Ljutica Bogdan i Kraljević Marko

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ljutica Bogdan i Kraljević Marko

Vino pila do tri pobratima,
U Kosovu u pjanu meanu.
Kada su se nakitili vina,
O svačemu zbore i govore,
A najviše o dobru junaštvu. 5
No što reče Relja i Milošu:
„Danas nema boljega junaka,
Od nas ovđe tri srpske vojvode."
A kad začu Kraljeviću Marko:
„Ludi li ste oba pobratima, 10
A ja znadem jednoga junaka,
Po imenu Ljuticu Bogdana,
U Primorju lijepu ravnome,
Ja naljegoh ispod tanke kule,
Ispod kule pšenica bjelica 15
Iznad kule vinova lozica
Ja ućerah šarca u pšenicu,
A ja trgah vinovu loznicu.
Pripazi me Ljutica Bogdane,
Sa njegovo dvanajest kneževa, 20
A na njino dvanajest gavrana
Podjednaci konji i junaci,
Sad bih reko, sad bih se zakleo,
Da su konji od jedne kobile,
A junaci od jedne matere 25
A ođelo sa jednog terzije,
A oružje s jednog tuvegdžije.
Kad me viđe Ljutica Bogdane,
On poznade mene i šarina
Pa ovako mene govoraše: 30
„Tu si kurvo Kraljeviću Marko,
Te mi araš bjelicu pšenicu
I trgaš mi vinovu lozicu."
Prepadoh se i nevolja mi je,
Pa posjedoh na konja šarina, 35
A pobjegoh na Primorje ravno.
Poćera me Ljutica Bogdane.
Pri mene je dobra sreća bila,
Ne može me stići na šarinu,
On me gađa šestopercom zlatnim. 40
Pri mene je dobra sreća bila,
Malo me je drška zavatila,
Iz bojna me sedla isturila
A za uši saćera šarinu.
Šarin jeste megdandžija stari, 45
Glavom manu u sedlo m’ ubaci,
Ja pobjegoh na šarinu mome.“
Kad začuše oba pobratima:
„Pi đavola, Kraljeviću Marko,
O šta si se bolan prepanuo, 50
Od nekaka Ljutice Bogdana."
Pa se tada nasrdio Marko,
Skoči Marko na noge lagane,
Pobratim’ma ’vako govoraše:
„Ajdemo te u Primorje ravno, 55
Da tražimo Ljuticu Bogdana."
Pobratimi na noge skočiše,
Ćulejane konje okročiše,
Poćeraše u Primorje ravno.
Oćeraše u Primorje ravno, 60
A pod kulu Ljutice Bogdana,
Oko kule štetu učinješe,
U pšenicu konje ućeraše,—
Konji jedu bjelicu pšenicu,
A junaci trgaju loznicu. 65
Pripazi ih Ljutica Bogdane,
Sa njegovo dvanajest kneževa;
Jaše Bogdan na konja gavrana,
A za njime dvanajest kneževa.
Kad ih viđe Kraljeviću Marko, 70
On besjedi Relji i Milošu:
„A čul’ te me oba pobratima:
Al’ ćet’ sama Ljuticu Bogdana,
Al’ ostalo dvanajest kneževa?"
Tada reče Relja i Milošu: 75
„Mi ć’mo čekat’ Ljuticu Bogdana,
Eto tebe dvanajest kneževa.“
A poteže tešku topuzinu,
Stade biti dvanaest kneževa.
Kako koga Marko udaraše, 80
Sa crnom ga zemljom sastavljaše,
Pa on sveza dvanajest kneževa,
Pa poćera oko tanke kule,
A sve gleda Kraljeviću Marko,
Đe će viđet’ Relju i Miloša, 85
Da ćeraju svezana Bogdana.
Dok eto ti Ljutice Bogdana,
Đe on ćera Relju i Miloša,
Obojici savezao ruke.
Kad to viđe Kraljeviću Marko, 90
Prepade se i nevolja mu je,
Pa naćera mrnje na obrve,
Pa sve gleda Ljuticu Bogdana.
Niti smije Marko na Bogdana,
Niti Bogdan na Kraljević Marka, 95
Oba ćute, ništa ne besjede.
Dockan reče Kraljeviću Marko:
„Pobratime, Ljutice Bogdane,
Pušti mene Relju i Miloša,
Ja ću tebe dvanajest kneževa, 100
Da na miru ne činimo kavgu.“
To je Bogdan jedva dočekao,
Pa mu pušta oba pobratima,
Marko njemu dvanajest kneževa.
Pobratimi pa se zagrliše, 105
Zagrliše pa se ižljubiše,
Tu se oni bratski razdvojiše.
Ode Marko su dva pobratima,
Bogdan osta u Primorje ravno.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Reference[uredi]

Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz zbirke Novice Šaulića; Grafički institut "Narodna misao", Beograd - 1929., Knjiga I - sveska I, str. 174-177.