Albansko pitanje

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ALBANSKO PITANjE
Pisac: Dimitrije Tucović
Tucovićev tekst povodom albanske pobune nakon mladoturske revolucije.


Bar u jednom pogledu mladoturcima se ne može prebaciti nedoslednost: puškom i mačem oni su podigli svoj režim, puškom i mačem hoće i da ga održe. Ali je baš u tome i najslabija strana njihovog režima; to je njegov defekt od rođenja.

U revolucionarnim prevratima, kao što je nesumnjivo i mladoturski, vojska kao sredstvo prevrata omogućava jedinstveno hitru i odlučnu akciju; krupne promene vrše se za relativno vrlo kratko vreme i sa minimumom žrtava. Od onoga trenutka kad vojska pređe na stranu revolucionarne partije, revolucionarnih borbi ili nikako nema ili se one svode na najmanju meru, jer sa vojskom stari režim gubi gotovo svaku silu. Ovaj srećni momenat svih revolucija bio je mladoturcima utoliko više blagonaklonjen, što su oni od početka pokreta imali vojsku na svojoj strani i što su, blagodareći tome, koračali svome cilju po jednom unapred utvrđenom planu, bez promenljivosti sreće koja, po pravilu, prati borbu revolucionarnih narodnih masa, sa hitrinom i disciplinom u akciji jedne stajaće vojske.

Ali revolucije, kao i veliki politički prevrati, imaju svoju unutrašnju logiku. One su do sada uvek predstavljale borbu revolucionarne manjine protiv vladajuće manjine. I kad je god revolucionarnoj partiji polazilo za rukom da osvoji političku plast i postavi svoju vladavinu, ona je tek posle toga imala da prođe kroz najkritičniji period, često kroz kontrarevoluciju, u kome su imale da odluče o sudbini novog režima najšire narodne mase, kako one koje su aktivno učestvovale u revoluciji tako i one koje su bile pasivne. Tek u tome periodu mirnoga formiranja novih odnosa života pada poslednja reč o sudbini celog događaja; ili novi red stvari zbilja odgovara novim potrebama života, i tada on ima na svojoj strani većinu, revolucija je konačno pobedila; ili posle oduševljenja i revolucionarnog zanosa nestaje iluzija, razočarane mase naroda napuštaju revolucionarnu partiju i kontrarevolucija pobeđuje.

Raspoloženje naroda u evropskoj Turskoj, u prvom redu u Makedoniji i Staroj Srbiji, prema mladoturskom pokretu silno se promenilo. U toku revolucionarnih događaja simpatije narodnih masa u tim krajevima bile su nesumnjivo na strani mladoturaka. U borbama naročito sa carigradskim garnizonom mladoturci su dobili od naroda, u prvom redu hrišćanskog dela, ne samo simpatije već i stvarne potpore. Stvar je vrlo razumljiva za svakoga koji je iole poznavao prilike u Turskoj. Kao što svi pobožni hrišćani, bez razlike položaja, nalaze svaki za sebe primamljivosti u hrišćanskom učenju Spasenja, tako su i narodne mase u Makedoniji i Staroj Srbiji, gotovo bez obzira na veru, narodnost i klase, očekivale od mladoturske revolucije lek od zla koje ih je pritiskivalo. Pobeda mladoturskog pokreta, koja je bila unapred osigurana oduzimanjem vojske od staroga režima, bila je utoliko lakša ukoliko je on imao na svojoj strani punije simpatije stanovništva. Ali posle pobede od simpatija se nije moglo dugo živeti; mase očekuju opravdanje žrtava i iskljupljenje očekivanja; one očekuju stvarne reforme kojima bi bile zadovoljene njihove životne potrebe, izvor svega nezadovoljstva. Opstanak novog režima u Turskoj, njegova snaga i njegova sposobnost za rad, zavise od izvršenja svih onih reforama koje bezuslovno iziskuju nove potrebe života kao izraz novih privrednih odnosa.

Jesu li to mladoturci shvatili? Gde je neposredni nosilac revolucije jedna društvena klasa, kao što je to, po pravilu, bilo u ranijim revolucijama, onda je njena pobeda pobeda jednoga novoga društvenoga interesa i samim tim garantija da se staro stanje neće moći trpeti. Sa mladoturskom revolucijom je sasvim drukčije. Kao god što novi napredni društveni redovi u Turskoj nisu imali političke zrelosti da se stave na čelo revolucije, oni nemaju ni političke moći da potiskuju vladajuću partiju na putu reforama, a jedna oficirska kasta, koja je posle nekoliko vojničkih operacija zasnovala vladavinu mladoturskog režima, nalazi se u opasnosti da podeli sudbinu svih onih koji zaborave da se na njima dugo ne može sedeti. I zbog toga što se rad mladoturske partije na polju stvarnih reforama pokazao savršeno nedovoljan, u Turskoj danas, na jednoj strani, raste nezadovoljstvo naroda prema novom stanju, na drugoj strani, novi režim, osećajući to, sve više gazi reakcionarnim vodama staroga režima. A kao vidljivi znak takvoga stanja jeste to što četnička akcija u Makedoniji i nemiri u Albaniji počinju ponovo dizati ruku iz groba.

