Jurišić Janko
Nešto cvili u carevu gradu,
Baš u gradu cara Sulejmana
U onome divnom Carigradu;
Jal' je vila, jal' je ljuta zmija?
Da je vila u gori bi bila, 5
Da je zmija u travi bi bila.
Nije vila, nit' je ljuta zmija;
Već je junak Jurišiću Janko
U tavnici cara gospodina;
Jeste njemu za nevolju tešku, 10
Jer on tavni tri godine dana;
Pak je njemu muka dojadila.
On ne vidi sunca ni mjeseca,
Nit' on vidi kad se sunce rađa,
Nit' on vidi kad sunce zaodi, 15
Nit' on vidi sjajne mjesečine;
Već ga bije memla od kamena,
Grde njega zmije i gušteri.
U tavnici voda do pojasa,
Ševar trava uprav do ramena, 20
U njoj leže zmije i gušteri,
Obdan mu se oko pasa viju,
Oko psa i bijela vrata
I u kosa njemu počivaju,
A obnov mu b'jelo telo grde. 25
To se junak nije navikao.
Tako junak boravi bez sanka
I bez sanka i bez svog počivka,
Bez sjajnije' svojije' dvorova
I junačke slave na megdanu. 30
Ljuto dvimi Jurišiću Janko,
Ljuto cvili nikad ne prestaje.
Dod'jao je gradu Carigradu
I dod'ja' je studenok kamenu,
Kako-l' ne bi caru gospodinu. 35
I kad se je caru dodijalo,
On požali mlađana junaka,
Pak on ide pred vrata tavnice
I dozivlje Jurišića Janka:
„E, kopile, Jurišiću Janko! 40
„Kakva ti je golema nevolja,
„Te ti cviliš u tavnici mojoj?
„Jal' si žedan vina crljenoga,
„Jali glяdan njeba bijeloga,
„Jal' debela mesa oviujskoga, 45
„Jal' je tvoja na umoru majka,
„Jяl' ti tvoga saranjuju babu,
„Jal' se tvoja preudaje ljuba?“
Al' govori Jurišiću Janko:
„Boga tebi, care Sulejmane! 50
„N'jesam žedan vina crljenoga,
„Nit' sam gladan 'ljeba bijeloga,
„Nat' debela mesa ovnujskoga,
„Nit' je moja na umoru majka,
„Nit' mi moga saranjuju babu; 55
„Nit' se moja preudaje ljuba;
„Već je meni dodijala tama,
„Kuća tvoja od ladnog kamena.
„U tavnici voda do pojasa
„Ševar travя uprav' do rukava, 60
„U njoj leže zmije i gušteri,
„Obdan mi se oko pasa viju,
„Oko pasa i bijela vrata
„I u moji kosa počivaju;
„A obnoć mi moje telo grde, 65
„To se, junak, n'jesam navikao.
„Već te molii, care gospodine,
„Pušti mene, care, na otkupe!“
Onda njemu care besjedio:
„E, boga ti, Jurišiću Janko! 70
„Kaži pravo, tako bio zdravo!
„Pak ću tebe odma odpuštiti:
„Kada bišmo u polju Kosovu.
„Koje ono srpske vojevode,
„Bjehu onda u Kosovu ravnom, 75
„Koje moju ponajvećma vojsku
„Po Kosovu jako razgonjahu?
„Kaži pravo, Jurišiću Janko!
„Kaži pravo, tako bio zdravo!
„Pak ću tebe odmah otpuštiti.“ 80
Al' govori Jurišiću Janko:
„A boga ti, care Sulejmane!
„Pravo ću ti, care, kazivati:
„Što-no junak s desne strane bješe,
„Na buljuke vojsku razgonjaše, 85
„U Sitnicu vodu nagonjaše,
„Ono bješe Kraljeviću Marko.
„A što s' l'jeve strane udaraše,
„Na buljuke vojsku razgonjaše
„I Turcima jade zadavaše, 90
„Ono beše Obilić Milošu.[1]
Što-no junak posred vojske bješe,
„Po sredini vojske udaraše,
„Na buljuke Turke razgonjaše,
„U Sitnicu vodu nagonjaše 95
„I po poli Turke razs'jecaše,
„Na sablji i' u visih bacaše,
„Na koplja i bojna dočekaše
„i u vodu Sitnicu bacaše,
„Ono bješe Jurišiću Janko. 100
„Evo ti ga care u tavnici,
„Čini od njөg', što je tebi drago!"
Naljuti se care Sulejmane,
Pa govori Jurišiću Janku:
„E kopile, Jurišiću Janko! 105
„Kakvom smrti najvoliš umr'jeti?
„Da te mučim i da te umorii?
„Jali voliš, da te objesimo,
„Jali da te na vatri izgorim,
„Jali voliš, da te raztrgnemo 110
„Raztrgnemo konj’ma na repove?"
