Ljudi govore/1
– Ostrvo Veće ili Manje – upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak.
– Ima li ribarskih naseobina na oba?
– O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset kuća.
– Mogu li večeras preći tamo?
– Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite.
– To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje.
– Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde. Selo je malo i siromašno ali ćete gostionicom biti zadovoljni. Razume se, na ostrvu takođe jedna od kuća se zove haza de huespedes i tamo će vam udesiti i za spavanje. Međutim, ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljenja.
– Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo. I, najzad, sutra moram preći na drugu stranu jezera. Ostrvo, prema tome, ne bih ni video.
– Onda će vas poštanska lađica uzeti. Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad?
– Pet.
– Biće tačno kroz jedan sat ovde.
– Mislim da imam isuviše vremena da se ispnem do vrha sela. Imaću neprestano jezero pod sobom, tako da ću primetiti kad se približuje lađica.
– O, videćete je sigurno.
– Onda ću se peti ovim uličicama?
– Bolje je da uzmete ovaj put sa strane. Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule. Zatim možete sići bilo kojim stepenicama niz ulice.
Peo sam se ipak ulicama. Kameni izlazi kuća, prastari, izlaze na same stepenice. Žene sede u vratnicama; mlade nad ručnim radom.
– Dobro veče.
– Dobro veče.
Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza. Jedan starac, između nekoliko sasvim starih žena, posmatra svoj povređeni palac na nozi.
– Dobro veče.
– Dobro veče, gospodine.
– Lepo vaše selo.
– Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto.
– Znači, nije se mogla loviti riba?
– Ne, nije se mogla loviti riba.
Starica pored njega, ne gledajući me, kaže:
– Mladež iz Belmonteha otišla je pešice na Veće.
– O, ja nisam video, ali kažu da je išao i jedan automobil.
– Mora da je bio debeo led?
– Sedamdeset pedalja.
– Do viđenja, dakle.
– Doviđenja, mladi gospodine.
Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa. Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenice. Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama. Ne izgleda sigurno ni da je zelena površina jezera horizontalna.
– Dobro veče.
– Dobro veče.
– Izgleda mi lepo to što radite.
– Radim po jednom ugledu koji mi je dala markiza.
– Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem?
– A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila.
– Oni žive stalno ovde?
– Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo.
Imaju motor i tada dolaze sa gostima.
– Kako se zovete?
– Ivona.
– To nije domaće ime.
– Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Rolanda.
– Ivona je lepše. Do viđenja, dakle.
– Do viđenja, mladi gospodine.
U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri glave me gledaju kroz prozore. U jednim vratima nekoliko ljudi i dece.
– Dobro veče.
– Dobro veče, gospodine.
– Jeste li ribari?
– O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole.
– Koliko ima ribara?
– Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više.
– Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa ovoga praga.
– Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni.
– Noćas će biti mirno?
– Možda i ne. Izgleda da će tramontana.
– Do viđenja, dakle.
– Do viđenja, do viđenja.
Iako nisam još ništa primetio na jezeru – jedva dve-tri barke, koje se skoro i ne miču na njegovoj površini, – vraćam se obali. Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju. Kažem čoveku s kojim sam još maločas govorio na obali:
– Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju?
– Ah, pa ona je otišla ima već deset minuta. Čekala vas je pet minuta, ali smo posle mislili da ste se predomislili.
– Neprijatno. Gledao sam pažljivo na jezero i nikako je nisam video.
– Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu.
Možda su vam je kuće zaklonile.
– Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo?
– Ne verujem. U slučaju da se jezero uzburka, ne biste se večeras mogli vratiti. Svakako, koštalo bi vas mnogo.
– Koliko bi me koštalo?
– Možda trideset pezeta.
– Mislim da to nije suviše.
– Možete govoriti sa onim starcem na klupi. On je jedini koji bi vas mogao povesti; ostali se tek vraćajući sa ribolova.
Prilazimo zajedno starcu koji ljubazno ustaje da nas pozdravi. On je vrlo crven, preplanuo, izboran i ugojen, što odgovara vinu, vetrovima, godinama i jelu s kojima je u prijateljstvu.
– Hteo bih da pređem na Veće. Da li biste me prevezli?
– Ne treba ići pošto je počela tramontana.
– Ali talasi na jezeru ne izgledaju ništa ozbiljno.
– O, pa oni su već dosta veliki, a uskoro će biti mnogo veći.
– Vi se ne biste mogli vratiti večeras?
– Ne, ne bih se mogao vratiti.
– Bilo bi opasno da se vraćate?
– Opasno i teško; mom sinu i meni trebalo bi više no duplo vremena za veslanje.
– Ima li opasnosti pri odlasku?
– Bili bismo sasvim iskvašeni od talasa.
– To bi se već osušilo. Ja mislim da, pošto je opasno za povratak, vi možete piti vina večeras i na ostrvu, a ujutru se vratiti. Ima li dobrog vina tamo?
– Da, ali bismo ga morali piti u mraku. Idem da pitam sina. Ako on pristaje, dovešćemo čamac do vas i poći.
Nisam verovao da će sin pristati; ličilo mi je više na uljudno odbijanje. Čekao sam, ipak, u društvu mehaničara, koga sam prvo sreo na obali. Gledao sam ono nekoliko rasušenih barki nasukanih na ševar; one su pljosnate, primitivne, nalik na velika korita. Neki čovek odeven u segeltuh i prskan krečom siđe u ševar sa džakom na leđima. Mlada žena, koštunjava i jaka, donese drugi džak. Da bi istovarili to u jednu od barki, zagaziše slobodno u mokru travu i mulj. Žena je imala suknje mokre skoro do kolena. Mehaničar im priđe:
– Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti?
– Zašto ne? Nek dođe!
Žena mi dodaje ruku da uskočim sa mola. Briše klupu gde ću sesti.
– Čuvajte noge od džakova, – kaže čovek – iz njih ispada cement i ako padne na vlažnu obuću, teško ćete ga skinuti.
Kiša počinje krupnim, retkim kapljama. Muž i žena odlaze po nove džakove. Tada se kroz jezersku travu pojavljuje druga barka, crvena. Starac i jedan mladi čovek otvorenog pogleda veslaju stojeći. Njegov sin!
– Možda je neuljudno što sam izdao ove prijatelje, koje sam prvo naterao da me voze. Možda će sad zažaliti što gube zaradu.
– Oni ne vole da idu pošto je tramontana. Dajte im pezetu za vino.
– Našli ste nešto za ostrvo, – kaže starac kad se približio. Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima.
– Ova se barka vraća na ostrvo; tako ću vam uštedeti trud. Hteo bih da vas zamolim da uzmete za piće.
Za to vreme muž i žena su već u čamcu i mi polazimo.
– Hvala, gospodine, i do viđenja.
– Do viđenja, i hvala vama.
– Dobar provod.
Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac šalju nam vodu neštedice. Žena vesla na sredini; svoju gornju suknju prebacila je preko glave, ostale suknje, vlažne, lepe joj se za kolena. Oboje su vrlo zadovoljni da me imaju u čamcu.
– Kupili ste cement ovde u Huenti?
