Njegoš i Rusija
| NjEGOŠ I RUSIJA Pisac: Aleksej Jelačić |
| »Njegoš i Rusija« je kraći tekst koji je zajedno sa tekstom »Petar Veliki i Južni Sloveni« objavljen u jednom separatu. |
Poznate su veze između vladike Rada i Rusije, o kojima postoji dosta podataka. Ti su podaci, međutim, rastureni, pa ćemo ih ovde prikupiti i ukratko prikazati. Radi se poglavito o političkim vezama, te o odnosu vladike Rada prema Rusiji i njenim glavnim ljudima, o nadama što ih je polagao u Rusiju i o političkim maštanjima kojima se tešio u teške dane golemih opasnosti i velikih iskušenja. O vezama literarnog rada Njegoševa sa ruskom književnošću ne mislimo ovde govoriti.
Čvrsto uzdanje Crnogoraca u Rusiju, uske političke i donekle kulturne veze Crne Gore sa velikom slovenskom carevinom, bile su već prastarom tradicijom u trenutku kada je mladi Petar, zatim vladika Rade, primio vrhovnu vlast nad Crnom Gorom. On je ovu tradiciju samo nastavio, i to nastavio je s oduševljenjem i osvedočenjem, osvedočenjem i srca i uma. Već samo formiranje Njegoševa duha i političkog uverenja stvaralo se pod neposrednim dojmovima Rusko-turskog Rata iz godine 1828—29, još pre prve posete Rusiji od strane mladog poglavara Crne Gore, koji je išao onamo da se zavladiči. Tom svom političkom uverenju i oduševljenju dao je oduške mladi pesnik u prvoj svojoj ovećoj pesmi „O vojni Rusah i Turakah, početoj u 1828m godu“
„Bjela vilo, moja divna drugo!
svedi, drugo, sve u gusli glase,
tvoje glase, a u gusli jasne,
da ih čuje, koji razumije,
razumije, drago ako mu je
Srbalj brate, ova pjesma za te!
Ti ćeš čuti, ti je razumjeti
ponajprije od ostalih svijeh ...“
Naravno, jer ruske pobede nad Turcima najviše tangiraju n raduju Srbe, i jer su Srbi najviše spremni da i sami, uz Ruse, udare na svog vekovnog dušmana. Opstanak Rusije je večni memento mori za Tursku, a memento života i slobode za Srbe i ostale hrišćane Balkana.
„I nek zna se, doklen je svijeta:
kako čini bolji od gorega,
i nek znade grdni Osmanlija,
da kaurka može rodit cara,
ter uz cara i božijeg dara.
Pa kako mu još jedanput kreskne,
da bez čuda iz Evrope skokne:
nek odlazi otkuda je došâ;
ol' ga tamo ne bit ni ovamo.
Sve bijele vile od svijeta
sad pitaju sultana Mahmuta,
kako mu je s Rusom ratovati ...“
Čim je priznat za poglavara Crne Gore, Njegoš stupa u vezu sa ruskim konzulom u Dubrovniku, inače Srbinom, Jeremijom Gagićem, koji je vodio bliži nadzor nad Crnom Gorom za račun ruske vlade i bio, u većini slučajeva, službeni posrednik izmeću Crne Gore i Rusije. Gagić je bio iskreno naklonjen Crnoj Gori i Njegošu, i stalno se zauzimao za njihove interese. On je srdačno pozdravio i dolazak Njegošev na vladu, kao i ukidanje takozvanog „gubernadurstva“, te proterivanje Radonića koje je skoro iza toga usledilo. Borba izmeću crkvenog poglavice i „gubernadura“ nije bila samo borba dveju ustanova i dveju porodica, nego i borba dveju spoljno-političkih orijentacija: dok su Radonići vodili zapadnjačku politiku, priklonivši se prvo Mlecima a onda Austriji, Petrovići su bili odlučni rusofili. Zato je pobeda vladike Rada nad Radonićem bilo u stvari pobeda orijentacije Crne Gore u pravcu što tešnjih odnosa prema Rusiji.
