tabor

(Ulaze CEZAR, AGRIPA, DOLABELA, MECENA, GAL, PROKULEJ i DRUGI)

CEZAR
Pođi do njega, pa ga, Dolabela,
Pozovi da se preda; reci mu,
Da ,ie to šega kad, potučen tako,
Okleva tol'ko.
DOLABELA
Hoću, Cezare.
(Ode) (Ulazi DERCETAS s Antonijevim mačem)
CEZAR
Čega je radi to? I šta si ti
Kad smeš pred nas da iziđeš ovako?
DERCETAS
Dercetas mi je ime; služio sam
Mark‐Antonija, koji vrsnošću
Bejaše čovek najdostojniji
Da mu se služi najpristojnije;
Dok su ga noge nosile i dok je
Slazila reč sa njegovih usana
Bio je moj gospodar, a što beše
U mene glave na ramenima,
Namenjena je bila da se da
Njegovim dušmanima. Bude li ti
U volji da me uzmeš, ja ću ono
Što njemu beh i Cezaru da budem;
Ne bude li ti, pak, u volji to,
Svoj život ja ti predajem.
CEZAR
A kažeš?
DERCETAS
Antonije je mrtav, Cezare,
To kažem.
CEZAR
Veći prasak trebalo je
Da grmne kad se survava i ruši
Nešto ovako krupno; trebalo je
Zemaljska kugla lavove da sruči
U gradsku pitominu, a da sjuri
Gradane u lavovlje jazbine.
Antonijeva smrt je nešto drugo
No pojedinca kakvog okončanje;
U imenu je tom počivala
Sveg sveta polovina.
DERCETAS Mrtav je,
Cezare, on; i nije njemu smrt
Zadala ruka kakvog narodnog
Izvršioca pravde, niti kakav
Najmljeni nož, već ista ona ruka,
Koja je slavu njegovu u dela
Tvorena njime — upisivala,
Srce mu raspoluti hrabrošću
Koju joj srce dade. Evo tu
Njegovog mača; preoteo sam ga
Njegovoj rani ja; osmotrite ga:
Sav je umrljan krvlju njegovom
Nada sve plemenitom.
CEZAR
Jeste li se
Snuždili, prijatelji? Nek' bi ukor
Bogova na me pao, ali takvi
Glasovi mogu da okupaju
I kraljevima oči.
AGRIPA
A i to je
Za divno čudo da nas priroda
I silom sili da oplakujemo
I one svoje postupke i dela
Na kojima smo tvrdo nastojali.
MECENA U njega su se održavale
U ravnoteži odlike i mane.
AGRIPA
Iznimnijega duha nikad nije
Bilo na krmi roda ljudskoga;
Ali je vama, bogovi, u volji
Da i po koju manu nama date,
I ljudima nas tako učinite.
Cezar je ganut.
MECENA
Kad ogledalo
Opsega takvog stavi se pred njega,
Sebe u njemu mora on da vidi.
CEZAR
O, Antonije! Tebe sam do ovog
Doveo ja, al' boljku tela svog
Mi isecamo nožem: ili sam
Morao tebi ja da pružim prizor
Ovakvog dana čiji sjaj se gasi,
Ili da gledam tvoj; mi nismo mogli
Na celom. svetu tom da boravimo
Pod istim krovom obadvojica.
Pa ipak, pusti da oplakujem
Suzama skupim kao krv iz srca
Što ti, moj brat i takmac u visokim
Maštarijama svim, i suvladar
U carovanju, i moj prijatelj
I saradnik na čelu četa bojnih,
I ruka moga tela sopstvenoga,
I srce s kojeg potpaljivale se
Mog srca misli — što si ovoliko
Zvezdama našim nepomdrljivim
Morao biti iz jednakosti
Odstranjen naše, da do ovog dođe.
Čujte me, dobri prijatelji —
(Ulazi JEDAN MISIRAC)
Ali
U zgodniji ću čas da kažem to:
S lica se čita ovome čoveku
Da prešno nešto želi; čujmo ga
Sta će da kaže. Otkle ste?
MISIRAC
Misirac
Ubogi ja sam samo. Kraljica,
Gospođa moja, u mauzoleju,
Jedinom svom imanju, zatvorena,
Želi da zna šta smeraš, da bi mogla
Pripravno da se priugotovi
Za put po kojem moraće da pođe.
CEZAR
Reci joj neka bude spokojna;
Ona će preko nekoga od naših
Saznati s naše strane ubrzo
Kol'ko je predusretljivo i časno
Ono što njoj namenili smo mi;
Jer Cezar nije kadar živeti,
I biti surov.
MISIRAC
Neka bogovi
Podare tebi svoju zaštitu.
(Ode)
CEZAR
Ovamo hodi, Prokuleju. Idi
I reci da joj nikakvu sramotu
Naneti nismo naumili; daj joj
Sve što bi moglo prema prirodi
Žalosti njene da je uteši,
Da ne bi, ponesena veličinom,
Postupkom kakvim samrtnim račune
Pomeia naše; jer će život njezin
U Rimu biti ovekovečen(116)
U našoj trijumfalnoj povorci.
Idi i nama što god brže možeš
Donesi šta je kazala i kako
Izgleda tebi.
(116) Umre li Kleopatra sad, biće zaboravljena, a Cezarova slava biće umanjena; međutim, ona će večno živeti u istoriji
ako bude pratila Cezara u Rim prilikom njegovog trijumfa.
PROKULEJ
Hoću, Cezare.
(Ode)
CEZAR
I vi sa njime, Gale, pođite
(GAL ode)
A gde je Dolabela, da i on
Uz Prokuleja bude?
AGRIPA, MECENA
Dolabela!
CEZAR
No, neka njega, pošto sam se sad
Setio kakav pos'o mu je dal;
Pripravan biće on na vreme. Haj'te
Sa mnom u šator moj; pokazaću vam
Kako sam teška srca pošao
U ovaj rat i s kol'ko pribranosti
I pitomosti prožeta su bila
Sva moja pisma. Sa mnom hajdete,