– A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela. Žena mu je od skora zatrudnela pa ne sme da je ostavi. To je prvo dete što čekaju.
– Zidate nešto?
– Ja sam po zanatu zidar.
– Imate posla?
– Koliko da se živi. Zatim, tražim posla u svim selima na jezeru. Inače, kada markiz dođe na letovanje, ima uvek ponešto da se popravi u zamku.
– Gde je njegov zamak?
– Na većem ostrvu. To je nekada bio manastir i napušten. Stari markiz, senator, kupio ga je budzašto. Potrošio je više miliona da ga pretvori u zamak. Mladi markiz...
– Dolazi kroz dva-tri dana, – dodaje žena.
– Stara markiza je već tamo.
– Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje?
– O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina, mi bismo često pomrli od gladi.
– Ove zime je jezero bilo smrznuto?
– Četrdeset i dva dana. Mladići su održavali prolaz kroz jezero, taman koliko da se provuče jedna barka. Trebalo je dan i noć održavati ga. Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom.
– Morali ste grdno propatiti?
– I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet papa u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku.
– Žena vam izvrsno vesla.
– Vrlo je jaka. Ona je i mati dvoje dece. Starija ima pet godina; reći ćete mi da li je lepa. Koca joj je sasvim svetla.
– Volite mnogo decu?
– Deca su satisfakcija života.
– Nisam vas dobro čuo.
– Kažem da su deca satisfakcija. Život ne bi vredeo bez njih.
– Sigurno. Je li na ovom ostrvu lovište?
– Da, bilo je i dosta fazana u šumi, ali je seoska manguparija uništavala mladunce i gnezda. Inače, ima mnogo šljuka.
– Imali su prava kad su rekli da ću biti sasvim mokar od talasa. Ipak mi ovo vrlo prija.
– Kod koga idete na ostrvo?
– Nikoga ne poznajem. Mislim da prenoćim u gostionici, ako je ima, i da potražim nekoga ko bi me prevezao ujutru rano u Eskalonu.
– Ja počinjem rad u sedam. Ako pođete u pet, mogao bih vas i ja prevesti; tako bih za posao zadocnio samo oko pola sata.
– Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu. Više bih voleo da iz Huente napustim jezero.
– Onda ću ja u pet doći po vas.
– Dođite u pet po mene. Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće.
– Selo je s druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva.
– Kome pripada ova šuma?
– Skoro celo ostrvo pripada markizu. Vrlo malo maslinjaka iznad sela pripada ribarima.
– Je li voda duboka ovde?
– Dosta. Teško je gaziti po njoj blizu obale pošto je kamenjar.
– Evo sela, – reče žena.
Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže.
– Dobro veče.
– Dobro veče.
– Kako je?
– Ide, ide!
Pristajemo uz sasvim kratak mol na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje, žena me vodi. Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članka.
– Ovuda je krčma.
Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute. Između kuća i obale kratke razgrađene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim bocama, kokošima i mačkama. Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari. Deca pretrčavaju između njih. Na jednoj kući piše: ćaza de ćuespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.
– Ovo je moja mala, – kaže žena za devojčicu koja joj se baca u suknje.
– Kako se zoveš?
– Huana.
– Da li si valjana, Huana?
– Kako se kaže?
– Da, gospodine.
– Čekaj, Huana.
– Kako se kaže?
– Hvala, gospodine.
– Gospođa Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama.
– Koliko je veliki! – čujem da govore žene sa druge strane ulice. – Odakle dolazi? – pitaju poluglasno zidarevu ženu.
– Samo će da prenoći ovde. Zanima se za ribe. Možda je došao zbog bacanja novih mladica u jezero.
– Kako ste ga doveli?
– Mislim da ga moj muž već davno poznaje; valjda iz Toleda.
– Hoćete li da vidite sobu, gospodine? Mi tek treba da vam je spremimo.
– Onda nije ni potrebno da je gledam. Glavno je da imam gde da prenoćim. Kad se večera kod vas?
– Kad god hoćete. Obično jedemo u osam. Šta da vam spremimo za večeru?
– Ono što obično spremate za sebe. Ako je mogućno, ribu. Voleo bih da je zgotovljena kako je ribari obično spravljaju na ostrvu. Za drugo mi je svejedno.
– Izvrsno, gospodine. Hoćete li da vam iznesemo sad jedan sto, da sednete.
– Voleo bih da vidim ostrvo pre večere.
– Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja.
– Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu. Bilo bi dobro da račun platim još večeras.
– Ne brinite se ništa.
Idem jednome kraju ulice. Ulica prelazi u put između maslinjaka i vrlo brzo dovodi do kapije zamka. Zamak se više ne vidi, zaklonjen poludivljim parkom. Kapija je otvorena i ja produžavam kroz park nemajući namere da dođem do zamka. Levo, na kratkom proplanku, čovek čuva dve ogromne krave.
– Lepe životinje.
– Jedinstvene. Trideset litara dnevno. Gospodin markiz ih dovodi na ostrvo leti sa drugog imanja.
– Vi ste ostrvljanin.
– Da. Ali ja čuvam sad krave da bih zamenio jednog mladića koji je prešao poslom u Belmontehu. Ja sam lovac.
– Koliko vas ima posluge?
– Sada smo četrdeset. Ali će sa gospodinom markizom kroz dva dana doći još dvadeset. Šoferi, mehaničari, sobarice i lakeji. Hoćete li da vidite zamak?
– Ne verujem. Nisam poneo nikakvo pismo sa sobom, a sutra rano odlazim.
– Oni su neobično gostoljubivi i rado pokažu sve strancima. Pismo vam ne treba. Šteta je ako ne vidite oružje. Kažu da u svetu retko ko ima takvu zbirku.
– Čuo sam da je vrlo velika.
– Zaista je sve tako lepo udešeno. Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona.
– Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova.
– Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga. Koliko je devojaka udomila! A još treba misliti na goste. Dolaze svake godine. Dođu samo na nekoliko dana, love po jezeru, prelaze motornim čamcima na obalu a odande prave izlete automobilima. Zatim, skoro istoga dana svi odu; ali za to vreme imamo posla od ujutru do uveče.
– Retko je odakle ovako divan izgled na jezero.
– Vidite tamo onu kulu na obali, sa vrteškom? To je gospođa markiza sprovela vodu čak gore do zamka pomoću električnih motora; ceo zamak ima svoje osvetljenje. A sad je obećala da će dati da se sprovede elektrika i u selu.
– Treba da se vratim da bih video ostrvo pre no što padne noć.
– Šteta je da ne vidite zamak. Mogli biste ipak da govorite sa majordomom.
– Mislim da ću ga videti kojom drugom prilikom.
– Do viđenja, onda, gospodine.
– Do viđenja. Kažete trideset litara.
– O, vrlo često i više.
– Do, viđenja.
Prolazim opet kroz selo. S jedne i s druge strane, žene i ljudi gledaju me ljubopitljivo. Kažem svakome: dobro veče! I svako mi tako otpozdravlja. Ispred jednih vrata neki mlad čovek kuje cipelu. On prestaje da kuje kad naiđem da bi me gledao. Čim ga pozdravim zastidi se i brzo nastavlja svoj rad. Dva koraka od njega, takođe pred vratima, drugi kuje kotao sužen na sredini. Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda.