Ove veze učvršćene su dolaskom iz Rusije bogatog i uglednog Crnogorca Ivana Ivanovića-Vukotića, koji je bio stekao u Rusiji izvestan ugled te postao za neko vreme kao neka vrsta ruskog eksponenta u Crnoj Gori, zauzimajući mesto predsednika „Senata“, koji je tada osnovan, kao što je zavedena i neka vrsta milicije, „narodne gvardije“, pod pokroviteljstvom Rusije. U vezi s ovim, car Nikola je, na predlog svoga Ministra Spoljnih Poslova grofa Neseljroda (a na podsticaj Gagića), znatno povećao novčanu pomoć, koju je Crna Gora od Rusije primala još od vremena Petra Velikog, ali redovno od doba cara Pavla. Tom su prilikom Njegoš i vlasti, i uopšte ceo narod, primorani da svečano obećaju, da Crna Gora neće zagaziti u rat sa Turcima, jer je baš nekako onda došlo bilo do većih pograničnih okršaja i međusobnih upadica (što, uostalom, nije smetalo da se ovi ponove u više navrata i kasnije, prelazeći ponekad, kao što je dobro poznato, u prave ratove). I sa Austrijom bili su odnosi više puta pomućeni, pa je i tu ruska diplomacija morala uvek da interveniše, da bi sačuvala mir i prinudila Crnu Goru na popuštanje. Te intervencije, koje nisu uvek bile od koristi za Crnu Goru, ali su verovatno u onim prilikama bile neophodne, pouzdano nisu mnogo zadovoljstva pravile Njegošu i Crnogorcima.
Najvažnije političke veze označava, u kasnije vreme, učešće ruskih zvaničnika (potpukovnika Ozereckovskog i dvorskog savetnika Čefkina) u radu mešovitih komisija koje su bile ustanovljene da određuju granice, jer se time od strane Rusije indirektno davala neka vrsta međunarodnog priznanja nezavisnosti Crne Gore, dok je u isti mah otsustvo na Cetinju ruskog diplomatskog odnosno konzularnog predstavnika opet indirektno potvrđivalo tursku tezu da je Crna Gora obična turska pokrajina sa lokalnom samoupravom.
Godine 1833 došlo je onda do puta Njegoševa u Rusiju, gde je on prvi od crnogorskih vladika zavladičen od ruskih arhijereja, i to u prisustvu samoga Cara u Kazanskom Saboru u Petrogradu. Ovaj čin visoko je podigao ugled Njegošu u očima njegova naroda, a isto tako i u očima Turaka i Austrije. Sam doček u Petrogradu bio je izvanredno lep i topao, i očarao je Njegoša, kao što ga je uopšte ushitio neposredan dodir sa velikom slovenskom državom i sjajnom slovenskom kulturnom prestonicom. „Vladika Rade“ — priča Medaković — „ne imaše dovoljno reči da predstavi taj doček i tu neopisanu usrdnost braće Rusa. Najotmeniji Rusi nosili su ga na rukama, kako se Vladika sam sa ushićenjem opominjaše, pa bi govorio: ,Ruski velikaši sa neopisanom radošću i sa iskrenom bratskom ljubavlju provođahu me u svoje bogate domove i nosiše me na svojim rukama. Takvijeh veselijeh danah više u životu vidjet neću. Tu ti biješe i od ovijeh Srbah koji su se preselili u Rusiju i naselili se u Malu Rusiju, kad ih ono gonjahu