Ljubav i brak

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ema GOLDMAN
LjUBAV I BRAK


Uvreženo je mišljenje da su brak i ljubav sinonimi, da proizilaze iz istih motiva i da pokrivaju iste ljudske potrebe. I ovo, kao većina takvih mišljenja, ne počiva na stvarnosti i činjenicama nego na praznoverju.

Brak i ljubav nemaju ništa zajedničko, udaljeni su jedno od drugoga kao severni i južni pol, u stvari, oni su sušta suprotnost. Nema sumnje da neki brakovi mogu biti rezultat ljubavi. Ne zbog toga što se ljubav može ostvariti jedino u braku, pre će biti da je zato što je vrlo malo onih koji su u stanju da prevaziđu konvenciju. Danas postoji veliki broj muškaraca i žena za koje brak nije ništa drugo nego farsa, ali koji ga prihvataju zbog javnog mnjenja. U svakom slučaju, istina je da su neki brakovi zasnovani na ljubavi i takođe je istina da u nekim slučajevima ljubav nastavlja da postoji u bračnom životu, ali ja tvrdim da je to uprkos bračnom životu, a ne zahvaljujući njemu.

Istovremeno, apsolutno je netačno da ljubav proizlazi iz braka. Možemo ponekad čuti za čudesne slučajeve kada su se supružnici zaljubili jedno u drugo nakon sklapanja braka, ali ako se stvar bolje ispita, utvrdiće se da je to pre stvar navikavanja na neizbežno. Sigurno da je to međusobno navikavanje daleko od spontanosti, intenziteta i lepote ljubavi, a bez toga intimnost braka postaje degradirajuća i za ženu i za muškarca.

Brak je prvenstveno ekonomski aranžman, ugovor o osiguranju. On se razlikuje od običnog životnog osiguranja samo u tome što više obavezuje i više iziskuje. Korist od njega neizmerno je mala u poređenju sa uloženim. Kada uplatimo polisu za životno osiguranje mi plaćamo u dolarima i centima i uvek smo u mogućnosti da prestanemo sa uplatama. Ako je, pak, suprug ženina premija, ona to plaća svojim imenom, privatnošću, svojim samopoštovanjem, samim životom “sve dok ih smrt ne razdvoji”. Šta više, bračno osiguranje nju osuđuje na doživotnu zavisnost, na parazitizam, potpunu beskorisnost, individualnu i društvenu. Muškarac, takođe, plaća svoj deo ali, kako su njegove sfere šire, brak ga ne ograničava toliko kao ženu. On svoje okove oseća više u ekonomskom smislu.

Zato ono što je Dante napisao na ulazu u pakao, može u punoj meri da se odnosi i na brak: “Ko ovamo uđe, neka izgubi svaku nadu”.

Da je brak greška niko pametan neće poreći. Potrebno je samo ovlaš pogledati statistike razvoda pa da se shvati koliko je brak strahovita greška. Neće ni stereotipni filistejski argumenti o nedovoljno strogim zakonima u vezi sa razvodom i rastućoj usamljenosti žena opravdati činjenicu da: prvo, svaki dvanaesti brak se završava razvodom; drugo, da je, od 1870. godine, broj razvoda porastao sa 28 na 73 na svakih sto hiljada stanovnika; treće, da je preljuba, od 1867, kao uzrok za razvod braka porasla za 270,8 odsto; četvrto, da je broj muškaraca koji su napustili svoje porodice porastao za 369,8 odsto.

Ovim zaprepašćujućim ciframa se može dodati veliki broj dramskih i literarnih dela koja se bave ovom temom. Robert Herik u delu Zajedno (Together); Pintero u Mid-Chanel; Judžin Valter u Potpuno isplaćeno (Paid in Full) i desetine drugih pisaca raspravljaju o jalovosti, monotoniji, jadu i neadekvatnosti braka kao faktoru za harmoniju i razumevanje.

Onaj ko proučava društvo i ko razmišlja neće se zadovoljiti uobičajenim površnim opravdanjem za ovaj fenomen. Moraće da kopa dublje u sam život polova da bi shvatio zbog čega se brak pokazao tako nesrećnom institucijom.

Edvard Karpenter kaže da su obe strane u braku obeležene sredinom iz koje su potekle, svaka je toliko različita da muškarac i žena moraju ostati stranci. Odvojeni nepremostivim zidom sujeverja i navika, ljudi u braku nemaju priliku da upoznaju jedno drugo i da se poštuju, a bez toga je svaka zajednica osuđena na propast.