– Dobro veče!
– Dobro veče, gospodine.
– Radi se.
– Pomalo se radi.
Ulica izlazi skoro na jezero i odmah se pretvara u samo utabanu putanju po travi, duž jezerske obale. Sa strane je još jedino velika jednospratna zgrada koja nije nikada završena. Ispod trave je veliko kamenje; iz nje izlaze stene pokrivene mahovinom, tako da se teško korača. Uz ostrvo je vrlo živopisna šumica puna ptičje graje. Gore sa vrha, začas još viri pocrnela crkvena zvonara koja je navrh sela, zatim je apsolutna usamljenost. Koračam ivicom ostrvskom, udišući duboko miris vlage, šume i trava. Veče se sasvim neprimetno zamotava oko Manjeg ostrva, čija je gusta šuma odmah preko puta. Između ova dva ostrva, sasvim blizu mene, dižući tihi i vedri šum, prolaze dve ribarske barke. Ljudi na njima su ćutljivi i laganih pokreta. Ja prvo čujem njine mreže, kad padaju u vodu, i vesla, i tek se onda pojavljuju barke i ribari iza trave i trske.
– Ima li ribe?
– Vrlo malo, mladi gospodine.
– Ali će za večeru biti dovoljno?
– Možda.
Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen koji se ne vidi. Ptice, koje su, mora biti, bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve plavijoj. Opet iznad kruna drva vidim kule zamka nedaleko ispred sebe. Skoro sam obišao celo ostrvo u krug. Nalazim jednu pljosnatu stenu na koju se može sesti kao na naslonjaču, oslonivši leđa na jednu drugu. Ostajem tako duže od pola sata, možda od tri četvrti, bez jedne misli u glavi, bez jednog sna. Zadovoljstva su čisto fizička. Oči uživaju u sve tamnijoj boji šume preko puta, grudi u disanju vazduha osveženog mirisom bilja i vode. Valjda bih jedino voleo da ptice ćute: ali ni toga nisam svestan. Vraćam se istim putem skoro kroz mrak. Voda je sad svetla i zvučna. Kod nedovršene građevine susrećem one ribare, koji su se tu blizu iskrcali. Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba.
– Šta je to što nosite?
– Za hvatanje jegulja.
– Imate jegulja u jezeru?
– O, mi naročito živimo od njinog hvatanja.
– Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera?
– Nema.
– Jezero nije vezano podzemno sa morem?
– Nikad to nismo čuli.
– Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja.
– Ne verujem da ove mogu igde izići.
– Gde nalazite trsku za pletenje koševa?
– O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta.
– Evo naše kuće. Dobra noć, mladi gospodine.
– Dobra noć.
Prolazim pored kovača i obućara. Sad vidim samo njine prilike pred kućom. Okruženi su ženama i decom. I pred drugim kućama sede seljani. Nigde se ne vide svetiljke.
– Dobro veče.
– Dobro veče, gospodine.
Pred krčmom, u potpuno mračnoj ulici, dva puta više ljudi. Unutra gori sveća. Sedam za sto ispod sveće i pokušavam da čitam Život Čelinijev. Redovi igraju prema igri plamena. Dolazi jedan puni, zadovoljni starac:
– Nemamo dobre svetlosti, ali markiza je obećala. Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes.
– Držite je odavna?
– Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina. Otkako se oženio iz Saragose; njegova žena je želela neprestano da dođe u njegovu zemlju i da nešto radi. Tako su otpočeli ovu haza de huespedes. Mislim da su zadovoljni.
– Izgleda mi s ljubavlju vođena.
– O, moja snaja je silna žena, prava matrona. Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju. Ako želite da čitate, popnite se gore gde postavljaju sto za večeru. Morali su upaliti veliku petrolnu lampu.
Penjem se kroz mrak uskim drvenim stepenicama. Zgazim pogrešno, te se skliznem za dva stepena; to načini strahovitu larmu, kao da sam se i ja polomio, i da su se stepenice poda mnom srušile. Iznad mene se čuju žurni koraci, otvaraju se vrata negde u dnu gornjeg hodničića i topla, radosna svetlost rasipa se na sve strane. Završavam penjanje i vidim na vratima devojku koja drži ispred sebe lampu obema rukama. Lice i oči su tako osvetljeni da se ne zna da li je uplašena ili se smeje gostoljubivo, ili se podsmeva. Nalazim samo da je lepa.
– Da se niste povredili? Trebali ste da viknete da vam osvetlimo. Rekla sam dečku da vas dovede gore sa svećom čim dođete iz šetnje. Izvolite.
– Hvala. Smetam li vam dok radite? Mogao bih sesti ovde i čitati; tako vas ne bih uznemiravao.
– To je italijanska knjiga?
– Život skulptora Čelinija. Rešio sam da je pročitam putujući, i tako je čitam već dve godine, pa nikad kraja. Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo.
– Kako se zove knjiga?
– Život od Benvenuta Čelinija. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.
– Da li je sramota priznati da nisam nikad čula za nju?
– Sigurno da ne. Sramota je da sam vas ja na to priznanje naterao, a sam vam nisam rekao šta ja nisam nikada video.
Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči.
– Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam. Hteli ste da kažete je l' te: „Tako lepu devojku!”
– Čini mi se da ste pogodili. U svakom slučaju ni vaše ostrvo nije manje lepo od vas.
– O, ono je i uistinu lepo. Samo ja nisam sa ostrva. Moja mati je bila ali se zatim udala u Saragosi. Ja samo provodim leto kod ujaka i ujne.
– Vaša ujna je iz Saragose?
– Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju.
– Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba. Volim ukrase vezene kod kuće i domaće fotografije. Ima li i slika vaše matere?
– Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala. Smešno?
– Ličite više na oca. Je l' ovo vaš brat na slici pored vas, ili...?
– Ne, moj verenik.
– Blizu venčanje?
– Čim dobije službu. Možda samo mesec ili dva.
– Takođe iz Saragose?
– Iz Saragose. Sinoć je došao sa jednim drugom i ostaju do sutra. Možda ste ih videli pred kafanom.
– O, kao da ih nisam ni video. Bio je savršen mrak.
– To je neprijatno, je l' te? Stara markiza je obećala da će iduće godine pokloniti selu osvetljenje. Kažu da je, kada je zimus bilo zaleđeno, bilo tužno i teško u pomrčini.
– Sreća je za vas da niste bili.
– Bilo mi je žao ujaka i ujne, i htela sam doći, ali sam se strašno bojala da pređem tih nekoliko kilometara preko leda. Ne smeta vam što ćete jesti sa svima nama?
– Naprotiv, biće mi vrlo prijatno. Nemojte tumačiti rđavo, ali mi je žao da je vaš verenik baš sada ovde. Mogli bismo možda prošetati zajedno; ovako bih imao neprijatno osećanje da vam smetam.