SCENA DRUGA[uredi]

Na istom mestu. Mauzolej

(Ulaze, gore, KLEOPATRA, KARMIJAN i IRA)

KLEOPATRA:
Beznađe moje uspokojava me.
Bedno je biti Cezar; pošto on
Sudbina ndje, on je rob sudbine,
I vrši volju njezinu; a stvar je
Velika da se ono izvrši
Što svako drugo delanje okonča,
Što rezu stavlja promeni, a slučaj
Okiva okovima, što zanavek
Navodi san na oči, te se više
Nikada među usne bradavica
Ne stavlja ona koja zadojava
Prosjake isto k'o i Cezara.[5]

(Ulaze, dole, PROKULEJ, GAL i VOJNICI)

PROKULEJ
Kraljici od Misira Cezar šalje
Pozdrave svoje, i umoljava te
Da prooimiš o zahtevima koje
Smatraš da valja on da usliši
Po pravu i pravici.

KLEOPATRA
Ti se zoveš?

PROKULEJ
Zovem se Prokulej.

KLEOPATRA
Govorio je
Antonije o vama; rek'o mi je
Da se u vas pouzdam; ali ja
Ne hajem hoću 1' obmanuta biti,
Te mi i ne bi ovo uzdanje
Od neke vajde bilo. Ako želi
Gospodar vaš da kraljica u njega
Za nešto prosi, onda mu poruč'te,
Da veličanstvo, pošto mu to ne bi
Dolikovalo, ne može da prosi
Ni za šta manje do za kraljevstvo;
Te bude l' mu u volji da mi da
Za sina moga Misir osvojeni,
On će toliko od mog vlastitoga
Dati mi da ću da mu zahvalim
Na kolenima.

PROKULEJ
Oveselite se;
Vi ste u ruke pali vladarske,
I ne bojte se ništa. Otvoreno
Zamol'te sve od moga gospodara,
A milost se u njega presipa,
Te svakog kom je ona potrebna
Obasipa on njome. Dajte da mu
Dostavim vašu potčinjenost ljupku,
Pa ćete naći osvajača koji
Za pomoć moli da bi mogao
Da bude predusretljiv tamo gde se
Pred njim za milost kleči.

KLEOPATRA
Molim vas,
Poručite mu da sam kletvenik
Njegove sreće, pa pred noge njemu
Polažem ono sve što ulazi
U moje suverenstvo, koje on
Zadobio je. Ja se s časa na čas
Podučavam u tome šta poslušnost
Nalaže, pa bi milo meni bilo
Da mogu da ga pogledam u lice.

PROKULEJ
Preneću ovo, draga gospodo.
Obodrite se: znam da saučešće
Ima za vaše starije onaj koji
Kriv je za njega.