Henrik Ibsen, koji mrzi društvene obmane, bio je verovatno prvi koji je shvatio ovu veliku istinu. Nora napušta svog supruga, ne—kako glupa kritika to želi da prikaže—zbog toga što je umorna od odgovornosti ili oseća potrebu za ženskim pravima, nego zato što je shvatila da je punih osam godina živela sa strancem i sa njim izrodila decu. Može li postojati nešto što je više ponižavajuće i degradirajuće od doživotne bliskosti dva stranca? Nema potrebe da žena zna bilo šta o muškarcu, izuzev—koliki su njegovi prihodi. A šta da se zna o ženi—šta je potrebno znati osim da je prijatne spoljašnosti. Mi još nismo prerasli teološki mit koji smatra da žena nema dušu, da je neka vrsta dodatka muškarcu, načinjena od njegovog rebra samo da bi ugodila gospodinu koji je bio tako snažan da se plašio čak i svoje senke.

Možda je loš materijal od koga je žena načinjena kriv za njenu inferiornost. U svakom slučaju, žena nema dušu—i šta je još potrebno da o njoj znamo? Pored toga, što manje duše ima, to više vredi kao supruga, biće spremnija da se stopi sa svojim suprugom. Zahvaljujući toj robovskoj popustljivosti muškoj superiornosti, institucija braka je tako dugo ostala netaknuta. Sada, kada žena staje na svoje noge, sada kada je postala svesna sebe kao stvora koji ne zavisi od gospodareve milosti, sveta institucija braka postepeno slabi, i nikakva količina sentimentalnog kukanja ne može da ga održi.

Prosečnoj devojci se od detinjstva govori da je udaja njen krajnji cilj i zbog toga njena obuka i obrazovanje moraju biti usmereni u tom pravcu. Kao što se beslovesna stoka goji da bi bila zaklana, tako se i ona priprema za brak. A ipak, neobično je to reći, njoj je dopušteno da zna mnogo manje o funkciji supruge i majke, nego što običan zanatlija zna o svom zanatu. Bilo bi nedolično i ružno da pristojna devojka bilo šta zna o bračnim odnosima.

Ali šta reći o nedoslednosti poštenja, kome je potrebna bračna zakletva da bi nešto što je prljavo pretvorila u najčistiju i najsvetiju zajednicu, koju onda niko ne sme da dovodi u pitanje ili kritikuje. Pa ipak, to je upravo stav prosečnih branilaca braka. Buduća supruga i majka drži se u totalnom neznanju o onome što predstavlja njen jedini imetak u jakoj tržišnoj konkurenciji—u seksu. I tako ona ulazi u doživotan odnos sa muškarcem samo da bi se našla zbunjena, sa osećanjem odbojnosti i bezmerno izbezumljena nečim što predstavlja najprirodniji zdrav instinkt, a to je seks. Možemo slobodno reći da je veliki postotak njene nesreće, jada, očaja i fizičkih patnji u braku izazvan kriminalnim nepoznavanjem osnovnih činjenica polnih odnosa, a to nepoznavanje se smatra velikom vrlinom. I uopšte nije preterivanje kada kažem da je mnogo brakova rastureno zbog ove žalosne činjenice.

Ako je, međutim, žena slobodna i dovoljno zrela da tajne seksa spozna bez blagoslova Države ili Crkve, biće joj izrečena presuda da je potpuno nepodobna da postane supruga “dobrog” čoveka, čije se dobro sastoji od prazne glave i mnogo novaca. Može li postojati išta sramotnije od ideje da odrasla i zdrava žena, puna života i strasti mora da suzbija zahteve prirode, da potčini svoje najintenzivnije žudnje, naruši svoje zdravlje i slama svoj duh, da mora da obuzda svoju maštu, da se odriče veličine i radosti seksualnog iskustva sve dok se ne pojavi “dobar” čovek da je uzme za svoju suprugu? To je prava slika braka. Kako bi se onda takav aranžman mogao završiti sem neuspehom? Ovo je jedan, mada ne malo značajan faktor koji brak razlikuje od ljubavi.

Mi živimo u pragmatičnom vremenu. Prošlo je doba kada su, zbog ljubavi, Romeo i Julija rizikovali da se izlože gnevu svojih roditelja, kada se zbog ljubavi Grethen izložila ogovaranju suseda. Ako, u retkim slučajevima, mladi ljudi i dozvole sebi luksuz romanse, njima se pozabave stariji, driluju ih i tucaju u glavu sve dok ne postanu “razumni”.

