Ljubezni Haralampije

Ljubezni Haralampije Pisac: Dositej Obradović

Ljubezni Haralampije su prvi štampan rad Dositeja Obradovića, pisan u aprilu 1783. upućen jednom prijatelju u Trstu, Srbinu iz Hrvatske. Ovo je bila u isti mah i neka vrsta književnoga manifesta i poziv na pretplatu za delo Sovjeti zdravogo razuma, koje je izašlo tek 1784. U toku 1783. godine Obradović je promenio nameru, i mesto Sovjeta zdravago razuma izdao u leto iste godine prvi deo Života i priključenija.

Ljubezni Haralampije,

Zdravstvuj! Hristos voskrese.

Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti človeku ljubezniku i prijatelju, kakono ti neki običavaju. Ja bi(h) ti bio namah, po prijatiju tvojega pisma, otpisao, da nisam sudio za bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi vikanja, jednim slovom, vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra sočivica. Gra(h) i kupus zemljom upravljaju.

Evo vreme zlatno i veselo,
Kad nam nije zabranjeno jelo!
Evangelska carstvuje svoboda,
Zbacivši jaram s človečeskog roda.
David prorok u timpane svira
Nek pop više u triod ne dira.
Pentikostar — knjiga prevesela,
Poje Hrista spasitelja dela.
Deca hlebac u jajca umaču
I s jaganjci po travici skaču.
Srpske kćeri mlade na udaju,
Cveće beru, vence spletavaju:
Sa ružicom prsi svoje krase
I vesele uzvišuju glase;
Na pohvalu RIMSKOGA CESARA,
Austrijskog dvora gospodara.
JOSIFE FTORI, mili vladetelju,
Sunce sveta i blagodetelju!
Blažena majka koja TE rodila,
Sveta sisa koja TE dojila!
Minerva je, boginja mudrosti,
Prosvetila TVOJ duh od mladosti;
Temis s TOBOM na prestolu sedi,
Iz TVOJI(H) usta Astreja besedi,
Koja po zemlji davno s TOBOM hodi.
A sad svoje plane proizvodi.
O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena!
Kad je opšta ljubov užežena!
Srećne smo mi, srećne kćeri srpske
I sve devojke vlaške i mažarske;
Nećemo se više bojat’ manastira
Nit božijeg odricati mira.
Ljubov čistu nećemo gasiti,
Nit’ jestestva zakone gaziti.
Blago nama, mi ćemo bit’ majke
I rađati CESARU junake.
Za sav rod naš mi ćemo g’ moliti,
Sa suzami NjEMU govoriti.
Svetla kruno, JOSIFE VELIKI,
Prostri milost TVOJU na rod srpski.
Obrati lice i TVOJ pogled blagi!
Na dedova TVOJI(H) narod dragi.
Na Serbiju bednu, i na Bosnu
Koje trpe rabotu nesnosnu.
Budi podoban neba, Gospodaru,
Diko sveta, PRESVETLI CESARU!
Izlij na svet previsoke dare,
Podaj Bolgarom nji(h)ove boljare;
TVO(J)IM Srbljem vitezove stare
i Greciji njejzine Pindare.

Ovo sam vreme čekao da ti veseo, veselo, veselom pišem, javljajući ti da se zdravo nahodim i mirno živim ne imajući nikakva posla s Fruškogorci nit’ sa Svetogorci, kanoti vi tamo. Tako su te gresi tvoji postigli; i da nisam se ja zato molio, gorim bi putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kadno prođo(h) poslednji put preko Trsta? «Idi u Veneciju, pak se opet vrati, pak ćemo tako i onako uraditi.» Ja ti verova(h) sve, od točke do točke. Ko ne bi Srbinu verovao? Pak ti odo(h) šetati se po gradu na vodi; pak ti poarči(h) sve što imado(h); pak ti se vrati(h) go, nag kao mali prst, s punom kesom nadežde. Posle šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio. Eto ti tvoj posao! Pak hoćeš da ti bolji posle mene dođe.