GAL
Vidite l'; očas pala je u klopku.
(Prokulej i dva stražara uspnu se lestvicama uz mauzolej i dodu
Kleopatri iza leđa. Nekoliko stražara odmandale i otvore vrata, te
otkriju donje odaje mauzoleja)
GAL (PROKULEJU i STRAŽARIMA)
Pričuvajte je dokle Cezar dođe
(Ode)
IRA
Vladarko! Kraljice!
KARMIJAN
O Kleopatra! Ti si, kraljice,
Pala u ropstvo.
KLEOPATRA
Brzo, brzo sad,
Valjane ruke!
(Izvuče nož)
PROKULEJ
Stan'te, stanite,
Gospođo plemenita. Sebi samoj
(Uhvati je i obezoruža)
Ne nanosite takvu uvredu,
Kad vam se ovim samo pomoć pruža,
A nije neka izdaja posredi.
KLEOPATRA
Šta, da se meni uskrati i smrt,
Koju i svojim psima darujemo
Kada ih boljka teška spopadne?
PROKULEJ
Nemojte, Kleopatro, uvredu
Da nanosdte samouništenjem
Dobroti gospodara mog; nek' svet
Na delu vidi njegovu duševnost,
Koja bi vašom smrću ostala
Zanavek neovaploćena?
KLEOPATRA
Gde si,
O, gde si, smrti? Dodi amo, dođi,
O dođi, i odnesi kraljicu,
Vrednu koliko dece nebrojeno
I kol'ko celi buljuk prosjaka!(118)
(118) Po S. Liju: vrednu koliko mnogo dece i prosjaka, koji su najčešće plen smrti.
PROKULEJ
Umirite se, gospođo.
KLEOPATRA
Ja neću
Ni zalogaja jednog uzeti,
Nit' pića okusiti kap, gospodine;
I neću — ako pričamje u vetar
Nečemu služi — neću spavati.
Razoriću to smrtno stanište,
Pa neka Cezar čini što je kadar.
Ja neću, znajte to, gospodine,
Stajati ruku svezanih na dvoru
Vašega gospodara, niti će me
Trezvenim svojim okom ikada
Tupava Oktavija ošinuti.
Zar da me dižu i pokazuju
Grlatoj rulji Rima, gde se sve
Izlaže ruglu i podsmevanju?
Bolje tad da mi neka misirska
Jaruga bude plemeniti grob,
Bolje u nilski prućite me glib,
Pa tu da ležim gola golcata
Dokle me barske muve upljuju
Do nakaznosti! Bolje uzmite
Za vešala visoke piramide
Mog zavičaja i na njima me
U lance okovanu obesite!
PROKULEJ
U pomislima ovim na grozote
Idete dalje no što će vam Cezar
Povod za to da pruži.
(Ulazi DOLABELA)
DOLABELA
Prokuleju,
Cezar, gospodar tvoj, za čin tvoj zna,
I posl'o je po tebe; što se pak
Kraljice tiče, nju ću ja da čuvam.
PROKULEJ
Pa dobro, Dolabela, drage volje;
Ljubazan budi prema njoj. A ja ću (KLEOPATRI)
Cezaru reći sve što zaželite,
Htednete 1' da se mnome poslužite.
KLEOPATRA
Da umrem hoću, reci.
(Izlaze PROKULEJ i VOJNICI)
DOLABELA
Vi ste čuli
O meni, plemenita kraljice?
KLEOPATRA
Ne mogu reći.
DOLABELA
Svakako me znate.
KLEOPATRA
Šta sam ja čula ili znam, pa to je,
Gospodine, svejedno. Vi se tome
Smejete kada žene il' dečaci
Pričaju svoje snove; je 1' da ovu
Naviku ružnu imate?
DOLABELA
Ja nisam
Razumeo vas, gospođo.
KLEOPATRA
Ja snevah
Da je na svetu postojao neki
Svemoćni imperator Antonije.
O, kad bih opet snila tako što
I kad bih bar još jednog takvoga
Mogla da vidim.
DOLABELA
Ako bi vam to
Po volji biio —
KLEOPATRA
Lice mu je bilo
Kao nebesa, a u njima su
Sunce i Mesec bili ugrađeni,
Pa su, putanjom svojom hodeći,
Svoj sjaj po oncm sićušnome O(119),
Koje se Zemlja zove, prosipali.
DOLABELA
Savršen stvore —
KLEOPATRA
On je Okean
Opkoračiv'o; ruka mu je bila,
Kađa je digne, svetu perjanica;
Njegov je glas, kad prijateljima
Obraćao se, sadržavao
Sve sfere raspevane(120), ali kad je
Smerao Zemlji strah da utera
I uzdrma je, on je kao grom
Grmeo tada. A što se dobrote
Njegove tiče, tu ni traga nije
Od zime bilo, jesen je to bila
Sa svakom žetvom sve obilnija;
Uživanja su bila njegova
Slična delfinu, koji pleća svoja
Istura iznad stihije u kojoj
Provodi život; krunice i krune
U njegovoj su hodile livreji,
Iz njegovog su džepa ispadala
Kraljevstva i ostrvlje k'o novčići.
(119) Više puta Šekspir naziva slovom „O" okrugle predmete, kao što su Zemlja, zvezde, pozorište „Glob".
(120) Ovo je aluzija na učenje Pitagorine škole o muzici ili harmoniji sfera. Po popularnom tumačenju, brzo okretanje
svake planete u svojoj „sferi" ili putanji proizvodi zvuk, a kombinacija tih zvukova sklad, ili harmoniju.
DOLABELA
O Kleopatra ‐
KLEOPATRA
Mislite li da je
Takvog čoveka, kakvog usnih, bilo,
Il' moglo biti?
DOLABELA
Ne, gospođo! vrsna.
KLEOPATRA
Lažete, da i bogovi vas čuju.