I mi smatramo da su Arnauti i suviše malo kulturan elemenat da bi njihov ustanak nosio karakter naprednoga narodnoga protesta protiv mladoturske politike. Kao najmanje kulturan deo stanovnštva u Turskoj, Arnauti ne mogu biti tumači naprednih težnja niti se uzroci njihovog ustanka nalaze samo u nazadnosti mladoturske politike. Ali je nama isto tako nesumnjivo da i smela pobuna Arnauta, ma koliko ona poticala iz specijalnih težnja, stoji u najtešnjoj vezi sa opštim nezadovolstvom naroda, kao što je nesumnjivo i to da mladoturci nisu još ništa učinili što bi ove gorštake uputilo ma miran i kulturan razvitak sa ostalim narodnostima.

Unatoč krvoločnom pisanju srpske buržoaske štampe, tamošnje kao i ovdašnje, potrebno je naročito istaći da su Arnauti tako dugo zadržali navike iz života koji se odražavao pljačkom suseda ne krivicom neke arnautske rase, već zbog nekulturne turske vladavine. Pre stalnog zemljorada i stanovanja lovci i čobani, gde god su imali prilike, zamenjivali su svoje redovno zanimanje pljačkanjem kulturnijih zemljoradničkih suseda. Kroz taj period prošli smo svi. Svi su narodi u svoje vreme od svojih kulturnijih suseda, samo ako su ih imali, radije otimali sredstva za proizvodnju i život nego što bi se pobijali po lovu i potucali za svojim stadima. Sva je razlika u tome što su neki prošli taj period pre, neki posle, jedni brže, a drugi sporije. Arnauti su zadržali te varvarske navike duže od ostalih evropskih naroda pod pritiskom turske vladavine koja je uvek bila smetnja kulturnom razvijanju potčinjenih naroda. Oni su te navike mogli upražnjavati blagodareći jedino neprijateljskom raspoloženju turskih vlasti prema drugom naprednijem delu stanovništva. Štaviše, turski vlasnici su povlađivali ovakav život Arnauta dok god su im ovi pretorijanci bili potrebni za ukroćavanja ostalih narodnosti. Ako su napadi naoružanih Arnauta na razoružane stanovnike srpskih sela u Staroj Srbiji varvarski, izvesno nije manje varvarsko pisanje srpske štampe koja priželjkuje da se ova prilika iskoristi za istrebljenje pobunjenog plemena!

Istrebljavanje Arnauta, međutim, samo je jedan zločin više u dugom registru zločina turskih gospodara prema potčinjenim narodima, zločin koji neće ništa pomoći susedima koji se na „obest" Arnauta žale. Nije gola „obest" podigla Arnaute u jednu tešku borbu koja je skopčana sa tako krupnim žrtvama. Uzroci pobune leže dublje, u krajnjoj liniji, u oštoj mizeriji i nekulturnosti odnosa i uprave u Turskoj. Kroz desetine godina i vekova kastinska turska uprava nije učinila ništa čime bi ovo gorštačko pleme bilo dovedeno u dodir i uvedeno u uzajamne životne odnose sa ostalim delovima stanovništva. Desetine godina i vekova oni su, u prvom redu na svoju nesreću, proćerdali u brdima Albanije: vreme je prolazilo, svet se oko njih menjao, u Turskoj su se, pod uticajem evropskog kapitalizma, odnosi silno menjali, — za sve to vreme Arnauti su kao prsdstraža sultanske vlasti očekivali na svojim krševima darove milosti ili zločinačke kazne od gospodara iz Stambola.

I pošto je uzaman prohujalo toliko vreme, pošto je propušteno da se učini ma šta od onoga po čemu bi se i ovi brđani osetili kao članovi jedne veće, državne zajednice, odjedared traži se da budu lojalni, da poštuju mladoturski režim i da plaćaju porez i daju regrute državi! Postupanje sa Arnautnma daje najpuniju karakteristiku samom režimu koji hoće puškom i mačem da podigne svoj autoritet tamo gde je potrebno stvarnih reforama na političkom, socijalnom i privrednom polju. I dokle se srpska šovinistička štampa bezumno stavlja na stranu režima, mase ostalih narodnosti u Turskoj instinktivno osećaju u sudbini Arnauta svoju sopstvenu sudbinu.

Albansko pitanje ima, pak, i svoj opštiji karakter; ono je od najvećega značaja za Balkansko pitanje uopšte. Albanija je odavna tačka na koju je koncentrisana osvajačka akcija dve velike kapitalističke države, Austrije i Italije.

