Njene su misli ptice!
| Njene su misli ptice! Pisac: Rastko Petrović |
Njene su misli ptice a senke uspomene,
Još najdivnija senka obala koje beže,
Evo ljubavne senke između nje i mene,
I teža od mog tela ta senka po njoj leže.
Jedna je zemlja tad noć, a druga je sjaj zore,
Na jednu spustim obraz, ona jeca od bola;
Gle, ta noć ko zemlja da je, taj dan ko sjajno more
Pokriju njeno telo ako jeca od bola.
A ta devojka gleda zenicom uspomena,
Preko poslednje noći čuda, mešanja u tom srcu,
Poslednje noći čuda što gubi krv u vina,
Gle ova noć ko ja briše mora u srcu.
Brišu se neba i mora, i Afrika i Španija,
I onaj tihi, tihi zvuk jedinih poljubaca,
Jesenja boja cveća, i bol i značaj svih linija,
I plač što uzri tad na poslednji zamah rubaca.
Samo je ona verni dah il' gorki ukus voća,
Jer za nju gore ovi sati ko ono tamno grožđe,
Kad jednim usklikom neba bi survana samoća
I, manje smrtonosno od misli, kad ptice pobi
gvožđe.
Izvor[uredi]
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 220-221
|