ćesarovci pod Marijom Terezijom. Među ovijema Srbima bilo je i đenerala, koji se držahu ponosito i junački, i ne mogahu se od mene odvojiti. Ne znam ili je mene obuzela veća radost, što tako divne i čestite Srbe sretoh u prestonici silnog Slavenskog Carstva, ili njih, koji gledahu u meni mladoga Siraha iz onijeh siromašnijeh krša. To bijahu ljudi živi, vatreni, i ponositi. Pogled i kretanje te braće Srba opominjaše me na stare srbske banove i vitezove, u kojima vri srbska krv, diše uspomena slave i veličine naše'.“ Onda priča epizodu o dolasku nekog nepoznatog Rusa, koji je Vladici doneo na dar jednu poveću svotu novaca. Prof. Lavrov je utvrdio, da je to bio poverenik grofice Orlove od Česme, ćerke znamenitog pobedioca u česmenskoj morskoj bici Rusa sa Turcima, velike dobrotvorke toga doba. Pored drugih povoljnih rezultata, Vladika je doneo iz Rusije u Crnu Goru „štampadura“ (štampara), i slova, tako da je mogao otvoriti prvu u ono vreme srpsku štampariju na Cetinju. Među prvim publikacijama koje su izašle iz ove štamparije bila je zbirka pesama Vladičinih „Pustinjak Cetinjski“ (1834), koja je puna reminiscencija na Rusiju i prožeta odlučnim rusofilstvom. Poznata uvodna oda „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ svedoči o tome, koliko se Vladika već bio dobro upoznao sa ruskom književnošću, poimence sa najvećim prethodnikom Puškinovim, Djeržavinom, čija ga je oda „Bogu“ i inspirisala u ovom slučaju. Ostale ode imaju više politički karakter: dok se Rusija diže i veliča do nebesa, Turska se izvrgava ruglu.
Caru Nikoli I posvećuje Vladika dve ode; jednu svršava sa stihovima:
„Zdrav Slavjanah budi Care!
Svi protivni za te mare,
Brani đecu, te Slavjane,
Njine pršti sve dušmane!“
Prva oda ispevana je „na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvog“, i vrlo je karakteristična za naše temu, pa ćemo iz nje citirati više stihova; ona počinju ovako:
„O Slavenstvo, štono jesi
od postanja slavno, dično ...“
pa prelazi onda na sam predmet:
„Danas ti je dan rođenja
Nikolaja, tvoga Marsa,
tvog Olimpa cara prava.
Dan rođenja poj Njegova,
skači u vis, toržestvuji ...“
Zatim opeva dela slavna svoga junaka, „prapotomka Romanova“, pa nastavlja:
„To sve radi Car Slavjanah —
no, protivni, Njemu k nogam!
Više svakog ti se raduj,
o veliko pleme rusko,
koje rimskim kračeš krakom
pod upravom Nikolaja; ...“
i svršava stihovima:
„A mi, što smo braća tvoja
u planine crnogorske,
te ljubimo glas svobode,
u naša će prosta srca
bit pametnik podignuti
zaštitniku naših pravah,
Nikolaju Velikome,
i za vazda u njih stojat
čist i plamteć iskrenošću
kako zrake sjajnog sunca
u čistome brilijantu.“
Njegoš pozdravlja i ruske gradove, ruske reke, svejednako u superalivu:
„Nevo r'jeko, ogledalo ljudstva,
slavom ti si izvor oglasila
viš' no Dunaj, Nil i Efrat drevni ...