U minhenskom "März"-u, 1907, Oto Harnak piše o borbi Austrije i Italije u Albaniji ovako: "Ali je gora suprotnost interesa (između Italije i Austrije) na Balkanskom poluostrvu, jer se ovde tiče, u stvari, životnih zadataka obeju država za budućnost u Albaniji i Makedoniji; tiče se dokaza o životnim silama koje one mogu da založe za rasprostiranje hrišćansko-evropske civilizacije. Naravno, i ovde je mogućan neki modus vivendi, neka razložna podela zadataka, i u momentu izgleda da je neka formula već nađena." Kad se ostavi na stranu licemerna fraza o „širenju hrišćansko-evropske civilizacije", kojom agenti kapitalističke klase najradije prikrivaju brutalni karakter njene osvajačke politike, pisac je tačno istakao svu oštrinu sukoba austrijske i italijanske politike u Albaniji. U Albaniji se ukrštaju pravci njihovoga prodiranja u Tursku, u Makedoniju i preko nje ka Solunu.

Posle totalnog poraza svoje politike u Tunisu i Abisiniji Italija se okrenula svom snagom na drugu obalu Jadranskoga mora, u prvom redu na Albaniju. Novi kurs svoje politike ona je markirala još 1896. godine venčanjem svoga prestolonaslednika, sadašnjega vladaoca Viktora Emanuela, sa crnogorskom princezom Jelenom. Od toga vremena buržoaska štampa sve jače kljuka mase šovinističkim deklamacijama o »mare nostro«, tj. o Jadranskom moru kao italijanskom, bankarske grupe i kapitalističke kompanije zauzimaju, pod zaštitom državnog uticaja, jednu po jednu granu privrednoga života u Crnoj Gori, a za dublje prodiranje u Tursku vrše se prethodne pripreme i izviđanja preko čitave mreže konzulata, trgovačkih agenata i agitatora u Albaniji.

Ovaj rad Italije vodi, naravno, sukobu sa Austro-Ugarskom koja je, još posle poraza u severo-nemačkim krajevima, konačno rešena da traži naknade u prodiranju na jug ka Solunu. U Albaniji se sukobljavaju ne sporedni, već glavni pravci kapitalističke osvajačke politike ovih zemalja. Jedan dobar poznavalac ovih pitanja, nemački pisac Paul Rorbah, smatra Solun kao „apsolutnu tačku cilja austrijske balkanske politike". „Kao što se Austro-Ugarska pri konačnom regulisanju balkanskih prilika ne može ni pod kakvim okolnostima odreći Soluna, tako i podizanje italijanske vlasti na albanskoj strani mora smatrati kao pitanje koje vodi borbi na život i smrt. Ako Austro-Ugarska uopšte ostane za akciju sposobna politička celina, za Italiju produžavanje njene politike na zapadnoj strani Balkanskog poluostrva može se završiti samo jednim od ovoga dvoga: povlačenjem ili ratom." A odmah za tim veli dalje:

„Pokuša li nasilnu balkansku politiku, Italija će imati protiv sebe ne samo po životnim interesima pogođenu Austro-Ugarsku već i nas (Nemačku), koji ne možemo pristati na ispunjenje italijanskih želja između Valone i Soluna, prvo, s obzirom na saveznički odnos prema Austro-Ugarskoj, drugo, zbog našeg načelnoga gledišta u tursko-istočnim pitanjima." I kao god Italija, Austro-Ugarska je izbacila u severnu Albaniju agente svoje politike, od fratera i učitelja do trgovačkih agenata i konzulata. Retko je koje parče zemlje izloženo tolikim rovenjima i takvom tumaranju tuđih agenata kao što je Albanija, ali retko je koje ključ od puteva kojima vode tako važni pravci osvajačke politike kapitalističke Evrope.

Da je albansko pleme moralo pasti pod uticaj ovih stranih agenata, očigledna je stvar za svakoga koji ima u vidu njegovo siromaštvo, njegovu razdrobljenost i nekulturnost. Pitanje je, međutim, da li su ti agenti upleli svoje prste i u ove događaje. Ali postojalo to ili ne, za nas je nesumnjiva stvar da će i Arnauti, kao i ostali narodi na Balkanskom poluostrvu, nasuprot tuđim uticajima istaći svoje nacionalne težnje, sa kojima će slobodne balkanske državice i ostale narodnosti u Turskoj morati da računaju. U borbi protiv zavojevačkoga stranoga kapitalizma, kao i u borbama pred kojima stoje narodnosti u Makedoniji, imaće svoju ne tako malu ulogu i Arnauti.

Sa ovoga jedino pravilnoga gledišta pogrešna je svaka ona politika koja daje mladoturcima kuraži da Arnaute istrebljuju. Čim se jedan narod počeo da interesuje svojom azbukom, kao što je to ovih dana baš slučaj sa Arnautima, na njega se više ne može gledati kao na varvarski, a ponajmanje imaju prava na to ostali balkanski narodi. I ne samo prava! Ostali balkanski narodi nemaju interesa da žive u nepomirljivom neprijateljstvu sa Arnautima. Međusobni savez je za sve njih spas. A u tome savezu ima jedno mesto i za Arnaute. Ma koliko to paradoksalno zvonilo u ušima naše buržoaske štampe koja, ne znamo zbog čega, gleda na „nekulturne" Arbanase i suviše sa visine, mi smo uvereni da će budući događaji opravdati naše posmatranje.


Izvor: "Borba", knj. I, br. 9, 1. maj 1910, str. 321—326.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 106 godina.