No, ako ima, il' je ikad bilo,
Takvog čoveka, to premašuje
Domašaj snova; oskudna je građom
Priroda da se u oblikovanju
Čudesnih stvari nadmeće sa maštom;
Al' nešto takvo kao Antonije
Kada je izmislila, priroda je
Majstorskim delom maštu prevazišla
I senkama je nestvarnim izrelda
Osudu punu.
DOLABELA
Saslušajte me,
Gospođo draga. Vaš gubitak je
Veliki kao i vi sami što ste;
I vi ga, shodno' njegovoj težini,
I podnosite: neka nikada
Svoj postavljeni cilj ne dostignem
Ako me odjek jada vašega
Ne šiba bolom posred srca živa.
KLEOPATRA
Hvala, gospodine.
Da 1' znate i Nauman sa mnom Cezar?
DOLABELA
Da vam ono
Kazujem što bih voleo da znate,
Ne mili mi se.
KLEOPATRA
Molim vas —
DOLABELA
Al, gospodine,
Makar da je čestit on —
KLEOPATRA
U trijumfalnoj povorci će mene
Ipak da vode?
DOLABELA
Hoće, gospođo;
To znam.
(Napolju povici: ,,Sa puta sklanjajte se! — Cezar!")
(Ulaze CEZAR, GAL, PROKULEJ, MECENA, SELEUK i PRATNjA)
CEZAR
Ko je misirska kraljica?
DOLABELA
Ovo je imperatoir, gospođo.
(KLEOPATRA klekne)
CEZAR
Ustan'te, ne klečite.
Ustan'te, ja vas molim; ustani'te
Kraljice od Misira.
KLEOPATRA
Bogovi,
Gospodine, ovako hoće: moram
Pokorna biti svom pobediocu
I svome gospodaru.
CEZAR
Neka vas
Ne rnore misli crne; md ćemo
Sve nanesene nama uvrede
Od vaše strane, mada upisane
U našu krv, da zapamtimo kao
Nešto što slučaj dade.
KLEOPATRA
Samodršče
Ovoga sveta, nisam kadra ja
Da svojoj stvari oblik k'o što valja
U tol'koj meri dam da jasna bude;
Al' iskreno da kažem, ja sam bila
Opterećena onim slabostima
Koje su često posramljivale
I pre naš pol.
CEZAR
Nek' znate, Kleopatro,
Da ćemo pre kroz prste progledati,
Noli kod toga biti prestrogi; '
Priklonite 1' se našim namerama —
Koje su spram vas blagonaklone
Do krajnje mere — svoju ćete korist
U preokretu ovom naći; ali
Budete 1' nastojali, idući
Antonijevim stopama, da meni
Svirepost prišijete, vi ćete
Lišiti sami sebe naklonih
Nakana mojih, a na decu svoju
Navući propast, koju ja od njih
Otklonio bih ako biste se
Oslonili na mene. — Ja se praštam.
KLEOPATRA
Da vaskolikim svetom krstarite,
Jer vaš je on; a mi smo tek trofeji,
Grbovi vaši tek i obeležja
Vašega osvojenja, zato ćemo
Visiti tamo gde se vama svidi.
Uzmite, dobri gospodaru moj.
CEZAR
O Kleopatri daćete mi sami
Obaveštenja svekolika.
KLEOPATRA (daje mu svitak pergamenta)
Tu je
Zapisan novac, posuđei nakit
Koji mi pripadaju: sve je tačno
Obračunato; nisu unesene
Sitnice neke. Gde je Seleuk?
SELEUK
Gospođo, tu sam.
KLEOPATRA
Rizničar to je moj; nek kaže on,
Po cenu svoje glave, gospodaru,
Da nisam za se ništa zadržala.
Istinu svu sad reci, Seleuče.
SELEUK
Gospođo,
Zapečatiću usne radije
Noli po cenu svoje glave reći
Ono što nije.
KLEOPATRA
Šta sam zadržala?
SELEUK
Dovoljno da se opet kupi ono
Što je od vaše strane prijavljeno.
CEZAR
Ne, ne crven'te, Kleopatro, smatram
Da vam je mudar bio postupak.
KLEOPATRA
Cezare, gle'te! O, ta pogledajte
Šta prati sjaj i blesak; ovi moji
Biće sad vaši, a da nam se po čem'
Izmene položaji, tad bi vaši
Postali moji. O, do besnila me
Dovodi prosto ova nezahvalnost
Seleukova. Robe! isto tol'ko
Na veri tvrd i pouzdan koliko
Kupljena ljubav! Šta je, uzmičeš?
I valja ti zacelo uzmicati,
Ja ti tu stojim dobra; ali ja ću
Dočepati se tvojih očiju,
Pa makar krila imale. Nitkove!
Bezdušna huljo, pseto! O, koliko
Niskosti gadne!
CEZAR
Dobra kraljice,
Dozvolite nam da vas umolimo —
KLEOPATRA
O, krvave 1' sramote, Cezare!
Da dokle mene ti udostojavaš
Posetom svojom, dok gospodstvom svojim
Odaješ meni prepokornoj čast,
Da dotle svoju pakost domeće
Vlastiti sluga moj da zbir uveća
Tolikih mojih nedaća. Pa nek' sam,
Cezare dobri, i odvojila
Sitnicu neku žensku, recimo,
Tričavu neku stvar bez vrednosti,
Nešto što vredi tek toliko samo
Da prijatelje svoje svagdašnje
Obradujemo njima; neka sam,
Recimo, i poneki spomen‐dar,
Većma skupocen stavila na stranu
Za Oktaviju i za Liviju(121)
Da posredništvo' njino' pridobijem:
Zar đa me onaj potkaže i izda
Kojeg odgajih? Bogovi! u ponor
Baci me to još dublji nego što je
Ponor u kojem nalazim se već. (SELEUKU)