Gordi Pariz i Stambol nadmeni
sudbu su ti u ruke davali ...“
Moskva, koju Vladika nije imao prilike da poseti, razume se da ga je osobito zagrejavala:
„Ti si srce slavenskog plemena ...“
Francuska, koja je Moskvu napala, prikazuje se — u pesmi „Orao i kokot“ — kao „kokot“ (aluzija na galskog kokota):
„(Moskva) rašćera kokotu piliće,
koje grudma orlad ne pobiše,
one žive u pl'jen uhvatiše...“
Mnogo kasnije (1846), u jednom pismu „Carskom Društvu Istorije i Starina Ruskih“ u Moskvi, Njegoš je opet s klicao: „Moskva, majka Careva, početak veličine slavenske — nepobedima stena, o koju se skrhala veličina evropskog naroda. To je jedinstveni zbor na svijetu, a kojem more praznovati duše crnogorske i otkrivati svoju čistosrdačnost! Pažnja Moskve neosenjena je za vladaoca šake onog naroda koji je osuđen sudbinom na iskušenja, na žrtvu za pravoslavije i za čest imena naroda, kojeg su četiri stotine godina gnjavile i iztrebljavale inoplemene države, a koji je svoje biće sačuva, samo sa vjerom i češću imena, i koji je doživeo blaženu epohu u kojoj ga se setiše Car i majka slavenske veličine.“
U „Pustinjaku Cetinjskom“ ima i zanimljiva oda careviću Aleksandru (budućem Aleksandru II), kome vladika Rade želi:
„... Rasti brže, Aleksandre,
slavenskoga roda Sunce! ...“
pa ga poziva: „Budi pravah slavenskijeh uzdizatelj i štit tvrdi“, i da donese Slovenima slobodu... Njemu je Vladika hteo da posveti i svoj epski spev „Slobodijadu“, i slučaj ovog speva dosta je karakterističan za odnose Njegoša prema Rusiji. Posveta nije usledila, jer je rukopis zatražila na pregled ruska cenzura, da se ne bi našlo u njemu nešto „opasno“ (u diplomatskom pogledu, a verovatno i u socijalno-političkom)! Tako je „Slobodijada“ uopšte ugledala sveta tek nakon Njegoševe smrti. Ovaj mali fakat — naporedo sa tolikim drugim mnogo značajnijim — vraćao je zbilji, iz oblasti lirskih sanjarija, političkog maštanja, i panslovenskog zanosa.
Spomenuli smo već, da ruska diplomatija u više navrata nije činila po volji Vladici, pa je intervenisala nesamo u spoljašnim nego i unutrašnjim odnosima Crne Gore, pozivajući se valjda na pokroviteljstvo Cara, te na dosta izdašnu novčanu pomoć (koja je kasnije još u dva maha znatno povećana). Tako (1837) Vladika gotovo da nije bio stavljen i pod formalnu istragu, koju je vodio u Crnoj Gori konzul Gagić, a dok je ona vođena morao je Vladika da čami u Pskovu i da čeka na dozvolu za dolazak u Petrograd. Izgleda da uopšte ovaj boravak u Petrogradu, koji je trajao 24 dana (18. maja do 12. juna 1837), nije bio tako ugodan kao prvi, pa je i u susretu Njegoša sa carem Nikolom bilo nekoliko dosta neprijatnih za Vladiku trenutaka. Razume se da se to ne vidi jasno iz službenog oproštaja Vladike sa Carem: „Gospodaru najmilostiviji! Dozvolte, velikodušni Vladaru i milosrdni pokrovitelju naš, da pred odlaskom mojim izjavim i ime Crnogorskog Naroda najživlju zahvalnost našu za sva blagodjejanija koja se na nas izlivaju. Mi osećamo svu njihovu važnost. Samo Bog će vratiti pravoslavnoj Rusiji za ono što ne ostavlja jedinovernog i jedinokrvnog njoj naroda. Nama ostaje samo da upotrebimo sve napore naše da očuvamo neokrnjenu čast Slovena, ka lozi kojih, velikoj i blagosiljanoj od Boga, imamo sreću pripadati.“ I t. d..
Razočaranje se, nesumnjivo, više puta javljalo u srcu Njegoševu, iako on tome nigde, ukoliko znamo, nije dao jasnog izraza. U „Slobodijadi“ on samo sa žaljenjem konstatuje:
„Po parižkom miru znatnu
Aleksavder važnom riječju,
Baš vladici Crnogorcima
Hrabros njim pohvaljujuć'
Naredio i rekao:
Da predaju sve primorje,
Austrijskom dvoru drevnu
A da s' oni hrabri vrate,
U slobodni predel njihov,
To vladici i glavarima
Vrlo mučno, teško bilo,
Al' inače ne imali
Što gođ' drugo uraditi,
Već slavensku glavu brže
Poslušali po njevolji...“
Izrazitije i oštrije oseća se i razočaranje i pokuša utehe u nevolji na onom mestu „Šćepana Malog“ gde Teodosije iguman spominje događaje iz godine 1711/12, kada je Rusija, tučena na Prutu morala da se izmiri hitno sa Turcima, te da ostavi Crnogorce njihovoj sudbini:
„...No se, knjaže, pokloni carici,
predanost joj našu čistu kaži;
ne zaborav' napomenut istoj:
kada bi se smirila s Turcima,
nek nas s braćom Rusima udruži,
i pomiri s kletijem Turcima;
da, kâ pređe, s nama ne urade:
zajedno se pobismo s Turcima,
pa se Rusi bez nas umiriše,
nas sirotne same ostaviše,
razljućenoj sila pesijaiskoj...“
Našto „glavari i sam narod iz grla“ viču na Teodosija:
„Sramota je, oče igumane,
Spominjati ono što je prošlo!