Moralna pouka ugrađena u devojčinu svest nije o tome da li je muškarac u njoj pobudio ljubav nego—“koliko novaca on ima?” Važno i jedino božanstvo praktičnog američkog života je: Može li on zaraditi koliko treba? Može li izdržavati suprugu? To je jedina stvar koja opravdava brak. Postepeno, ovo prožima svaku misao devojke, ona više ne sanja mesečinu i poljupce, smeh i suze, ona sanja šoping-ture i prodavnice jeftine robe. Ovo siromaštvo duha i gadost su elementi nerazlučivo vezani sa institucijom braka. Država i Crkva ne priznaju ni jedan drugi ideal jer je kontrola muškaraca i žena jedna od potreba Države i Crkve.

Bez sumnje je da postoje ljudi koji i dalje smatraju da je ljubav iznad dolara i centi. To je naročito istina za onu klasu ljudi koji, iz ekonomskih razloga, moraju sami sebe da izdržavaju. Taj moćni faktor je zaista doveo do ogromne promene položaja žene u društvu i ako imamo u vidu da je žena relativno skoro počela da se zapošljava u industriji, zaista je neverovatno kako se to brzo dogodilo. Šest miliona žena zarađuje, šest miliona žena je izjednačeno sa muškarcima u svom pravu da budu eksploatisane, da budu opljačkane, da štrajkuju, štaviše, imaju pravo da umru od gladi. Želite li još nešto, moj Gospodine? Da, šest miliona zaposlenih žena u svim oblastima privređivanja, od najvišeg intelektualnog posla do najtežeg fizičkog rada u rudnicima i na železnici; da, žene čak rade kao detektivi i policajci. To sigurno pokazuje da je emancipacija potpuna.

Pa ipak, bez obzira na sve to, od te velike armije žena radnica, mali je broj onih koje prihvataju svoj rad kao trajno stanje, na isti način kao što to prihvata muškarac. Bez obzira koliko muškarac bio slab, on je naučen da bude nezavisan, da sam sebe izdržava. Ja znam da niko u našoj ekonomiji nije potpuno nezavisan; pa ipak, i najbedniji primerak muškog roda mrzi da bude parazit, ili barem ne voli da se zna da je on to.

Žena gleda na svoj položaj radnice kao na nešto prolazno, što se odbacuje čim se pojavi neko ko će dati više. Zato je beskrajno teže organizovati žene nego muškarce. “Zašto da postanem član sindikata? Ja ću se udati i imaću svoj dom.” Zar ona od detinjstva nije učena da je to njen konačni cilj? Ne treba da prođe mnogo vremena pa da ona shvati da dom, mada prostorno ne tako velik zatvor kao što je fabrika, ima šipke na prozorima i mnogo solidnija vrata. Da ima čuvara tako lojalnog da niko ne može pobeći iz tog zatvora. Najtragičnije je da dom, zapravo, ne oslobađa radnicu od potrebe da zaradi van kuće, on samo uvećava posao koji ona treba da uradi.

Prema najnovijim statistikama podnetim Komitetu “za rad i nadnice i prenaseljenost populacije”, deset odsto nadničarki u Njujorku su udate, pa ipak moraju da nastave da rade na najmanje plaćenim poslovima na svetu. I kada se ovoj činjenici doda argatovanje oko kućnih poslova, šta onda ostaje od zaštite i slave koju sebi pripisuje dom? U stvari, čak ni žena koja potiče iz srednje klase, u braku ne može da govori o svom domu, pošto je muškarac taj koji stvara njenu sferu. Nije važno da li je muškarac nasilnik ili dobar čovek. Ono što ja želim da dokažem je da brak garantuje ženi dom samo zahvaljujući milosti njenog muža. Tada se ona kreće po njegovom domu, godinu za godinom, sve dok njen pogled na svet i ljudsku delatnost ne postane nezanimljiv, sužen i otrcan isto kao što je njeno okruženje. Nije ni čudo što ona postaje gnjavator, što se svađa oko sitnica, što voli da ogovara, što postaje nepodnošljiva i tako tera muškarca od kuće. Ona ne može da ode, a i kada bi htela—nema gde. Pored toga, kratak period bračnog života dovodi do toga da ona diže ruke od svih svojih potencijala, što prosečnoj ženi potpuno oduzima sposobnost da se snađe u spoljnom svetu. Ona zanemaruje svoj spoljni izgled, postaje nespretna u pokretima, nesposobna da sama donosi odluke, kukavica da proceni situaciju, postaje optrećenje i dosadna svom mužu, a to je ono što većina muškaraca počinje da mrzi i prezire. Baš je to divna atmosfera za rađanje novog života, zar ne?