– O, ne biste nam smetali ni najmanje. Viđamo se često; i, posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle, sve jedno drugom.
Uđe deran što poslužuje u kafani:
– Gospođice, večera samo što nije gotova a male Ferere nigde nema. Niste je videli?
Gospođa Marija se uplašila.
– Ne, ona je zaspala iza kokošarnika sigurno. Čeka da se ispile mali. Nađi i jedan limun.
Ukućani se počeše lagano skupljati. Ceo je svet hteo da zna šta čitam i da li dolazim od Logrone ili Pankorbe, tj. iz Burgosa ili Leride, ali ove dve poslednje varoši iz pažnje ne spomenuše. Gospođa Marija, ogromna i lepa žena, velikih, crnih očiju, donese sanjivu Fereru na rukama; Izabela joj se držala za suknje. Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv. On je u svom odelu izgledao kao u opremi za gnjuranje; čakšire su mu dolazile do ispod mišica. Dva mladića, prijatnih likova i brižljivo odevena, zapitaše me da li sam lovio ptice kao oni po jezeru i da li sam video kapelicu na mestu gde se iskrcao San Dijego kada je dolazio na ostrvo.
– Došao sam s druge strane skoro do zamka i nisam naišao ni na kakvu građevinu.
– Znači da ste bili na korak-dva od nje, ali da vam je lišće zaklonilo. Vide se još tragovi njegovih stopa na steni kod obale. Ne treba, razume se, u njih verovati.
– Zašto ne. Ja verujem. Verujem u boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je bog s njima.
– Ali, ujna, – prekide mladić (znači taj je verenik!), – otkuda samo trag noge tamo gde se iskrcao, a ne i po celom ostrvu i ne na suprotnoj obali odakle je došao?
– Bog je hteo da ostavi znak o dolasku svetiteljevom.
– Zašto bi bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao! A fizički zakoni naređuju da se kamen ne ugiba pod čovekom.
– To je smešno i glupo, kako mladež sada više ne veruje!
– Treba jesti, treba jesti, dragi moji, ja sam gladan, gospodin je gladan, vi ste gladni i zato se i prepirete.
– Izvolite ovde, gospodine.
– Ako mi dozvolite, ja bih ovde, a vi izvolite u čelo. Inače ću se osećati kao tuđin.
Imam devojku preko puta sebe i dva mladića. Devojčice spavaju po velikoj ženi kao po kakvoj kosoj postelji, ne smetajući njenim pokretima. One s vremena na vreme otvore oči da bi pojele štošta sa svojih tanjira i opet tonu u san. Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ljudi apsolutno simpatični i prostosrdačni. Žena je možda odviše energična, jedan od mladića suviše pun sebe, ali devojka je prava retkost. Svi se udvaraju verenikovom drugu: za budućnost verenikovu izgleda da on može biti od velike koristi.
– Neobično je ljubazno od vas što ste došli, – kaže mu devojka – Miguele vas mnogo voli.
– Naročito, ničiji saveti nisu tako od koristi kao saveti iskrenog druga – kaže krčmar.
– Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću.
– O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad.
– Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu. To je divno videti. Izabela, molim te, lezi mirno, ne udaraj me po grudima. Divno je videti čoveka koji zna gde treba da troši snagu.
– Ja se bojim da Miguele nije čovek koji to ume. On je pomalo plašljiv, možda sanjalica. Ja sam ti davno to rekla, je li, Miguele?
– O, ti si rekla... Razume se, Bernes je energičniji mnogo od mene, a onda, Bernesa svi slušaju kad govori. Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja.
– Ne treba nikad sumnjati u sebe, Miguele, – reče velika žena; – ti si mladić dobar, ispravan a to se uvek traži. Uspećeš.
– Kako ste vi prvo uspeli?
– Ja sam uvek verovao da je naš rad velika stvar za narod i onda sam samo video da u pokrajini Saragose omladina nije organizovana. Nije organizovana na jedan racionalan način, da koristi opštoj stvari. Nije dovoljno obući se i imati muziku. Onda sam ja to činio sam, ne tražeći ničiju pomoć. Pa kad se videlo šta je omladina Saragose, razume se, pitalo se i ko sam ja.
– Vi poznajete N-a?
– Radio sam s njim pre nego što je postao sekretar.
– Izgleda da je to čovek neverovatno energičan. Čula sam da je pravo čudo.
– Može se reći da je to više no čovek. On je jedan od retkih ljudi u svetu.
– Viđate li ga još?
– Kad god idem u Madrid. Nije me zaboravio; ponekad me zadrži na večeri. Njegova žena i sestra sviraju u četiri ruke. Lepo je provesti veče usred toga domaćeg mira.
– Ali ja mislim da je zaista glavna sreća pogoditi šta treba činiti u opštu i u svoju korist. Evo, ima dve godine da sam upisan, ali moja žena Marija može vam reći da sam ja, u stvari, po ubeđenju, to još od prvoga časa. Od prvoga časa, od sasvim prvoga časa. Samo ja nisam znao da izrazim šta osećam, nisam znao ko propoveda isto: nije imao ko da mi objasni. Je li, Marija?
– O, da, moj muž je osećao da nešto novo nailazi al' nije umeo da izrazi.
– Ja sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo, ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća. Vikao sam: Videćete da to ne može tako; da vam neko neće dopustiti da ide tako! To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam osećao nešto. I kad je počelo ono pravo, da sam se samo setio da je to to, da sam se setio na vreme... ali kud sam mogao znati na ovom ostrvcetu! Ko bi se setio! Posle, kad sam video, bilo me je sramota da pristupim; da ne kažu: Eto pristupa zato što je uspelo! Tako tek pre dve godine, kad mi Marija reče: Glupo je da si to po ubeđenju a da nisi upisan! ja sam tražio i da me prime.
– O, ujak je oduvek bio za obnovu.
– Ja bih toliko volela da naš Miguele uspe. Možete li ga vi pomoći?
– Ja ću učiniti što god mogu. Ali ja sam uveren da mladić njegovih sposobnosti može uspeti bez ičije pomoći.
– Treba ga mnogo savetovati.
– Kako vam se dopada riba, – obratiše se prvi put meni – hoćete li još?
– Ne, hvala. Sasvim je izvrsna. Izabela baš čvrsto spava.
– Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine?
– Iz vaše postojbine.
– Nije što sam sama odande, ali ja nalazim da su tamo najlepše žene Kastilje. Kada sam prošle godine bila tamo s mužem, ja sam se i kao žena okretala za ženama, toliko su lepe. I posle, to su velike, lepe žene, matrone, može odseći kosu, narumeniti se, ona ostaje žena i nikad ne liči na muškarca.
Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i, spreman na razgovor, odmače se malo od stola.
– Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata?
– Sa kim mislite da bi se moralo ratovati?
– O, dosta je otvoriti novine. U celom svetu pišu o tome. Mislite li da se to može izbeći?
– Ne znam. Možda će jednoga dana ratovi sasvim iščeznuti. Duboke, iskonske sile koje pokreću ratove više neće imati dejstva. I onda će svi narodi biti u pravu.