Moiim te, idi, da kroz pepea
Zle sudbe moje ne bi žeravice
Razjarenosti moje buknule.
Kada bi bio čovek, ti bi se
Nada mnom sažalio.
(121) Livija Drusila, supruga Augusta Oktavijana
CEZAR
Seleuče,
Udaljite se.
(SELEUK ode)
KLEOPATRA
Nek' se zna da nas,
Najveće, svet optužuje i panjka
Za dela tuđa; a kad padnemo,
Da mi za ono što je zasluga
Nekoga drugog odgovaramo
Imenom svojim, te da zato nas
Žaliti treba.
CEZAR
Mi ni ono što ste
Na stranu, Kleopatro, stavili,
A niti ono što prijavljujete
Nećemo kao plen da upišemo;
Zavazda vaše neka bude to
I s tim po volji raspolažite;
I verujte da Cezar nipošto
Trgovac nije, te da oko nečeg
S vama se cenjka što za prodaju
Trgovcu služi. Zato', gore glavu;
Uobraženjem sebi tamnicu
Ne umišljajte, draga kraljice,
Jer mi onako s vama kanimo
Da postupamo kako nam vi sami
Budete savet dali. Obedujte
I odspavajte: mi se brinemo
Za vas toliko i saučestvujemo
S vama toliko da u prijateljstvu
Sa vama ostajemo; dakle, zbogom.
KLEOPATRA
Moj starešino i moj vladare!
CEZAR
Ne tako. Zbogom.
(Trube, odlaze CEZAR i njegova PRATNjA)
KLEOPATRA
On me rečima,
Devojke moje, on me rečima
Zasipa kako ne bih ostala
Dostojna sebe; ali, Karmijan,
Čuj što ću reći.
(Šapuće sa KARMIJANOM)
IRA
Okončavajte,
Gospodo dobra; beli dan je proš'o,
I mi u mrak idemo.
KLEOPATRA
Opet tamo
Otidi: ja sam već govorila,
I zbrinuto je; idi, pa požuri
Posao ovaj.
KARMIJAN
Hoću, gospođo.
(Ponovo dolazi DOLABELA)
DOLABELA
A gde je kraljica?
KARMIJAN
Gospodine,
Obazrite se.
(Ode)
KLEOPATRA
Dolabela!
DOLABEI.A
Ja vam,
K'o što u tome zakletvu vam dadoh
Po naređenju vašem, gospođo —
A da vas slušam to je ljubav moja
Za religiju prihvatila — ja vam
Dostavljam ovo: nameran je Cezar
Da krene preko Sirije; a vas
I vašu decu nakon dana tri
Poslaće ispred sebe. Tim što čuste
Koristate se kakoi bolje znate;
Izvršio sam što izvoleste
I što obećah.
KLEOPATRA
Ja ću, Dolabela,
Ostati dužnik vaš.
DOLABELA
A ja vaš sluga.
Gospođo dobra, zbogom; Cezara
Moram da pratiti.
KLEOPATRA
Hvala vam, i zbogom.
(DOLABELA ode)
Pa sad, šta misliš, Ira?
Kao lutku Misirsku tebe pokazivaće
U Rimu, k'o i mene; argati će
Sa umašćenim keceljama svojim,
Sa čekićima. i lenjdrima,
Podizati nas da nas vidi svet;
K'o oblak će nas okruživati
Njin teški dah, sav okužen od jela
Prostačkih njinih, a mi prisiljene
Bićemo ova njina isparenja
Da udišemo.
IRA
Neka nas od toga
Saklone višnji!
KLEOPATRA
Ne, tu sumnje, Ira,
Nikakve nema. Grabiće nas drski
Liktori(122) kao bludnice, i pesme,
Neskiada pune, pevaće o nama
Sugavi stihotvorci, obesni će
Komedijaši da nas predstavljaju
Kako im'tog trenutka na um padne,
Pljanke naše aJeksandrijslie
I gozbe naše igraće na sceni.
Antonija će pijanog dovući
Na pozornicu, a k'o Kleopatru
Piskutavog ću nekog derana
Videti kako moju veličinu
Glumi u pozi kakve drolje(123)
(122) Liktori su bili pratioci rimskih diktatora, konzula i pretora, a pred svojim gospodarima nosili su snopove pruća
(fasces) kao znake njihove vlasti, vršili su i razne policijske dužnosti.
(123) U Engleskoj su ženske uloge predstavljali dečaci sve do 1660. godine.
IRA
O, Bogovi dobri!
KLEOPATRA
Ne, o tome sumnje
Nikakve nema.
IRA
To moje oči neće videti;
Jer znam zacelo da su nokti moji
Jaći od mojih očiju.
KLEOPATRA
Dabome,
Tim putem valja osujetiti
Pripreme njine i nadigrati
Namere njine posve glupave.
(Ponovo dolazi KARMIJAN)
Ah, Karmijan! a sada, devojke,
Udesite me kao kraljicu;
Odeću moju najbolju dones'te;
Na Kidno opet idem ja u susret
Mark‐Antoniju. Dakle, Ira, pođi.
Sad ćemo zbiljski to da obavimo.
Srčana Karmijan; a kada ovaj
Posao svršiš, pustiću ti onda
Na volju da do strašnog suda igraš.
I krunu nam i drugo sve donesi.
(IRA ode. Čuje se graja)
Zbog čega je ta graja?
(Ulazi jedan od STRAŽARA)
STRAŽAR
Neki seljak
Zaintačio da pred uzvišenost
Iziđe vašu; donosi vam smokve.
KLEOPATRA
Nek' uđe. Kakvo ništavno oruđe
(STRAŽAR ode)
Može da svrši delo plemenito!
Slobodu on mi donosi. U meni
Ustalila se odluka, i ničeg
Od žene već u meni nema, sva sam
Od glave pa do pete postojana
