Andrija Humski/60
| ◄ POJAVA SEDAMNAESTA | POJAVA OSAMNAESTA | POJAVA DEVETNAESTA ► |
POJAVA OSAMNAESTA
RASTISLAV dolazi MILUTIN
MILUTIN:
Vojna nas ova dosta je stala.
RASTISLAV:
Otpor je bio hrabar, čeličan.
MILUTIN:
Jer Andrija ga beše spremao.
Stanislav pade, za njii Vlastoljub,
Radoš je mrtav, gledaj onamo,
Prekrili polje tol’ki leševi.
I Radoslav je —
RASTISLAV:
Gde je? Šta je s njnm?
MILUTIN:
Nesreća ga je vazda pratila.
Protivnik beše, mi srce mi
U grudma puca, kad ga pogledam.
Ne beše tajna, on je voleo
Vlastoljubovu ćerku, Danicu,
I ona njega, ali Vlastoljub
Drukčije ia to okom gdedaše.
Andrija s hraljem ode prognanim,
I Radoslav se krete sa ocem,
Al srcem beše tamo ostao.
I kada pođs gradu ovamo,
Iz Dubrovnika brzo hitajuć',
Ne stiže amo; vođen ljubavlju
Jezdio on je pravo Danici,
Koja je bila bolna samrtno
Od onog časa tužnog rastanka
Žive je nije doma aatek'o.
U stanu našem tad se našao.
Te s nama amo poći morade,
Pogružen beše teškim bolima.
Gled’0 je borbu s nemim bledilom,
A kad na gradu vrata padoše,
Kosnu se sve to srca zaspalog,
K'o iza sanka da se prenuo,
Uzviknuv: „Oče, brate. Otadžbo!“
Na žeravu je amo jurnuo,
I sumnje vema, dosta b' stradali,
Da smo ga sama tako pustili,
Do poslsdnjeg bi se časa borio,
Prepreku opet tešku stvorio,
— A sad je dockan, ne će smetati.
|