– Ali ima naroda koji bi želeli da uživaju u miru svoju kulturu i drugih, koji nemaju kulture, i koji vole rat da bi se zabavljali rušeći.
– Svaki narod je u toku vremena i s mukom prikupio ma i najmanje blagostanje, ma i najsiromašnije, i to je njegova kultura. Nijedan narod kao celina ne voli da to svoje blagostanje rizikuje jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt.
– Otkud onda ratovi?
– To baš i kažem: rat ne dolazi zato što ga jedan narod voli a drugi ne, što je jedan u pravu a drugi ne, ili što je jedan nekulturan a drugi ne. Već kao pomori i nesreće. Jednoga dana će celo čovečanstvo paziti uzbuđeno da takav pomor na njega ne naiđe. Svaki narod zasebno paziće na sebe neprestano, da se to na njemu ne zbude. Kao što svaki čovek pazi da ne dobije groznicu, ili još bolje da ne dobije nervozu u kojoj se, i bez spoljnih razloga, može potući sa susedom.
– Ali dotle, dok to ne dođe, jedna zemlja ne može dopustiti da je druge ugnjave, jedino što čeka da dođe vreme pravoga mira.
– Sigurno... Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom. Vi biste noćas mogli biti na nekoj mojoj reci i osećati se isto tako prisno i ugodno kao da ste u samom zavičaju. Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju, jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.
– Nećete, ipak, reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt.
– Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je uglavnom sreća i nesreća raspodeljena podjednako pravedno i nepravedno po svetu, možda i ume da mrzi. Ali kad su za istim stolom, niti može poželeti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u običajima, otpada čim dva čoveka počnu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli. Razlika nešto znači samo kad se kaže: njih razdvaja jezik, običaji. Vi ste videli u ratu, retko je da vojnik nije osećao sažaljenje prema zarobljeniku. Sigurno je da svaki od nas voli svoju otadžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli.
– Otadžbina je jedna velika lepa stvar.
– Ja mislim da je ljubav za otadžbinu, kao ljubav bilo za šta, još mnogo veća i lepša stvar. Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran. Da volimo žene koje su na njoj rođene, svitanja i zalaske na njoj, i uopšte sve.
– Vi ste ili novinar ili pesnik, gospodine.
– Možda, ali ja ne govorim ni kao novinar, ni kao pesnik. Ceo svet ovako misli ili oseća.
Odjednom vidim da sam se odista upustio u suviše apstraktno razlaganje, možda suviše književno. Rat? Ko zna, možda je rat zaista večit. Možda mržnja koja nastaje između ljudi neće nikada biti izbrisana. Svakako je glupo govoriti o tome sa ovim dobrim ljudima koje zbunjuje što treba da imaju o tome svoje mišljenje. Želim da promenim razgovor.
– Mislim da ću još koji put, ma jedan put, doći kod vas. Sve je neobično lepo.
– Nadamo se da ćete održati reč. Tada ćemo imati osvetljenje.
– I pilići koje Ferara očekuje biće već kokoši – dodaje šaleći se devojka.
„Ti takođe, mislim u sebi, bićeš mati, tvoja jedinstvena večerašnja svežina biće samo uspomena. Na što se onda vraćati!”
– Doći ću, sigurno ću doći. Mislite li da će me dečko probuditi pre pet?
– Hoće. On će vam sad odneti i sveže vode.
– Onda bih ja sad pošao na jednu kratku šetnju kroz noć. Do viđenja.
– Do viđenja. Prijatna šetnja.
Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta. Idem na mali mol, koji je sagrađen time što je između nekoliko pobodenih kolja nabacano kamenje. Gledam u apsolutnu tamninu vode. Ostajem tako deset ili petnaest minuta, kada čujem jasan šum vesala po jezeru; zatim čujem i glasove, nekoliko muških glasova, ali ne čujem reči. Najzad razaznajem i po koju reč, jasnu i usamljenu kao zvezda:
– Ne, kažem ti da ne!
Čamac pristaje ispod mojih nogu ali ga ja apsolutno ne vidim. Raspoznajem samo šumove pokreta pri skidanju vesala, pri iskakanju ljudi itd. Jedan se tamni čovek diže ispred neba i s rukom pred ustima dovikuje:
– Ana-Marija, Ana-Marija!
Jedan prozor se otvara na ostrvu:
– Jeste li vi?
– Mi smo, dođite.
Dolaze troje; dve ženske prilike, od kojih jedna svakako devojčica, i s njima neki deran. Utapaju se u pomrčinu ispod mojih nogu gde su već ljudi i čamac.
– Bila je već noć kada ste pošli?
– A ne, smrkavalo se. Imam nešto u stomaku i boli me da crknem.
– Šta si jeo?
Ostrvljani se muče da izvuku nešto iz čamca. Po šumu, izgleda da su to neka užad i baloni. Pitam se da li me vide. Onda odlaze tako natovareni. Svi; jedno po jedno. Kada već mislim da nema nikoga, od čamca dolazi novi šum: neko se ispravlja, nakašljava i odišući, od nekog napora koji je tek izvršio, penje se pravo k meni:
– Dobro veče, gospodine.
– Dobro veče.
Vidim jasno njegovu veliku priliku pred manje mračnim nebom, ali čak ni po glasu ne mogu da zaključim kog je doba.
– Dolazimo iz Belmontehe, ali nismo sve svršili.
– Niste svršili posao?
– Ne sasvim. Tamo je vojnička svečanost pa većinu stvari nismo kupili.
– Nisam nikada bio u Belmontesi.
– O, zanimljivije je svakako od ostrva... Jeste li činovnik?
– Ja sam stranac.
Očevidno da bi čovek hteo da razgovara, ali se usteže. Svejedno mi je da li ću govoriti s njim ili ne, ali mi je strašno dosadno da mu pomažem u počinjanju razgovora. Ćutim.
– Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.
– Zašto mislite da bi onda bilo više?
– Ne znam. Tek mislim da kad bi svi u svetu radili prosto na tome da se ima što više za jelo, bilo bi dosta za ceo svet. Ovako, jedni kažu: mi hoćemo da jedemo najviše! a onda drugi kažu: mi ne smemo dati da pojedete što pripada nama! i tako dok se prepiru, prođe vreme za ručak ili treći pojedu sve, iako nisu gladni.
– Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu vi morate naći pristalice i ove bi, u stvari, bile jedna nova sekta. Možda će se na nekoj ideji naći zaista ceo svet i početi zajednički verovati u nju... Do sada su, osim religioznih ideja, samo ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.
Po drugi put te večeri skretao sam razgovor na apstraktnosti, i to mi je bilo dosadno. Čovek je ćutao i mislio šta bi još rekao; ja sam ćutao takođe jedan trenutak, pa upitah:
– Imate li žižica? Hteo bih da vidim koliko je sati.
– He, ja ne pušim, pa i ne nosim.
– Mislim da je dockan i da bi trebalo spavati. Do viđenja!
– Do viđenja, do viđenja, gospodine.
