Andrija Humski/28

TREĆI ČIN

POJAVA DESETA

POJAVA DESETA
Pređašnji i ANDRIJA

BERISLAVIĆ:
U sjajnom dvoru krvlja srpskoga,
K’o gosti samo gde se stskosmo,
Mi pozdravljamo kneza Andriju,
K'o prijatelja grada našega.
Nek prijateljstvo večno ostene!
ANRIJA:
Ne željah, da me ikad vidite
U sjajnom dvoru kralja srpskoga.
Al slučaj čvsto ono donosi,
O čemu nismo nikad mislili.
MIŠETIĆ:
Nekoliko sam puta hodio
Po zemlji srpskoj radi poslova,
Koje je naša mala država
Sa kraljevinom silnom imala,
Pa nigda, kneže, nisam video
Na dvoru ovom tebe na zboru.
ANDRIJA:
Na zbor kod kralja, kralja srpskoga
Sad prvi put sam, evo, došao.
BERISLAVIĆ:
Na ponos samo možeš služkti
Sjajnome zboru, gde se zatekneš,
I kralj će, znadem, tako misliti,
Jer on te, držim, ceni veoma.
Ako sam sebe u tom ne varam.
ANDRIJA:
O tome ne znam nište kazati,
Al čudo ne bi bilo nikako,
Ako se u tom jako prevariš.
BERISLAVIĆ:
Zar, možda, može biti i toga?
ANDRIJA:
I to će biti bliže istini.
BERISLAVIĆ:
Al uzrok, kneže, misli takovoj?
Andrija:
Pa prost je uzrok, sa svim osnovan:
Kakovom merom budeš merio,
Takom će ti se uvek vraćati.
MIŠETIĆ:
Tako je bogme, stara istina.
BERISLAVIĆ (za sebe):
Protivu kralja i on ustaje,
Za to je amo jednom sišao,
Bar mogu sa njim jasno zboriti,
Ne krijuć misli. (Glasno.) Knežv čestiti!
Današnji dan bi treb’o da bude
Najlepša slava srpske države.
A vi ste, vidim, mioge vojvode,
Kneževi svetli, tol'ka vlastela,
Na čelu svome bore nabrali,
K'o da sa zorom ranom od jutros
Osvan'o nije danak veseli.
ANDRIJA:
I nije, nit’ će ikad svanuti,
S prestola tama kad se prosiplje.
MIŠETIĆ:
Tamu će, kneže, svetlost prognati.
Sa lica našeg bole odgnati.
ANDRIJA:
Ne sine l’ danas svetlost sjajana,
Tama će večno vama vladati.
BERISLAVIĆ:
Sinuće, kneže, o tom govore
Desnice vaše, vaše zasluge.
I tre6a tako, vreme dolazi,
Du6rovnik, kneže, smeću tvrditi,
Gado bi svetlost gled’o sjajniju,
S prestola srpskog kad bi zasjala.
ANDRIJA:
Al' šta bi rek'o stari Dubrovnik,
Kada 6i jednom i tog nestalo,
Tog mesta, gde je nekad svetina
Popela nekog, da joj zasija
Svetlošću nekom ali varljivom,
Lažljivim sjajem, sramnom porugom?
BERISLAVIĆ:
Prestola, misliš, kad bi nestalo,
Kraljevske vlasti, sile, značaja?
MIŠETIĆ (za sebe):
A to bi nama došlo i 6olje.
ANDRIJA:
Jest, svega toga kad bi nestalo,
Pa kad bi, čuj me, samo ostalo,
K’o što je bilo doba srećnijeg —
BERISLAVIĆ:
Dubrovnik tad bi tebe slavio,
K'o nosioca misli takove.
Jer mi smo vazda, veruj, pričali,
K'o mali što smo davno slušali,
Kako je negda bilo međ’ vama.
I tom bi uvek naš'o pomoći
Od našeg sjajnog grada na moru.
ANDRIJA:
I narod ceo men' će pomoći,
Vojvode prve, sama vlastela.
BERISLAVIĆ:
Hajdemo onda, take prilike.
Zaslužuju nam pažnju poveću,
Poviše zbora, više mišljenja. (Odu.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.