Andrija Humski/30
| ◄ POJAVA JEDANAESTA | POJAVA DVANAESTA | POJAVA TRINAESTA ► |
POJAVA DVANAESTA
KRALj RADOSLAV, KRALjICA ANA, RADAN, ANDRIJA, NOVICA, RADOSLAV, RVSTISLAV, RADOŠ, MILUTIN, ZAVIŠA i veliki broj vojvoda. Sa druge strane ulazi BORISAVLjEVIĆ, a za njim MIŠETIĆ nosi na strebrnoj tabli hleb, so i zlatan pehar vina. Kralj i kraljica na prestolu. RADAN niže prestola do kralja.
KRALj RADOSLAV (ustaje):
Na zboru vidim prvu vlastslu,
Stubove svega moga kraljevstva.
Sa milošću vas zdravim kraljevskom,
Nek sami sobom ovde čujete
O trajnoj vezi, koju postavljam
Između svoga svetlog kraljevstva
I Dubrovnika grada blistava.
Nek nosioci toga znamenja
Slobodno priđu mome prestolu!
Poslanici prilaze.
BERISLAVIĆ:
Presvetli kralju, kruno blistava,
Nogim ti pozdrav s toplim željama
Od kneza svoga, veća gradskoga.
Godine ove nek se obnove
Svi prijateljski naši odnosi,
To beše želja grada celoga,
I kneza našeg, veća, vlastele.
Skerlet i svila — mali pokloni —
Što veće šalje tvome prestolu,
U riznici se tvojoj nahode.
A ovde, evo, u znik vernosti
I prijateljskih naših usluga
U ime veća, grada. vlastele
Hleb, so i vino tebi nosimo.
Mišević podnosi.
KRALj RADOSLAV (uzma pehar):
Ja prijateljstvo cenim visoko,
A dobre veze s takvim susedom
Dolaze meni dva put milije.
K'o što se rubin sija blistavo
U sjaju svome ovog pehara,
Kvaljevski presto nek bi sijao
Kroz duga leta, cele vekove!
(Ispija i pruža peharniku Radanu.)
Radan skrsti ruke na prsa.
KRALj RADOSLAV:
Pridrži pehar! Il si zaspao?
Radan se ne miče.
KRALj RADOSLAV:
Šta vidim sada —
KRALjICA ANA (ustaje naglo):
Sa njim u propast!
Milosti nema, nema —
ANDRIJA (stupi napred):
Stanite!
U srpskoj zemlji nema viteza,
Pehara koj' bi tebi primio!
KRALj RADOSLAV:
Zar ti je glava —
KRALjICA ANA:
Smrt svima! Ili —
ANDRIJA:
Nisam svršio.
Drukčiju imam zdravit' zdravicu.
U srpskoj zemlji nema viteza,
Pehara koj' bi tebi primio!
Ne rekoh, čuješ, samo olako.
Istinu velim, il’ ćeš misliti,
Da ništa nije od tvog nedela
I do nas svuda silno doprlo?
Zar misliš, sjajnost krune zlaćene
Tolika beše, tako velika,
Zaslepit’ oči da je mogla nam.
To da u sjaju tvoga prestola
Videli nismo sramnu rugobu.
Kako se ruga srpskom imenu,
Kako se smeje vašoj prošlosti?
Danas je, evo, svima svanulo,
I za to velim, nema viteza,
Od tebe koj’ bi pehar primio.
Silazi dode s trošna prestola,
K’o što mu sjajnost beše varljiva!
Na vatru presto, plamen ognjeni!
VLASTOLjUB (stupi napred):
Došlo je doba da se vidimo
U dvoru tvome malo drukčije,
Na ročište smo ovde sazvani,
Ročište sviju tvojih nedela,
Ti znadeš mene, znadeš drugove,
Stostruko što mi platit’ duguješ,
Došlo je doba, takoj naplati!
KRALjICA ANA:
Ti silu silom!
KRALj RADOSLAV:
Sluge, vojvode!
VLASTOLjUB:
Ne zovi vojske, protiv tebe je!
Pogledaj tamo, slušaj usklike,
S urnebesom kako dolaze!
ANDRIJA:
U plamen presto!
VLASTOLjUB:
U plamen presto! Ili još bolje:
U plamen njega s kletom Grkinjom,
A presto dalje neka ostane,
Nek na njem sedn njega dostojan,
Nek krunu nosi kralja srpskoga.
ANDRIJA:
S prestolom dole, znakom kraljsvskim!
VLASTOLjUB:
Čujete l’ ove gromke usklike,
Od vojske amo kako dolaze.
Čujete l’ ime čije spominju
Vladislav kraljem srpskim postaje.
Za to su se vreme poslanici uklonili na stranu. Oko Vlastoljuba se skupila veča a oko Andrije manja grupa. Nekoliko puta čula se jaka vika s polja, zveket oružja, trube, zvona i usklici — Jedan pridrži pehar.
|