K'o mermer sami; nije više moja
Planeta Mesec nepostojani.
(Ponovo ulazl STRAŽAR S jednim ZANOVETALOM koji donosi neku kotaricu)
STRAŽAR
To, je taj čovek.
KLEOPATRA
Ostavi ga; idi.
(STRAŽAR ode)
Imaš li tu pri sebi toga slatkog
Gmizavca nilskog(124) koji zada smrt
A ne nanese bol?
(124) „Neki kažu da joj je ta zmija bila donesena u kotarici sa smokvama, i da je ona bila naredila da zmiju sakriju ispod
lišća, tako, kad ona bude htela da uzme smokve, zmija da je ujede pre nego što je ona vidi; međutim, kad je uzela da
ukloni lišće, ona je opazila zmiju, pa je kazala: ,Dakle, jesi li tu?' i kako joj je ruka bila naga, ona je pustila zmiju da je
ujede. Drugi opet kažu da je zmiju držala u nekoj škrinji i da ju je bockala i gurkala zlatnim vretenom, tako da je zmija,
ražljućena time, u velikom besu skočila i ujela je za ruku . . . Neki isto tako vele da su joj na ruci nađeni tragovi od dva
mala ujeda, koji su se jedva mogli videti, i da je i sam Cezar tome poklonio veru, jer je u trijumfu nosio Kleopatrin kip,
sa tragom ujeda zmije na ruci." (Nort.)
ZANOVETALO
Vaistinu, imam; no ja me bdh voleo da budem onaj koji će zaiskati. da ga dotaknete, jer njegov je ujed besmrtan(125);
oni kojima on donese smrt povraćaju se retko ili nikad.
(125) To jest — smrtan; budala često upotrebi pogrešnu reč.
KLEOPATRA
Panitiš li nekog koga ubi on?
ZANOVETALO
I te koliko njih, i muškaraca i žena. O jednoj takvoj čuo sam koli'ko juče; neka baš valjana žena, samo što je volela
pomalo podmetanje, a podmetanje 'je ženi dozvoljeno samo tamo gde je to bog i zakon rekao; čuo sam, dakle, i kako je
on nju žacnuo, i kakve je muke ona osećala. I, bogami, ona o tom gmizavcu govori da ne može biti bolje; samo ko veruje
svemu što svetina priča tome ni polovina onoga štoi ona tvori neće spasti dušu nikad ni doveka. Ali što je netačno —
netačno je, taj vam je gmizavac gmizavac i po.
KLEOPATRA
Odiazi, zbogom.
ZANOVETALO
Želim vam svako uživanje s tim gmizavcem.
(Spusti kotaricu)
KLEOPATRA
Zbogom.
ZANOVETALO
Samo, vidite li, morate imati na umu da će se gmizavac vladati onako kako mu nalaže njegova pasmina.
KLEOPATRA
Da, da; zbogom.
ZANOVETALO
Tom gmizavcu se, vidite li, može verovati samo ako njim rukuje pametno čeljade, jer se od njega, vaistinu, malo dobroga
može očekivati.
KLEOPATRA
Ne brini ništa; paziće se na nj.
ZANOVETALO
Ništa bolje. Ne dajite mu ništa, molim vas, jer nije vredan hrane koju pojede.
KLEOPATRA
Hoće li da me ugrize?
ZANOVETALO
Nemojte misliti da sam ja toliko priprost ie da ne znam kako ni sam đavo ne bi zagrizao u ženu; ja znam da je žena
zalogaj za bogove, ako je nije ujdurisao đavo. Ne, duša valja, ti kurvini sinovi, đavoli, grdnu štetu nanose bogovima u
odnosu na žene, jer od svakih deset koje oni stvore đavoli pokvare pet.
KLEOPATRA
Lepo, odlazi; zbogom.
ZANOVETALO
Jeste, duše mi; želim vam svako uživanje
sa gmazavcem.
(Ode)
(Dolazi ponovo IRA s odećom, krunom i ostalim)
KLEOPATRA
Odeždu daj mi, krunu meni stavi;
Za besmrtnošću čežnju osećam;
Misirskog grožđa sok mi okvasiti
Usnice više neće. Živo, živo;
Pohitaj, dobra Ira. Čini mi se
Da Antonijev čujem zov, i vidim
Kako se diže da mom srčanome
Fothvatu oda hvalu; čujem ga
Kako se ruga sreći Cezarevoj,
Štono je ljud'ma daju bogovi
Da opravdaju gnev svoj potonji.
Evo nie, muže, idem: nek' mi sad
Srčanost da na ovo ime pravo!
Od vazduha sam i od vatre sva(126);
Ostale svoje sastojke životu
Predajem manje plemenitom. Tako;
Jeste li pos'o opravile svoj?
Hodite onda, hodite i prim'te
Usana mojtih poslednju toplinu.
Ostaj mi zbogom nežna Karmijan;
Zbogom zanavek, Ira.
(Ljubi ih. IRA pada i umire)
(126) Po staroj filozofiji prirode, verovalo se da se čovek sastoji od četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre.
(Učenje Empedokla sa Sicilije, V vek pre n. e.) Zemlju i vodu Kleopatra ostavlja nižem, zemnom životu, jer oni su grublji i
teži, dok vazduh i vatra, kao čistiji, oduhovljeniji, predstavljaju očišćenje i sublimaciju njene ljubavi.
Jesu li
Usnice moje guja otrovnica?
Kako, ti pade? Kad si tako blago