Ali kako zaštititi prava deteta, ako ne u braku? Pa zar to nije ono najvažnije? Sve je to laž i hipokrizija! Brak štiti dete, a hiljade dece su napuštena i bez doma. Brak štiti dete, a sirotišta i ustanove za zbrinjavanje dece su prepuna, Društvo za borbu protiv okrutnosti prema deci ima pune ruke posla spasavajući male žrtve od roditelja koji ih “vole”—da bi ih stavili pod okrilje brižne ljubavi Geri društva. Kakvo je to samo izvrgavanje braka ruglu.

Brak možda ima moć “da dovede konja do reke”, ali da li može da ga natera da pije vodu? Zakon će uhapsiti oca i obući ga u robijaško odelo, ali da li je to ikada nahranilo gladno dete? Ako je roditelj nezaposlen, ili krije svoj identitet, šta tu brak može da pomogne? On se poziva na zakon da bi se muškarac doveo pred “pravdu” i stavio iza rešetaka, na sigurno mesto, a plodovi njegovog rada ne idu detetu, već Državi. Detetu ostaju samo izbledela sećanja na oca u robijaškom odelu.

A što se tiče zaštite žena, tu leži prokletstvo braka. Brak joj zaista ne može pružiti zaštititu, ali sama ideja je toliko odvratna, sramotna i uvreda samog života, tako ponižavajuća za ljudsko dostojanstvo, da takva parazitska institucija zaslužuje da se zauvek osudi.

To je isto kao i drugi patrijarhalni ugovor—kapitalizam. On čoveku oduzima prava koja stiče rođenjem, onemogućava mu razvoj, truje njegovo telo, drži ga u neznanju, bedi i zavisnosti, a onda osniva humanitarne institucije koje se hrane poslednjim ostacima čovekovog samopoštovanja. Institucija braka od žene čini parazita—nekog ko je potpuno zavisan. Onesposobljuje je za životnu borbu, briše njenu društvenu svest, parališe joj maštu i tako nameće svoju velikodušnu zaštitu, koja je u realnom životu zamka i karikatura ljudskog karaktera.

Ako majčinstvo predstavlja najvišu realizaciju ženske prirode, koja druga zaštita je tome potrebna osim ljubavi i slobode? Brak osujećuje, izbezumljuje i korumpira ženina očekivanja. Zar poruka koju brak daje ženi nije: samo kada slediš moje zakone, rodićeš dete? Zar žena nije osuđena na smrt, zar nije osramoćena i ponižena ako odbije da kupi svoje pravo na majčinstvo tako što će prodati svoje telo? Zar nije brak ona institucija koja jedino sankcioniše majčinstvo, mada je dete začeto u mržnji i prisili? Pa ipak, ako se majčinstvo ostvari slobodnom voljom, iz ljubavi, iz ekstaze ili prkosne strasti, zar se onda ne stavlja kruna od trnja na nevinu glavu deteta i krvavim slovima ne upisuje strašan epitaf Kopile? Da brak zaista ima sve one vrline za koje se tvrdi da ima, njegov kriminalni odnos prema majčinstvu bi bio dovoljan da zauvek bude isključen iz carstva ljubavi.

Ljubav, najjači i najdublji element u životu, ono što donosi nadu, sreću, ekstazu, ljubav koja se protivi svim zakonima, svim konvencijama, ljubav—najslobodniji i najjači kovač ljudske sudbine, kako tako snažno sveobuhvatno osećanje može da bude izjednačeno sa jadnim malim, od Države i Crkve sankcionisanim, brakom?

Slobodna ljubav? Kao da ljubav može biti išta drugo osim slobodna! Muškarac može da kupi pamet, ali svi milioni na svetu nisu uspeli da kupe ljubav. Muškarac je potčinio sebi tela, ali sva moć ovog sveta ne može da potčini ljubav. Muškarac je potčinio cele narode, ali sve njegove vojske ne mogu da potčine ljubav. Muškarac može da okuje i ograniči duh, ali je potpuno nemoćan pred ljubavlju. Visoko na svom prestolu, sa svim svojim sjajem i pompom koja se zlatom može kupiti, muškarac je ipak samo siromašan i očajan, ako ga mimoiđe ljubav. Ali, ako ljubav postoji, i najsiromašnija kuća sija toplinom, puna je života i boja. Tako ljubav poseduje čarobnu moć da od prosjaka napravi kralja. Da, ljubav je slobodna i ne može da egzistira u nekoj drugoj atmosferi. Kada je slobodna, ona se daje bezrezervno, u velikim količinama i potpuno. Svi zakoni zasnovani na statutima, sve sudnice ovog sveta, ne mogu da je iščupaju iz korena. Ali, ako je tlo sterilno, kako brak može da dâ plodove? To je kao poslednja velika i očajnička bitka prolaznog života protiv smrti.