Mi smo muke dovijek parali,
a ljudi su za muke rođeni, —
ti o miru dovijeka sanjaš...“
(Čin IV, javlj. 3.)
Da su ljudi „za muke rođeni“, to je žalosna istina, ali je dosta slaba politička uteha. Vladika se svakako svesno i savesno trudio, politički i pesnički, da se usled ovog nepobitnog fakta ne pomute odnosi prema velikom slovenskom bratu, malog narodića koji na usta serdara Jova (u „Šćepanu“) kaže:
„I mi Ruse ka' braću ljubimo...“
U narodu ruskome, i to nesamo na vrhovima društva postojala je oduvek simpatija za slovensku braću, poimence i naročito za Crnogorce. Ovo je hteo i pesnički da prikaže Njegoš, kada u usta kneza Dolgorukova (u „Šćepanu“) stavlja reči:
„... i prvi sam kamen crnogorski
poljubio sa bratskom ljubavlju.“
(Čin IV, javlj. 1.)
i:
„... Sad sam samo dihnuo vazduhom
prijatnijem, a priđe nijesam ...“
(ibid.)
Mnogi su Rusi, i kao diplomatski agenti i kao putnici (naprimer naučenjak Nil Popov, kome je vladika Rade posvetio na rastanku toplu pesmu), svojski radili na održavanju i učvršćivanju uzajamnih simpatija.
Uspomena na dva putovanja u Rusiju, pored životnih potreba zemlje, izazivale su želju u Vladike, da još jedared pohodi Rusiju. Ali mu to nije bilo suđeno. Godine 1848, on je pokušao — kao što je to dobro poznato — da izvede na širokoj osnovi učešće malene Crne Gore u evropskoj i sveslovenskoj politici. Ovamo spadaju i Vladičine veze sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem i banom Jelačićem; ali naročito je važan predlog učinjen od Njegoša Rusiji, da i Crnogorski Odred sudeluje u Paskevićevoj ekspediciji protiv Ugarske. Ova je zamisao ostala samo na diplomatskoj prepisci, ali je svakako značajna i karakteristična.
Dopisivajući se stalno sa Rusima, posvećujući im svoje pesme, šaljući u Rusiju svoje knjige, dobijajući i sam i marljivo čitajući dela ruske književnosti, Vladika je posvetio svoju znamenitu zbirku „Ogledalo Srpsko“ — „Sijeni Aleksandra Puškina“. Ima nešto dirljivo i karakteristično u ovoj posveti lepih jugoslovenskih narodnih pesama najvećeg jugoslovenskog pesnika uspomeni najvećeg ruskog pesnika i možda Slovenstva uopšte.
Ali da završimo. Veze Njegoša sa Rusijom — političke, crkvene, kulturne i književne — bile su obilate sadržinom, i od goleme važnosti. Njihovo ispitivanje i proučavanje vredno je i za Ruse i za Jugoslovene. Treba na kraju spomenuti, da su se Rusi koliko-toliko odužili kulturno svome velikom jugoslovenskom prijatelju, — mislim tu na odlično, iako sada već donekle zastarelo delo (1887) poznatog slaviste prof. Dra. Petra Lavrova, koji je dug niz godina držao katedru slovenskih književnosti na Petrogradskom Univerzitetu, pa je — u duhu Njegoševu — oduševljeno preporučivao mnogim generacijama ruske omladine, da proučavaju i vole svoju slovensku braću.
|