Od prirode se mogla rastati,
Onda je isto kad te tresne smrt
Kao i kad te dragi uštine:
I zadaje nam bol i želi se.
I ležiš mirno? Ako odlaziš
Na ovaj način, onda svetu ti
Kazuješ time da i nema rašta
Oproštaj da se uzima.
KARMIJAN
Rastočite se, gusti oblaci,
I zadaždite da bih mogla reći
Kako j sami plaču bogovi.
KLEOPATRA
Ovo je dokaz moje niskosti:
Ako li ona prva susretne
Kovrdžavoga Antonija mog,
On će se raspitivati u nje
I poljubac će onaj poarčiti
Koji je za me nebo žudeno.
Ovamo sada hodi, jadna ti
Smrtonosnice, oštrim svojjm zubom
(Zmiji, koju stavlja na svoja prsa)
Životno ovo klube zamršeno
Razmrsi odjedared; plani besom,
Otrovna ludo jadina, i okončaj.
O! kad bi tebi govor bio dat,
Pa da te čuti mogu kako zoveš
Cezara moćnog glupim magarcem!(127)
(127) Zato što nije bio kadar da ostvari svoju nameru, koju mu je ona smrću osujetila
KARMIJAN
Zvezdo sa istoka!
KLEOPATRA
O, tiše, mir!
Na nedrima mi zar ne opažaš
Detešce koje svoju dojilju
Sisanjem uljuljkava?
KARMIJAN
Prestanite,
Oh, prestanite!
KLEOPATRA
Blago kao melem,
K'o vazduh meko, umilno toliko ~
O, Antonije moj! — Al' ne, i tebe
(Stavlja drugu zmiju, na svoju mišicu)
Uzeću ja. — Šta imam još da čekam —
(Umire)
KARMIJAN
U ovom gadnom svetu? — E, pa zbogom!
Sada se, smrti, hvališi što grliš
Draganu nesravnjenu. Sklopite se
Prozori od paperja; i nek' nikad
Ne sagledaju više zlatnog Feba
Oči ovako kraljevske! Naero
Stoji vam kruna; popraviću to.
A onda ću da igram.
(Grune unutra JEDAN STRAŽAR)
PRVI STRAŽAR
Kraljica gde je?
KARMIJAN
Potiše govor'te
Ne budite je.
PRVI STRAŽAR
Poslao je Cezar —
KARMIJAN
Glasnik i odveć spor. O! hodi brže,
(Stavlja na sebe zmiju)
Pohitaj; tek te malo osećam.
PRVI STRAŽAR
Ovamo, hej! Tu nije sve u redu
Podvaljeno je Cezaru.
DRUGI STRAŽAR Pozov'te
Ovamo Dolabelu: on je tu,
Posl'o ga Cezar.
PRVI STRAŽAR
Kakva su to posla!
Zar je to bilo lepo, Karmijan?
KARMIJAN
Lepo je bilo, dolikovalo je
Vladarki koja potiče od soja
Tolikih uzvišenih kraljeva.
Ah, vojniče!
(Umire)
(Ponovo dolazi DOLABELA)
DOLABELA
Šta to tu ima?
DRUGI STRAŽAR
Svi su mrtvi.
DOLABELA
Tvoje
Ispunile su se slutnje, Cezare;
Dolaziš sada sobom sam da vidiš
Čin grozni koji preduprediti
Nastojao si.
(Napolju se čuje „Prolaz tamo! — Naprav'te prolaz Cezaru.")
(Ponovo dolazi CEZAR sa celom svojom PRATNjOM)
DOLABELA
O gospodaru, vi ste predskazivač
Pouzdan vrlo; došlo je do onog
Od čega ste i sami strepeli.
CEZAR
Pri svome koncu najsrčanija,
Namere naše prozrela je ona,
Pa svojim putem pošla, kraljevski.
Na koji način pornrle su one?
Ne vidim krv na njima.
DOLABELA
Ko je bio
Poslednji s njima?
PRVI STRAŽAR
Neki seljak prost.
Koji je njojzi smokve doneo:
Kotarica je ovo njegova.
CEZAR
To znači otrovane.
PRVI STRAŽAR
Cezare!
Do malopre je ova Karmijan
živela još; na nogama je bila
I zborila je; ja je tu zatekoh
Gde svojoj mrtvoj gospodarici
Namešta dijademu; stajala je,
A noge su joj poklecivale,
Pa se odjednom onda stropoštala.
CEZAR
O, plemenite onemoćalosti!
Da su u sebe otrov primile,
Po nekom bi se spoljnom otoku
Poznalo to; al' ona izraz dma
Kao da spava d da želju ima
Da moćnom mi'ežom svoje ljupkosti
Ulovi i jprivuče sebi nekog
Drugoga Antonija.
DOLABELA
Krvav izliv,
Evo, na jednoj dojci njenoj ima,
I nešto kao otok; a na njenoj
Mišici isto tako.
PRVI STRAŽAR
Od zmije to je trag; a ova sluz,
Što je na lišću smokvinom tu ima,
Ista je k'o i ona koju zmija
U pećinama nilskim ostavlja.
CEZAR
Posve je verovatno da je tako
Umrla ona; jer sam od lekara
Njenoga čuo da je opite
Pravija nebrojene kako' da se
Ugodno umre. Dignite njen odar;
A i uklon'te iz mauzoleja
Dvorkinje njene. Kraj Antonija će
Njenoga ona biti sahranjena:
Nijedan grob na zemlji dva ovako
Čuvena stvora neće obgrliti.
Ovako krupna priključenja tuku
Njihove tvorce; a nimalo nije
Samilost manja koju izazva
Njihova povest nego što je slava
Onoga koji dovede do toga
Da sažaljenje oni izazovu.
Prisustvovaće s počastima svim
Pogrebu vojska naša, pa za Rim.
S poretkom celim da mi, Dolabela,
Svečanost ova krupna prođe cela.
(Odlaze)
 
