(odlomak)
Danju ti je sve u poslu, sve se trudi, radi:
Čovek i skot i vodeni, preispodni gadi.
Tolika se svud života pučina razliva,
Rekao bi, voda, kamen, i zemlja je živa.
U ljetu su čuda javna visokoga neba, 5
Strašna čuda, krasna čuda, zemlji daju hljeba.
Po njivama volnuje se zlatoklasno more,
Koje hrani blagi Lado do njegove ore.
Daljne vide tad ostrovi bogati korablje,
Iznad bezdna stazu grebu drskog plovca grablje. 10
Oni plode zemljam nose i nrave narodom,
Da je zemlja naša krugla, svojim uče hodom.
Tu se ne zna, kom je bolje, gdi će sreća sjesti,
Kod bogata, il’ seljana, koji ima jesti.
Al’ kad dnevni var ohladni, djela časi prođu, 15
Iz vertepa, iz dubrava s rosom mraci dođu.
Kad se pastir u kolibu i žnec s polja vrati,
Koje s čadam mila ljuba već čeka na vrati,
Stol se prostre, sir i mleko, hljeb, što doba daje,
Sa srebrenim zarenijem mjesec večer sjaje; 20
Tu je odmor, tu je volja, tu ljubve milota,
S dihanijem tankog vjetra diše slast života.
Ovakvo je praotaca naši žiće bilo,
Dok se nije među ljudma žao i zlo svilo.
Kaže nam se da su s njima sami bozi žili, 25
Ne zavidi ni sad carskom pastir zlatu, svili.