Kroz zatvorena vrata trpezarije dopire razgovor ukućana. Moja soba je do sinoć pripadala nekome od članova porodice: prostrana, čista, s mnogo fotografija. Spremam se da legnem i hteo bih da se umijem, ali vidim da voda nije uopšte spremljena. Otvaram prozor. U avlijici, između pozadine krčme i jezera, posluga pri slaboj svetlosti pere sudove:
– Vaskes!
– Evo me, gospodine!
– Nemam vode.
– O izvinite, gospodine, ja sam sasvim zaboravio. Evo, trčim.
Pet minuta docnije lomnjava po stepenicama i deran kuca:
– Smem li ući?
– Slobodno, Vaskes! Vaskes, hoćete li me probuditi pre pet?
– Hoću, gospodine. Jeste li videli zamak, gospodine?
– Ne ovom prilikom.
– Ja ću kroz dva dana preći, kao uvek, u zamak da služim.
– Tamo možete mnogo naučiti.
– Kako ne! Kad odslužim vojsku, mislim da ću negde u varoši moći služiti kao lakej.
– Sviđa vam se ta služba?
– Vrlo je teško biti dobar lakej.
– Dobro, Vaskes. Mora da je strašno teško.
– Ja vas zadržavam, gospodine, od čitanja.
– O ne; vidim da umaram oči prema sveći, a i inače sam sanjiv.
– Dobra noć onda, gospodine.
– Dobra noć, Vaskes; ne zaboravite ujutru. Tu je i obuća.
– Izvrsno, gospodine.
Ujutru me budi grdna larma petlova. Iskačem iz postelje kijajući, umivam se i silazim na ulicu. Ostrvo se kupa u prvom rasvetljenju. Sve je čedno, čisto i svetlo; zvučno; kao da je stvaranje sveta tek završeno. Žene su u grdnim pokretima s jedne strane ulice na drugu, spremajući se na posao. Glasovi iz njinih grla su vrlo značajni.
Ja sam u čamcu između ostrva i Eskalone. Sela po jezeru zaplovila na njegovu vodu. Na vrhu jednog brda u dubini, koje je celo još u magli, sija samo pod prvim sunčanim zracima selo Mont Palankinos. To je Brdo Buva, i devojka, (Ostrvce) koja je služila kod mojih prijatelja bila je iz tog sela. Zato smo je zvali: Ostrvce sa Brda Buva.
„Kakva razlika, mislim u sebi, između one Roldane što smo je zvali Ostrvce i vezilje što mi je sinoć rekla da je zovu Roldana!”
Primećujem da mi zidar koji ravnomerno vesla nešto govori. To je uvek priča iz vremena kad je jezero bilo smrznuto („četrdeset ili četrdeset i dva dana, rekli su mi, mislim dalje u sebi; uostalom, šta me se tiče koliko je dana bilo smrznuto”). Njegove oči su pune suza:
– Mala je bolovala već tri dana i moja žena se već razboljevala što nijedan doktor ne može da dođe na ostrvo i što ćemo je tako izgubiti. Devojčica je bila neprestano u bunilu i vrućici. Treće veče žena se razvika: umire, umire! Skočim iz postelje, vidim mala stisla zube, prevrnula oči, poplavela; umreće sigurno. Sasvim je svejedno umrla tu ili napolju, ili upali oboje pod led: ne bih mogao više izdržati ženu a i meni bi bilo suviše žao. Jeste li videli kako je lepa? Obukao sam se, uvio devojčicu u maramu i otišao pravo u noć. Evo po ovoj istoj vodi sam gazio. Strašna pomrčina je bila oko nas, svaki čas sam klizao i posrtao, iako sam stavio čarape preko cipela. Ženu sam ostavio kao ludu u kući. Razumem da onaj moj prijatelj nije hteo ostaviti svoju da bi mi preneo cement. Tramontana me je tukla u lice i bilo je hladnije no ikada u ovim krajevima, ali ja sam išao i išao. Trebalo mi je tri sata dok sam načinio tri kilometra do Belmontehe. Mislio sam samo neprestano: „Da li mi je već mrtva u rukama ili nije?”
– Kad sam stigao, sa istoka je počelo već da svanjuje. Izbudio sam neke prijatelje i onda sam tek video da je otpustila vilice, da nije više onako modra. Doktor mi je rekao da joj je hladan vazduh vratio malo života, da je inače već ne bi bilo među živima; i još mi reče da će je spasti. Kad sam se vratio ženi, rekao sam joj: „Čim prođe zima, odselićemo se sa ostrva. Ići ćemo u neko selo gde ima doktora i škole. Ne treba ovako šta dočekati ponova!”
Zidar je ćutao i ćutao, pa onda reče sam:
– I još smo uvek na ostrvu!
Šetam strmim kosama oko Eskalone, kroz maslinjake. Ovi na prvoj dnevnoj toploti mirišu isto tako zanosno kao i da su vrt karanfila ili jasmina.
Ljudi proteruju stazama mazge natovarene vinom. Žene pronose na glavama velike ćupove sa vodom. Na jednoj zaravni desetak derana diglo grdnu larmu igrajući se vojske. Oni su naoružani granjem koje predstavlja puške, i prućem koje predstavlja sablje. Digli su svakako galamu što bi svi želeli da budu bar podoficiri, bar kaplari a onda nemaju kome da komanduju. To je prizor koji me uvek iskreno uzbudi; nekoliko godina igrao sam to u Paliluli:
– Šta se događa, prijatelji?
– Spremamo se za rat.
– To će biti neki grdan rat?
– Strašan. Svi smo u organizaciji i ne bojimo se nikoga.
– A protiv koga ćete u rat?
– Protiv Belmontehe.
– Samo protiv Belmontehe?
– O, to su naši krvni neprijatelji.
– Ali i oni su u organizaciji!
– Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim, mi znamo kakvi su oni. Kada je bila svečanost ovde, išli su u vinograde da kradu grožđe, i posle ih boleli stomaci, i majke morale da ih biju. Slavni junaci, ti iz Belmontehe!
– Kad im budemo objavili rat, mi ćemo napisati jedno pismo Generalisimu gde ćemo mu objasniti kakvi su soldati u Belmontesi, a on će biti zadovoljan što ćemo im mi pokazati kakav treba biti!
– Ali je čitavo jezero između vas. Biće vam vrlo teško voditi taj rat.
– Ni najmanje. Jednoga praznika mi ćemo se iskrasti rano ujutru u ribarske barke i otići na Malo ostrvo. Tamo ćemo ih čekati da dođu.
– Sasvim veličanstveno („Kanjoš Macedonović”, mislim u sebi). Samo, za trenutak ja tu vidim masu batina. Seljaci sa Velikog ostrva vas čekaju što ste uništili fazančiće, ovdašnji ribari pozdraviće vas kad im vratite barke, a o roditeljima i da ne govorim.
Dečaci me pogledaše podozrivo. U trenutku im se učini da želim da zaštitim lukavstvom njihove vršnjake iz Belmontehe.
– Vi stanujete u Belmontesi?
– Ne, ja Belmontehu nisam ni video. Ali ako ikad sretnem nekog derana odande, reći ću mu odakle im preti propast.