K R A J

Napomene[uredi]

  1. Šekspir počinje ovo delo, tako reći, u sredini jednog dijaloga, i taj dramski izum „tako je vešt da izaziva osećanje
    gubitka, kao da smo lišeni nekog prijatnog razgovora". (Farnes.)
  2. Kleopatra je bila Grkinja, iz dinastije Ptolemeja, kraljeva Egipta. Prava Grkinja, ili Makedonka, bila je crnomanjasta,
    ali njeno lice nikako nije bilo „mrko", niti se reči „Ciganka" ili „Jeđupka" mogu ovde uzeti drukčije nego kao izrazi
    omalovažavanja i ruganja.
  3. Treći stub carstva, tj. jedan od članova trijumvirata (druga dvojica bili su Oktavijan i Lepid) koji je obrazovan posle ubistva Julija Cezara 44. pre n. e.
  4. Rt Mizenum. Vidi belešku 51.
  5. Ovi su stihovi vrlo nejasni i eliptični. Umesto DUNG (stajsko đubre, nagnojena zemlja), kako stoji u tekstu I folio izdanja, 1623, Tiobald (XVIII vek) napravio je emendaciju DUG (sisa, dojka). Ako bi se zadržao prvobitan tekst (dung),
    smisao bi bio: smrt okončava našu ishranu na gnojnoj zemlji, koja je dojilja i Cezara i prosjaka. Ovo značenje bilo bi u
    saglasnosti sa stihovima u I, 1 ove tragedije: "A gnojna naša zemlja isto tako zverinje hrani k'o i ljude ..."