Džandrljiv muž/29
11.
SVETOZAR, PREĐAŠNjI
SVETOZAR: Ja opet k vami i to s lepom novinom. Presuđeno je za nagradu.
SVI: Pa koja je dobila?
SVETOZAR: Pogodite.
MAKSIM: Po pravdi, Maga.
KUM: Jest, jest, kuma Maga.
SVETOZAR: Šta vi kažete, tetice Sofija?
SOFIJA: A šta znam ja tu govoriti. Po mom mnenju dobiće nagradu ona, koja je najlepša, jer kod muški to mnogo vredi. Samo neka je lepa, pak je svaki fali.
SVETOZAR: Vidite kako nepravdu činite odboru, a on je baš savesno stvar rešio.
NIKOLA: Pa ko će dakle dobiti.
SVETOZAR: Poslušajte kako je presuđeno: Ona žena, prvo, nije dobra, koja po kući jedva odi, mrzi ju čisto govoriti; kud pođe, tu sedne. Deca su joj nečista, kuća neuređena, puno svuda đubreta.
NIKOLA: Ej, moja Mago!
SVETOZAR: Nego, žena mora da je živa, okretna, gazdarica u kući, koja sve vidi, niti smeta, ako je malo i poljuta.
MAKSIM: Da muža odalači stolicom.
KUM: Ili da mu lete tanjiri oko glave.
SVETOZAR: No, vtoro, ni ona žena nije dobra, koja po kući lupa, praska, sluge i sluškinju gruva, mužu ne da ni pisnuti, itd.
KUM: E, to nije ništa, nego da ste mene zvali, da vam tu točku napišem.
SVETOZAR: Treće: ni ona žena nije dobra, koja je raspikuća, pa ako će i najbolje naravi biti, koja vodi brigu samo o balovima, uveseljenjima, soareima, da se lepo nakiti i ide u vizite. Ovakova se može pređe rđava nego dobra žena nazvati.
MAKSIM: Samo neka kuva izobilno, pa će sve dobro biti.
SVETOZAR: No ni ona žena nije dobra, koja živi ko Ciganka, otkida od usta mlađima i mužu, i ne da ništa jesti.
MAKSIM: Kakva je to luda presuda?
SVETOZAR: Četvrto: ni ona nije dobra žena, koja neprestano gleda da se kiti, da se beli, da obrve navlači, kosu vrani i oblači po dvanaest sukanja, samo da lepša izgleda. Jer žena udata nema se nikom drugom dopasti, nego svojemu mužu.
KUM: To je tako.
SVETOZAR: No ni ona nije dobra žena, ili, što je sve jedno, dobra gazdarica, koja je neopranica, koja se nije umila od pet dana, kojoj se crni aljina itd.
MAKSIM: Kažem ja, da ne može ni jedna dobiti nagradu. Eto, koja je meka, ne valja, koja je ljuta, ne valja; koja troši, ne valja; koja štedi, ne valja; koja se kiti, ne valja, koja se ne kiti, ne valja. A tako i jeste.
SVETOZAR: Ali ako sredu drži?
MAKSIM: Kakva je u sredu, takva je i u četvrtak. Od paprike ne biva bosiljak.
SVETOZAR: I opet, kažem vam, našla se jedna, koja je dostojna nagrade.
MAKSIM: Pa koja je, da vidimo i to čudo.
(Svetozar pruži ruku na Sofiju.)
MAKSIM: Soka?
KUM: Lepo.
NIKOLA: E, srećno, snao!
LEPOSAVA: Dado, i meni od toga jednu aljinu.
MAKSIM: Vidiš, čuli gdi se ja tužim, pa, kao bajagi, da mi dokažu, kako nemam pravo.
SVETOZAR: Evo novci. (Prospe dukate po astalu.)
MAKSIM (vrti glavom): Čudo, zaista.
JEVREM: No, sad samo reci, da nemaš dobru ženu!
SVETOZAR: I o tome ima nešto. Budući je presuda okružnoga suda osnovana ne samo na opštemu mnjenju, koje vlada o gospođi Sofiji, nego i na svedočanstvu tičućeg se supruga; zato se odbor pravedno nadati može, da će pomenuti suprug i ubuduće s imenovanom suprugom svojom ne samo lepo živiti, nego da joj neće nikada, što ona bude u kući po blagorasuđenju svome naredila, na putu stajati, mnogo manje na nju tužiti se.
MAKSIM: Molim, gospodine, nisam dobro razumeo tu vašu presudu. Odsad Soka u kući uređuje kako ona zna, je l’ tako?
SVETOZAR: Jeste.
MAKSIM: I ja na to moram prikloniti glavu i ćutati?
SVETOZAR: Kao muž, koji je uveren o dobroti svoje supruge.
MAKSIM: I jošt da se ne smem nikome ni potužiti?
SVETOZAR: Vi ćete se vladati po smislu datog od vaše ruke svedočanstva.
MAKSIM: Evo vam vaši novci, meni ne trebaju.
SVETOZAR: Presuda se ne može apelirati, a baš kad bi i mogla, to bi se dopustilo samo nadležnome licu.
MAKSIM: Ej, teško meni, prevariše me!
JEVREM: Ajd’ zbogom!
MAKSIM (bije se po čelu): Gdi se ja izbezumi za sto dukata.
SVETOZAR: Ali kakova šteta proističe otuda za vas?
MAKSIM: Ćutite, molim vas: tri bala, pa je otišlo sto dukata.
(Svi se smeju.)