Mališe sinuše od ponosa:
– Učinićete nam zadovoljstvo, gospodine.
– Dobra sreća, dakle! A što ste izabrali baš Manje ostrvo?
– Tamo je divno. Ono ne pripada nikome.
– Kako nikome! To je lovište markiza.
Dvadeset koračaji dalje, iza zavijutka, iznad proplanka punog rascvetane trave, red drvenih kućica za pčele. Ove lete širokim krugovima, kao u zanosu, iznad proplanka. Jedna je čudna, sasvim crvena, obojena ko zna čim. Pošto se jedina razlikuje od ostalih, izgleda kao umnožena. Kud god pogledam vidim nju. Onda je bar posmatram. Leti razdragano iznad cvetova; sužavajući krugove, skoro je stalni crveni oreol iznad njih. Opet se diže, zuji, razmiče svoj let. Odjednom se zaleti u cvet, zariva se duboko u njega, buši jogunasto, strasno, skoro brutalno, sebi mesto u njemu. Celo njeno telo je u radu, čvrsto, teško, zadihano. Sam cvet kao kakvo živo biće, koje podnosi veličanstveno silovanje, trpi, dršće na tankoj stabljici od upornoga rada što je u njemu; od toga dršću i zeleni listovi iznad cveta. Zatim pčela izleće, izgleda zanesena, luda, juri pravo napred na novi bokor bilja, u novi cvet. Onaj prethodni ostaje sav bolan, prazan, otvoren nebu.
Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove. Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njin pokret, prestaje biti za oči statičan. I cvetovi kao da igraju pod letom pčela; kao da jedni dotrčavaju pod njih, da drugi u strahu i užasu beže. „Kakav rad!” mislim u sebi. „Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već, iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!”
Ponova sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen? Ležem na travu i odmah vidim celo jezero pod sobom; svako ribarsko seoce kao upola potopljen cvet. Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača. Ili da ih, sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje miniskulno i sićušno oko mene do u beskraj. Međutim, sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe. Primičem i razmičem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.
Ulazim u varošicu koja je na vrhu brda, razgledam njene zidove što je opasuju, šarene zaprege volova koji prolaze onim jedinim dvema ulicama, i najzad kastel iz koga se išlo kroz zasvođenu galeriju u utvrđenje nad samim jezerom. Za vreme od nekoliko vekova, Eskalona se tako borila sa Saragosom, Mont-Palankinosom itd. Silazim opet na jezero da uzmem poštansku lađicu za Huentu. Na obali okupljeni ribari između razapetih mreža gledaju u jednog svog druga koji na kraju štapa drži obešenog daždevnjaka.
– Šta se dogodilo?
– Našao daždevnjaka, pa misli da je zmija.
– Razume se da je zmija, – kaže ribar.
– Zmija sa nogama! Sutra ćeš naći i ribu koja ima noge.
– Kažem ti da je zmija.
– Gledaj kako se uhvatila za štap. On joj je strpao štap u usta i ona zagrizla, pa sad, otkako je digao uvis, ne sme da popusti da ne bi tresnula.
– Šta ćeš činiti?
– Šta se čini sa zmijom? Ubiću je.
– Ali kad ti kažem da je to veliki gušter i da je koristan. Pusti ga da ide.
– Htela me je ujesti.
– E, strahovito si glup. Gušter hteo da ga ujede!
Poštanska lađica se odmiče od obale i ja više ne razlikujem njine reči. Vidim da je neko udario po štapu, da se daždevnjak sigurno nadao u bekstvo i da su se za njim zaleteli. Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala. Onaj što tera lađicu nije se još nijedanput okrenuo, tako da mogu zamisliti, ako mi je milo, da ima lik čudovišta. Zbog tih ljudi koji se do kraja ne osvrnu, detinjstvo je puno fabuloznih bića. Pokušavam da mislim. Hteo bih da smislim nešto prijatno i da iz toga posle ispredam dalje misli, lagano, sve do stizanja. To se zove biti spreman na sanjanje. Međutim sam rasejan; ne započinjem nikako misao. Istovremeno osećam nelagodnost što ću vrlo brzo stići, a ovako pogodan trenutak za sanjanje neću imati možda sve do sutra, ili čak ni sutra. A posle ću morati na posao i sve će biti samo stvarnost.
Dok pristupamo uskome huentskom molu, primećujem da se uz njega nalazi i čamac onoga starog ribara, kojim je trebalo sinoć sa sinom da me preveze na ostrvo. U čamcu je sad samo njegov sin, uspravan i oslonjen laktovima o molo.
– Evo vas natrag! Kako se sve svršilo?
– Vrlo dobro. Kao što vidite, mogli ste slobodno poći. Jezero se posle sasvim smirilo.
– Ja sam bio voljan, ali se otac bojao. I posle, kad se zidar već vraćao...!
– Žao mi je da sam vas zabadava uznemirio. Obećao sam da ću vas drugi put upotrebiti.
– Ne čini savršeno ništa... Zidar je već morao ići. Žena Karlosa, koji se spremao da nosi cement, razbolela se. Hoćete li sada da prošetate? Voleo bih da vam pokažem ribnjake, ako hoćete.
– Vrlo dobro. Imamo i inače još dobar sat do ručka.
– Čekajte da doguram barku. Pazite!
– Niste u ribolovu?
– Ne, čekao sam brata i oca. Spremamo se da provedemo celu noć na jezeru. U početku je teško, jer se nasuče, ali sad ćemo odmah proći kroz ovaj rit.
– Kako se zovete?
– Pipo.
– A vaš otac?
– Kortec.
– Otac vam izgleda izvrstan tip, veseljak i rumen.
– O, da!
– Vi ste najstariji?
– Da, ja imam dvadeset i osam godina a moj brat je za dve godine mlađi od mene. On voli svoj zanat.
– Zar ga vi ne volite!
– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!
– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?
– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!
– Devojka vam se nije sviđala?
– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.
– Ali sada volite svoju ženu?
– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!
– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!
– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.
– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.
– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!
– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?
– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.
Pade mi na pamet:
– Ali život naš ne zavisi samo od nas i naših porodica. Svaki dan ga može potpuno izmeniti. Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata. Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to?
Njemu sinuše oči:
– Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero.
– Ja nalazim da je rat strahovita stvar. On je uništio celu generaciju pre nas, u celom svetu.
– Sigurno. I ja ne želim rat; ali, ako do njega dođe, promeniću svoj život.
– Šta biste tad činili?
– Ne znam. Ovako je moj život završen.
„Smešna stvar, mislim za sebe; verovalo se, pošto je poslednji rat bio tako strašan, da drugi više ne sme, ne može doći; bar dok ne izumru svi koji su ga doživeli. Međutim, rat je odvikao svet od mirnoga života, od ravnomernog silaženja smrti. I sad čak za onakvim ratom čeznu, možda s užasom, baš oni koji su na prethodni bacili najveće prokletstvo. Samo rat i ono što on nosi oslobodili bi ih ponova od života u normama tradicije, tihog progresa i morala. To je čitavo prokletstvo i valjda najveća nesreća koje je rat ostavio za sobom. I još kakva nesreća!”