Ljubavi nije potrebna zaštita: ona je sama sebi zaštita. Dokle god je ljubav to što proizvodi decu, ni jedno dete neće biti napušteno, gladno ili očajno zbog nedostatka ljubavi. Ja znam da je ovo istina. Ja znam za žene koje su postale majke u slobodi sa muškarcima koje su volele. Malo je dece u braku koja uživaju takvu pažnju, zaštitu i privrženost svojih majki kao što je uživaju ona deca koja su rođena van braka.

Oni koji brane autoritet, plaše se naleta slobodnog majčinstva, jer će ih to lišiti njihovih žrtava. Ko će se boriti u ratovima? Ko će stvarati bogatstvo? Ko će biti policajac, tamničar, ako žene odbiju da nasumice rađaju decu? Ali rasa, rasa, šta će biti sa rasom, viču kralj, predsednik, kapitalista, sveštenik. Rasa treba da bude sačuvana, a žene treba tako degradirati da postanu samo mašine—institucija braka je naša jedina sigurnost protiv opasnog buđenja seksualnosti u ženi.

Ali uzaludni su ovi izbezumljeni napori da se održi stanje ropstva. Uzaludni su takođe i svi crkveni edikti, suludi su napadi vladara, čak je uzaludna i ruka zakona. Žena više ne želi da učestvuje u proizvodnji rase bolešljivih, slabih, oronulih i jadnih ljudskih bića, koja nemaju ni snage ni hrabrosti da zbace jaram siromaštva i ropstva. Umesto toga, žena želi manje dece, ali decu koja bi bila bolja, začeta i odgajena u ljubavi i kroz slobodan izbor, a ne kroz obavezu koju nalaže brak. Naši lažni moralisti tek treba da steknu ozbiljan osećaj odgovornosti prema detetu koje je u nedrima žena probudilo ljubav prema slobodi. Radije bi se takva žena zauvek odrekla sjaja i ponosa materinstva, nego što bi na svet donela novi život u atmosferi koja je puna samodestrukcije i smrti. I ako ona postane majka, to je da bi detetu dala najdublje i najbolje što u sebi ima. Da sazreva zajedno sa detetom njen je moto, ona zna da samo na taj način može da doprinese izgradnji istinske muškosti i ženskosti.

Ibzen mora da je imao viziju slobodne majke kada je, veštinom majstora, napravio lik Gospođe Alving. Ona je bila idealna majka zato što je prerasla brak i sve njegove strahote, jer se oslobodila svojih okova i pustila svoj duh da se razvija sve dok nije postala obnovljena i jaka ličnost. Na žalost, bilo je prekasno da se spase njen Osvald, sreća njenog života, ali ne suviše kasno da shvati da je ljubav u slobodi jedini uslov za lep život. Oni koji su kao Gospođa Alving, krvlju i suzama platili svoje duhovno buđenje, odbacuju brak kao nešto što se nameće, kao plitku, praznu šalu. Oni znaju da je ljubav jedina osnova koja je kreativni, inspirativni i uzvišeni temelj za novu rasu, za novi svet, bez obzira da li traje neko kratko vreme ili večnost.

U sadašnjem, malom svetu, ljubav je za većinu ljudi stranac. Pošto je ljudi ne razumeju i klone je se, ona se retko začne, ili ako se to i desi, ona brzo uvene i umre. Njeno nežno tkanje ne može da podnese stresove i napor svakodnevnog života. Njena duša je suviše kompleksna da se prilagodi ljigavoj potki naše društvene strukture. Ona kuka, žali i trpi zajedno sa onima koji imaju potrebu za njom, mada im nedostaje sposobnost da se uzdignu na vrh ljubavi. Koja vizija, koja mašta, koji genije poezije, čak i delimično, može da predvidi potencijal takve snage u životu muškarca i žene. Ako se ikada ostvari istinsko drugarstvo i postigne jednakost među polovima, onda će ljubav, a ne brak biti ona snaga koja je dovela to toga.