SOFIJA: Ne boj se, nećemo praviti bal; ja sam se samo šalila.
NIKOLA: Eto vidiš, pa si se uplašio.
MAKSIM: Ćuti mi ti tamo. Sto načina ima da mi veću štetu načini, nego što je bal. Pa opet da se ne smem ni tužiti — ta tri meseca, pak me neće biti na svetu.
NIKOLA: Nije nego jošt štogod; Sofija je dobra žena.
KUM: Dobra bogme, te kako.
MAKSIM: Svima je ona vama dobra, samo što ja trpim i stradam. Gospodine Svetozare, ta bar da se potužiti smem, opet bi mi bilo lakše.
SVETOZAR: Sve badava.
MAKSIM: Ej, ludi Makso, budalasti Makso, slepi Makso, gdi za sto dukata oslepi, te se upropasti i ubi!
JEVREM: Kuraž, junak, ako je i pobeđen, opet ne gubi duha; a blagorodan pobeditelj zna uvažavati padšeg neprijatelja.
MAKSIM: I ti si mi mnogo kriv.
JEVREM: Kao sojuznik Sofijin, morao sam sve upotrebiti da se neprijatelj pobedi.
MAKSIM: Tako mi treba, kad ti nisam pokazao vrata.
SOFIJA: Svetozare, smem li i ja jednu reč kazati?
SVETOZAR: Izvolte.
SOFIJA: Ja nisam tražila da dobijem nagradu, i ne znam jesam li je i zaslužila. No, kad mi je namenjena, ja blagodarim svima, koji su me udostojili te časti.
MAKSIM: I ja, što su me prevarili.
SOFJA: Pri svem tom, kad Maksi ova stvar nije po volji, ja se odričem ti sto dukata i uništožavam svedočanstvo, koje je moj muž o meni dao.
JEVREM: Šta, snao? Traktat je potpisan i ne sme se kvariti.
SOFIJA: Ostavite, braca Jevreme, vidim, da tu ne pomaže ništa.
SVETOZAR: I vi ne cenite priznanje vašega supruga pred svetom, da ste dobra žena?
SOFIJA: On je moj muž, i ja sam dužna trpiti što god on o meni rekne, bilo dobro, bilo zlo.
SVETOZAR: To je zaista lepo.
NIKOLA: E, Makso, ako sad ne priznaš da imaš dobru ženu, onda nisi čovek.
MAKSIM: Što neće da primi sto dukata? Moj brajko, ti ne poznaješ žensko lukavstvo. Kako god što oće da je lepša, pa meće na obraz belilo i rumenilo, tako traži da obmane svet, kako je dobra.
NIKOLA: Ali ona to čini na tvoje zahtevanje.
MAKSIM: Dabogme! žena sve čini, što muž zahteva, i opet biva, što su one naumile. Nemoj ti gledati što ona čini, nego što govori, pak ćeš dobro proći.
JEVREM: E, sad vidim da je svako napadanje sujetno. Ovi sto dukata poslao sam ja potajno odboru. No kad i to ne pomaže, uzeću i natrag, i raspolažem da se iz ti novaca načini jedan spomenik za džandrljive ljude.
MAKSIM: Eto ti! dogovorila se s Jevremom kako će me prevariti. Ajde sad, veruj joj!
JEVREM: Na moju oficirsku reč kažem, da Sofija nije
ništa o tome znala.
MAKSIM: Ako nije znala, mogla se lako setiti. Ne znate vi lukavstvo žensko.
JEVREM: Dakle, na čemu ostaje stvar?
MAKSIM: Na tome, da žena dobije nagradu, što po kući psuje, što radi po svojoj volji, pravi štetu, i oće muža stolicom.
SOFIJA: Ako oćeš da znaš, to je bio samo vent, koje me je braca Jevrem naučio i upravo naterao.
MAKSIM: Da te je učio na što dobro, ne bi primila, ali zlo odma.
SOFIJA: Ako misliš, da sam te uvredila, ja te molim za oproštenje.
MAKSIM: To je bar lako.
SOFIJA: Dakle, kaži, kako ti se ugoditi može?
MAKSIM: Sad da ti tražim jošt učitelja, da te uči. Ti si moja zlosreća, to ja znam.
SOFIJA: Budi jedanput i ti čovek.
MAKSIM: To jest, daj se pod papuču metnuti, pa srećan čovek.
SOFIJA (publikumu): E molim vas, sad kako žena da se ne raduje kod takvog muža. Dobrim ne možeš, zlo ne pomaže. Zlu ženu mogli su i doterati u čuvstvo.
NIKOLA: Sreta kaišem.
KUM: Da vidim kako bi Sreta s mojom prošo.
MAKSIM: Jedna se žena na svetu popravila, pa digle, vidiš, larmu.
SOFIJA: Ali muž nijedan. Ja sam trpila, ja sam ćutala i gutala, pak ti nisam mogla ugoditi. Počela sam malo oštrije, to isto! Kaži, kako da ti ugodim?
MAKSIM: Da kuvaš, da mesiš, da me vučeš po balovima.
NIKOLA: Maksime, budi jedanput pametan.
MAKSIM: Ostavi me, nemaš đavola na vratu, pak ti je lako.
KUM: Ali, kuma Makso, kad svi priznaju...
MAKSIM: Ja jedan ne mogu.
SVETOZAR: Vi grešite protiv pravde.
MAKSIM: Umrla je pravda; zvonite!
(Zvonce se čuje. Zavjesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|