Pogledam u sat. Neću imati više vremena da se vratim čamcem. Ovaj klizi isuviše lagano.
– Mislim da bi ipak najbolje bilo da me iskrcate. Ako se ne vratim žurno drumom, neću stići ni za ručak, ni za voz.
– Možemo ostaviti čamac ovde i vratiti se zajedno.
Kad smo bili na putu, on iznenada napusti svoj mirni govor i upita kao u ushićenju:
– Mislite li da to vodi čemu: živeti?
– O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu.
– Šta ste rekli?
– Da je život u mnogo časova divan. Čak i kad čovek ima da živi i umre u Huenti i inače.
– Sigurno, sigurno... Ali ja sam uvek... Evo oca!
Pričekasmo nekoliko trenutaka dok nam stari ne priđe.
– O, dobro došli, gospodine. Kako vam se dopalo na ostrvu?
– Izvrsno.
– Otkuda ti ovuda, oče?
– Video sam vas izdaleka kad ste otišli, pa sam mislio da ću vas sustići u ribnjacima.
– Imate još jednog sina?
– Još jednoga, koji je za dve godine mlađi... Iako su moji sinovi, a ovaj je još i prisutan, moram vam reći da ne bih mogao poželeti bolju i poslušniju decu.
– Niste nikada pomislili da bi mogli otići u svet i raditi daleko od svojih roditelja?
– Našto! Mi smo svi još iz davnine ribari.
– Ali ako ne voli taj zanat?
– U početku ga ni ja nisam voleo. Sad vidim da je to bio najbolji i najsigurniji hleb.
– I ako se jezero smrzne s vremena na vreme?
– I ako se smrzne. Malo gladujemo, pa ništa. Ove zime kada se smrzlo, Predsednik je poslao poklon selu. Na mene je palo preko trideset pezeta. Tako sam imao čak i za piće. Jeste li Englez?
– Ne, nisam Englez.
– Ima šest godina – pazite na kamen – jedan Englez je proveo mesec dana ovde. Ceo dan smo lovili ribu zajedno. On je, inače, živeo u Toledu. To je bio divan mladić od dvadeset pet godina, čist, krotak; ništa nije činio da mi ne kaže i čak mi je sve o svojoj kući i familiji ispričao. Oni su živeli još uvek u Ingliteri. O, koliko je bio dobar, dobar, taj jadni mladić. Sećaš li ga se, Pipo?
– Sećam ga se izvrsno, oče.
– Teško mi je setiti se njegovog imena, ali ako bih se razmislio možda bih i mogao. To nije bilo englesko, već skoro kastiljansko. Mislite li da biste u tom slučaju poznali u njemu nekog od svojih poznanika?
– Sumnjam. Ja sam poznavao vrlo malo Engleza.
– Hteo sam samo da kažem da je bolje ostati na starom zanatu. Ne vredi biti dobar kada se svet toliko iskvario posle ratova. Stari su se takođe iskvarili. Roditelji ne vole decu kao nekada a deca čim prohodaju zaborave na roditelje.
– Ali vi ste zadovoljni svojim sinovima?
– O, ja sam sasvim zadovoljan njima. Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko. Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sinovima.
„Evo šta okiva najčvršće tog mladića za Huentu, mislio sam u sebi, uviđa li on to ovoga trenutka takođe?”
– Zašto nije vredelo da Englez bude dobar u životu?
– O, zašto? Slušajte samo, šta mu se dogodilo. Neko je došao i rekao mi – sećaš se, Pipo? – kako je sestra gazdarice hotela u kome je Englez stanovao zatrudnela i kako se on onda uplašio i ubio. Ali ja nisam ništa poverovao. Ja sam znao koliko je on dobar i koliko bi njemu bilo nemoguće da učini tako ružnu stvar. Ja sam uzeo biletu; od svojih sopstvenih novaca – evo, svi će vam u selu potvrditi – uzeo sam biletu, otišao u Toledo da vidim kako se to dogodilo. Poznavao sam sve u tom kraju gde je bio njegov hotel i razgovarao sam sa celim svetom, i video sam vrlo dobro koliko su one, ta gazdarica i njena sestra, bile rđave i koliko su slagale. Gazdarica je živela sa jednim mladićem i ovaj je zaveo njenu sestru i obe su bile propale žene. Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: „Eto, taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna zakone. Reci mu da je dete od njega i da mora da se oženi tobom i da ti da mnogo novaca. Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!” A ovaj mladi Englez, u svome čistom srcu, mislio je da mu je čast uništena i nije se setio da niko od njegovih kastiljanskih prijatelja, ni ljudi iz Toleda, u to ne bi poverovao. I da bi mu i zakon dao za pravo, jer je sigurno da on nije učinio ništa rđavo. Zato se on zaključao odmah i otrovao. I kad sam ja došao, ona bludnica bila je u bolnici za porođaje, i ja sam odjurio tamo i tražio sam da je vidim. A bolničarka mi je rekla: „Je li radi prijateljstva ili radi ukoravanja!” – „Radi ukoravanja, – uzviknuo sam – radi ukoravanja! Ne, već da joj u lice pljunem; njoj koja je ubila tako krasnog derana!” I onda me nisu pustili. A sve sam to činio o svome trošku i radi onog prijateljstva što je imao za mene i naše selo. I kako je dobro lovio ribu! Od ujutru do uveče, on je samo lovio ribu i popravljao mreže. To nije bio čovek koji misli na ljubav. Njegovo srce je bilo čisto kao ova voda.
Pipo nije slušao šta govori njegov otac. Priča je možda bila isuviše poznata, ili prosto nije odgovarala stvarnosti. Kad smo se rastajali, on upita, gledajući pažljivo kako postavljaju, u kafani, tek kupljenu mašinu za kuvanje kafe:
– Možda ćete još jedanput doći u Huentu?
– Nadam se. Jednom, usred leta, kad se mogu kupati u jezeru.
On ode i ne sačekavši kraj moga odgovora.
Zatim sam u vozu čuo nekoliko jednovremenih i ukrštenih razgovora između putnika. I ovo:
– Ne kažem za onaj utisak, tako čest, kada se čovek tek upoznaje, da je to već staro poznanstvo. Tu je samo utisak a poznanstvo, u stvari, još ne postoji. Ali postoji ona divnija stvar: načinili ste jedno poznanstvo, izmenjali ste samo nekoliko reči i uviđate da ste bezrazložno saznali tačno ono što je najbitnije u tom čoveku. Vi ga poznajete isto tako dobro ili čak i bolje od njegovog brata, sina itd. Možete provesti pored njega još dvadeset godina, ništa podrobnije o njemu više nemate da saznate.
Osvrnuo sam se na tu stranu. Čovek je govorio na rđavom francuskom, ali ubedljivo. Nasmešio se odmah, pošto mi je maločas uzeo novine.
– Mislim da ste savršeno u pravu. Ja sam video danas na jednom jezeru nekog mladog ribara...
Ali mi odjednom bi dosadno da nastavljam misao. Prosto produžih da gledam kroz prozor.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|