Jugoslovenstvo u Austro-Ugarskoj

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
JUGOSLOVENSTVO U AUSTRO-UGARSKOJ
Pisac: Dimitrije Tucović


Austro-ugarska Monarhija, koja se i održava blagodareći opštem nezadovoljstvu naroda koji je sastavljaju, opštem nepoverenju svakoga prema svakome, počinje osećati da se iz njene utrobe rađa jedan nezadovoljnik više, podiže glavu i traži više prava i više uslova za život. Tako će ova u mnogom pogledu osobita država, pred kojom stoje toliki nerešeni nacionalni problemi i za koju se ne može pouzdano reći da će ih biti u stanju da reši, imati jedan problem više: Jugoslovensko pitanje.

Za ugarskim češko, za češkim poljsko, za poljskim jugoslovensko - pitanje za pitanjem ističe se na dnevni red, nova stižu pre nego što su stara rešena! Kako koji narod dostiže viši stepen privrednog i kulturnog razvitka, on ne trpi više položaj pupile čiji će tutori biti Beč i Pešta, ne samo zato što se oseća zreo i sposoban za samostalno i slobodno staranje o samom sebi i upravljanje svojim stvarima već poglavito zato što je suzbijanje toga tutorstva, u stvari, suzbijanje tuđe vladavine koja je glavni krivac sadašnjoj zaostalosti i najveća smetnja budućem razvitku privrednog, kulturnog i političkog narodnog života.

I jugoslovensko pitanje u Austro-Ugarskoj nije se javilo ni iz mržnje slovenske rase prema germanskoj ili mađarskoj, ni iz slavenofilskih fantazija o jednom velikom sveslovenskom carstvu. Ono se javilo kao rezultat privrednih i kulturnih potreba samog narodnog života, koje ne mogu da budu zadovoljene u današnjem ropskom političkom položaju. Jugoslovenska plemena u Austro-Ugarskoj žive u ropstvu; svoje privredne i kulturne sile ona ne mogu da gaje i razvijaju za podmirenje svojih potreba; ona nemaju slobode kretanja; nemaju prostora za život; nemaju privredne i kulturne zajednice - jer su odnosi u kojima ona danas žive stvorene protiv njihove volje, a sa obzirom isključivo na vlasničke interese ekonomskih i političkih gospodara u Beču i Pešti.

To pokazuje u isto vreme i pravo mesto na koje polugu treba staviti.

Jugoslovenska socijalistička konferencija, koja je održana 8. i 9. o. meseca u Ljubljani, istakla je u svojoj rezoluciji lep cilj. Kulturno i nacionalno jedinstvo svih Jugoslovena je uslov za pun razvitak svih privrednih i kulturnih sila svakog dela posebice; a njemu mora težiti u prvom redu socijalna demokratija koja najčistije ume da oceni štete današnje političke raskomadanosti i kulturnog otuđenja i čiji je napredak nerazdvojno skopčan sa privrednim i kulturnim razvitkom naroda u kome dela. Ovoj težnji za kulturnim i nacionalnim jedinstvom konferencija je dala snažnoga izraza. U referatima i diskusiji manifestovana je ova težnja za jedinstvom života, za zbiranjem snage, za garantovanjem punijeg napretka svom toplinom i strasnošću ljudi koji su došli do uverenja da je to u interesu ne samo naroda već i socijalističkog rada u tom narodu. I ovim putem, kao što smo to učinili preko svoga izaslanika u Ljubljani, mi se toj težnji u najpunijoj meri pridružujemo.

Ne manje je važno što je konferencija istakla potrebu političke borbe za stvaranje jedne nacionalne autonomne zajednice, „kao slobodne celine u potpuno demokratskoj konfederaciji naroda". Upravo ovde leži prva, neposredna zadaća svih onih grupa, koje teže kulturnome i nacionalnome jedinstvu jugoslovenstva. Utoliko pre socijaldemokrata kojima istorijsko posmatranje stvari daje mogućnosti da jasno vide da se kulturno i nacionalno jedinstvo može podići samo na podlozi slobodnog zajedničkog privrednog i političkog života. Put kulturnom i nacionalnom jedinstvu Jugoslovena vodi kroz političku borbu za slobodan, nezavisan privredni i politički život, za pravo naroda da svoje međusobne odnose urede slobodno prema svojim potrebama. U toj borbi pripada opet socijalnoj demokratiji, kao grupi koja pred interesima naroda ne zna ni za kakve diplomatske i državničke obzire i tradicije, da u najpunijoj meri pomogne potčinjenome narodu da se u političkom buđenju i podizanju osposobi za slobodan privredni i politički život, za slobodno odlučivanje o svojoj sudbini, za rešenje pitanja kulturnog i nacionalnog jedinstva koje se mora da želi.

To buđenje i uzdizanje naroda za slobodan život vrši se ne samo u Austro-Ugarskoj i kod nas na Balkanu već od Istoka do Zapada. Ono je pratilac privrede i kulture koje kapitalizam nosi sa sobom u pobedničkom hodu kroza svet. Socijalna demokratija je ta koja to buđenje naroda što vekovima spavaju najbolje razume. A utoliko pre socijalna demokratija onih naroda koji imaju tek da izvojuju pravo i uslove za samostalan, slobodan život i razvitak.

Mi razumemo drugove u Austro-Ugarskoj i pozdravljamo radosno početak njihove zajedničke borbe. Pod nešto drugim prilikama istu borbu vodimo i mi, jer osećamo istu potrebu za punijom zajednicom i povoljnijim prilikama za slobodan napredak naroda.


Izvor: „Radničke novine", br. 137, 19. novembar 1909.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 106 godina.