Aj, aj, moj Horvaćanine, vidiš li što primisal neba čini! Poslati takoga koji će ti haka doći: i opet ti ja kažem da nisam se ja za te molio, gore bi prošao. No gledaj te mi pošlji za moje molitve jedan salandar novaca; znaš dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi! Okrenući trebnik naopako, odmoliću se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan proiguman i dva zakleta starca, te ćeš ogra(j)isati kako nijedan majčin sin. Dajem ti na znanje, druže moj, da sam prešao iz Hale u Lajpcig za slušati i ovde što učeni ljudi govore; gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu: i mislim s pomoću boga, i kojeg dobrog Srbina, dati na štampu, s graždanskimi slovami, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao, zato sumnjava se preduzeti je na svoj trošak; ne znajući kakvu će sreću knjiga imati. Uzdam se da će se naći koji, svojemu rodu dobra želatelj, Sarajlija i Trebinjanin, Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu drznovenije i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele, što dobro, srpski na štampi viditi. A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji(h) sam što dobro naučio, iz kojih premudri(h) knjiga francuski(h) nemecki(h) i talijanski(h), najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i naš opšti jezik izdati. Nuder obazri se ne bi li i tu koga našao, koji bi izvolio soopštnik opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti Slatka je uteha nadati se da ćedu naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do oni(h) sami(h) dalekih(h) vremena kad se naše kosti u prah obrate. Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjim rodovom mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti; delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosveštenije razuma i svet učenija ne ostaje samo pri onima koji razumevaju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, prepodavajući se najprostijemu narodu i čobanom, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita? Znam da mi može ko protiv reći; da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti. Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojej i sestram?

— — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je oni(h) koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrasiti. Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik?

Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svoji jezici pisati; kako i nije propao. Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu vsegda će ga znati i s pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostajanije privoditi. Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s graždanskim slovam štampaju. Samo prostota i glupost zadovoljava se vse[g]da pri starinskom ostati. Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakovu lido polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi.

Zašto bi se, dakle, mi Srblji sumnjavali u takovom i toliko poleznom i pohvale dostojnom delu, pročim slavnim narodom sledovati? Nije manja čast sveta u kojej se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim jezikom. Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su prozišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju.

Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva; nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi što i(h) je gođ od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakom zakonu ima zli(h) i nepravedni(h) ljudi? Nije tomu zakon uzrok, nego nerazumije, slepota uma, pokvareno, pakostno i zlo srce i preko mere ljubov k samom sebi. Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona, prevaćajući i tolmačeći zakon svoj po zlobi i po (s)trasti srca svoga. Kad će nestati mrženje i vražba na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu, da u lice svakog sebi podobnog človeka pozna, brata svoga! Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio. S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, živu i sladosti ovoga sveta uživaju u svakom rodu i plemenu, u svakoj veri i zakonu? S božjom.

Dakle, šta bi mi hoteli, da smo ametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila. Poznajmo jedanput svu silu ovi(h) reči, proste su i blažene i ne trebuju nikakva tolmačenja. Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomogu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci.

Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje vražbu i svako zlo; sledovatelno nije od Boga. Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.

Ja sam iskustvom poznao želju, ljubov, userdije i revnost gospodara Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bi(h) ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razve trudeći se, koliko mogu, za prosveštenije junosti? A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učeni(h) ljudi: i takovim sposobom i roditelje u nji(h)ovom blagom namereniju ukrepljavajući i u srcam mladosti srpske nebesni i božetveni oganj ko učeniju i k dobrodetelji bozžigavajući, i svet razuma čak do porsti(h) seljana i do sami(h) pastirski(h) koliba razširujući.

U sadašnje srećno vreme zraci učenija i filosofije do tatarski(h) granica dosežu. Ne mogu premučati ovde veliko staranje blagorodni(h) boljara moldavski(h) za vospitanije i nauku nji(h)ove dece: ne ima sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski. Nad svima obače večne slave i pohvale dostojni ljuboučnejši i preizradnejši gospodin LEON ĐIUKA, episkop romaski u Moldaviji, kojaga userdije k nauci i ljubov k otečestvu nije moguće dovoljno opisati. Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slvanoga muža; ovde samo toliko naznačujem da on episkopom budući, francuski jezik izučio, preizradnu biblioteku s mnogim proškom sastavio, različne knjige na svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna «Teatar» plitičeski» i «Telemaha» s(a) svojim iždivenijem na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti. Evo ti, brate, moje namerenije u Lajpcigu. Nama(h) ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moja nauka, budući da u kolegije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji nekoliko od ovi(h) pisama kojekuda. Vreme će me naučiti jesam li se u mojej nadeždi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću, ono što je s moje strane moguće, izostaviti. Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava narasti: «Ovde ležu njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.» V pročem, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine. Pozdravi mi s «Hristos voskrese» gospodare Vojnoviće, Rizniće i Kurtoviće i proče Sarajlije i Mostarne.

U Lajpcigu, na 1783.
Aprila 13.

Tvoj brat i sluga
Dositej Obradovič

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.