Džandrljiv muž/1
DJEJSTVO PRVO
(SOBA KOD MAKSIMA.)
1.
SOFIJA I LEPOSAVA
SOFIJA (sprema koješta po sobi):Boga ti, Leposava, kako ti nije sramota? Velika devojka, pa tako nespremljeno po kući!
LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem.
SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.) Gledaj, gledaj, toliki pra!
LEPOSAVA: Već u ovoj kući drugo ništa da ne radi čovek, nego da paja i briše.
SOFIJA: Pa da ostavimo, da nam se svet smeje? Sramota je, devojko, i pomisliti to, kamol da izrekneš. Teško svakoj, koja ne ljubi čistoću. Šta si onu mast metnula na policu, da diraju mačke? Zar je njoj onde mesto?
LEPOSAVA: U hitosti ostavila sam, pak sam posle zaboravila.
SOFIJA: Žalosno je za svaku kuću, gdi nema reda. (Briše figure.) Gle, gle, toliki pra!
LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije!
SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.
LEPOSAVA (odlazi)
SOFIJA (za njom): I ono brašno da se pokupi. — Badava, čovek mora svuda sam da zaviri, jer inače gotova šteta. (Uzme šav i počne kod prozora raditi.)
|