Veli njenu Jurišiću Janko:
„Oj boga ti, care Sulejmane!
„Kad mi drugo biti ne mogaše:
„Ajduk n'jesam, da mene objesiš, 115
„Kužan n'jesam, da mene sažeš,
„Kurva n'jesam, da me rastrgnete,
„Rastrgnete konj’ma na repove:
„Već sam junak da junački ginem.
„No čuješ me, care gospodine! 120
„Podaj meni konja odmetnika,
„Nejašena devet godin' dana
„Nejašena u boj ne vođena.
„I podaj mi sablju odmetkinju,
„Koja nije deset godinica 125
„Za junaka bila pripasana,
„Nit' je u boj ikada nošena;
„Koja j' pusta za kore prirasla,
„Uzjaši me konju na ramena,
„Na ramena konja odmetnoga; 130
„Pa mi sveži ruke naopako
„I pušti me u to polje ravno.
„Za mnom pušti do trista Turaka,
„Ti se pripni na bijelu kulu,
„Pa ti gledaj, kako će me Turci 135
„Na nožije', jadna, razd'jeliti!“
To je, care, jedva dočekao,
Pa mu daje konja odmetnika,
Ne jašena devet godin' dana,
Ne ješena u boj nө vođena. 140
I daje mu sablju odmetkinju,
Koja nije deset godinica
Za junaka bila pripasana,
Nit' je u boj ikada nošena,
Koja j' pusta za kore prirasla. 145
Meće njega konju na ramena,
Na ramena konja odmetnoga,
Pa mu veže ruke naopako
I pušti ga u to polje ravno.
Pa on skupi do trista Turaka 150
I pušta i' u to polje ravno,
Za junakom Jurišićem Jankom;
Da ga oni na nož'ma raznesu.
Car se penje na bijelu kulu,
Da on gleda, kako će ga Turci 155
Na oružje, jadna, razd'jeliti.
Al' da vidiš Jurišića Janka,
Da ga vidiš vesela mu majka,
Kad poteče poljem širokijem;
Pak on viče, kanda jelen riče, 160
Pak on viče grlom bijelijem:
„B'jela vilo, razigraj mi konja!
„Sveta Petko, odr'ješi mi ruke!
„A Neđeljo, naoštri mi sablju!“
To začula prebijela vila 165
I to čula sveta Petkovica
I sa njima sveta Neđeljica;
Brže lete Jurišiću Janku,
Da bi njemu od pomoći bile.
Kad viđeše Janka u nevolji: 170
Vila mu je konja razigrala,
Sveta Petka odr'ješila ruke,
A Neđelja sablju naoštrila.
Mili bože, na svem tebi 'vala!
Malo bili, dugo ne trajalo; 175
Al' s' okrenu Jurišiću Janko,
Pak on ćera do trista Turaka
Po onome polju širokome.
Stotinu je sabljom sasjekao,
A stotinu konjem pogazio, 180
Stotini je savezao ruke;
Pak i' goni caru gospodinu
I ovako caru progovara:
„Evo t', care, do trista Turaka,
„Nek' ti budu, care, za jabuku; 185
„Da mi nije od boga grijote,
„A od ljudi velike sramote -
„I tebi bi otsjekao glavu,
„Još i tvojoj carici gospoji.“
Kad se viđe care u nevolji, 190
On se maša rukom u džepove,
Pa izvadi do trista dukata,
Te i' daje Jurišiću Janku:
„Evo Janko, pa se napi vina;
„Pa ti ajde kud je tebi drago 195
„I ti čini, što je tebi drago,
„I diči se svojijem junaštvom!
„Jer se n'jesam 'vako prepanuo,
„Od kako sam care postanuo.“
Ne će Janko carevi' dukata, 200
Nit' on oće, da od carя ide;
Dok ne pušti sve ostalo roblje.
Kad mu drugo biti ne mogaše,
Pušta care sve svoje robove,
Ma na broju šezdeset iljada 205
I daje i' Jurišiću Janku.
Tu bijaše roblja svakojaka
Ženskadije i muškije' glava.
Onda junak Jurišiću Janko:
Uze oni' do trista dukata 210
I uzimlje roblje prebrojeno,
Ma na broju šezdeset iljada;
Pak ga gosti u carevu gradu
U onome divnom Carigradu;
Ništa više, nego mjesec dana, 215
Sve na račun cara Sulejmana.
Kad s' navrši ravan mjesec dana,
Onda care revenu[2] davaše:
Za svakoga dvadeset dukata,
A za Janka pedeset i četri. 220
Onda s' diže Jurišiću Janko;
A uz Janka sve ostalo roblje: -
Blagosilja Jurišića Janka
I odlazi kući pjevajući.
Janko ide svome b'jelom dvoru, 225
Svome dvoru u Srbiju slavnu,
U Srbiju, svoju postojbinu,
Pjevajući i popjevajući
I igrajuć' konja odmetnoga.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
