JUTARNjA IDILA
† Mihailu Petkoviću, mome bratu
Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada
To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:
K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.
Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.
Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.
Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak'o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.
U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,
Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini:
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.
I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.
Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
