Andrija Humski/39
| ◄ POJAVA PETA | POJAVA ŠESTA | POJAVA SEDMA ► |
POJAVA ŠESTA
Pređašnji, kralj RADOSLAV i kraljica ANA.
KRALj RADOSLAV:
Jedna nas sudba amo dovodi.
ANDRIJA:
Različni puti — jedno noćište.
KRALj RADOSLAV:
Noćište ovo ne će za dugo,
Kako se meni čini, trajati.
ANDRIJA:
Još danas idem odmah odaade.
KRALj RADOSLAV:
O Vladislavu glasa nikakva?
ANDRIJA:
Nikakva do sad; mogu slutati,
Kakvi će prvi biti glasovi.
KRALj RADOSLAV:
A od Dubrovnika pomoć obvezna?
ANDRIJA:
Još trenut na to samo čekaću.
KRALj RODOSLAV:
Ja se ne nadam kakvoj pomoći
Otuda, što bi mnogo značila.
Dočekali su me sjajao, raskošno,
Primiše mene sa svom počašću,
Kraljevskoj kruni koja pripada.
I o pomoći beše govora,
Vojenom silom da mi pomognu.
I ja im rekoh: bog li dozvoli,
Te se na kraljev presto iznova
S drukčijom silom, snagom popenjem,
Slobodni nek su u mom kraljevstvu,
Na trgovima dajem slobode,
U celoj zemlji jake zaštite,
Carine ne ću, danka nikakva.
Za vinograde ne ću naplate.
Dodadoh jošte: ovaj ugovor
Ni brat mi rođen, niti bratučed,
Od moje niko cele vlastele
Da ne sme niko silom kvariti,
Toliko dadoh, bolje obećah,
Očekujući pomoć njihovu.
Al opet velim: slabi izgledi!
ANDRIJA:
Na ugovore take, saveze,
I ja bnh mstn'o svoga pečata,
Ugovor kad bi danas vredio:
Ne može vezat’ srca varljiaa,
Kad reč je sada slaba zaloga.
KRALj RADOSLAV:
Učinih, što sam činit’ mogao;
Ne nadajući se dobru otuda,
Za danak neki morem silazim,
U Drač ću ići, tražit' zaštite.
ANDRIJA:
Sam ćeš sv krenut’?
KRALj RADOSLAV:
Ne, sa kraljicom.
(kraljici)
Je l' čedo, da sam vazda bivao
Iskreni tumač želja, misli ti?
I sada, je li, nisam grešio,
Tim ćemo rodu biti bliže ti.
Oslobodićeš se mrkih pogleda,
Na koje nisi mogla nikada
Naučiti se, mirno gledati.
Odavde posle dalje, južnije,
Što bliže jugu, bićeš krepčija,
I veselija, bićeš mirnija.
Je l’ da n sada, kada govorim,
U želje srca tvoga prozirem,
I ta ćeš sa mnom ići odavde.
To knez nas humshi pita Andrija,
Ne zaboravi, ko to govori,
Kraj svega prošlog, želji suprotnih,
Izbavilac je našeg žkvota!
KRALjICA ANA (gordo):
Jeste! (okrene glavu).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.
|