JOŠ JE OKO...
Još je oko bujna suza,
Još je srce kamen tvrdi,
Još je grlo nemo doba —
Još se dika moja srdi.
Setni dani, setne noći,
Tešim sebe više puta,
Malo guknem, pa umuknem —
Još je žica prekinuta.
Odleteo život sladak,
Nad grob stao, pa je pao —
Već osećam, hladnom zemljom,
Gde ga živog zakopao.
Nad tom unkom slasnih dana
Krst se diže ukopani,
Oko njega senke lete,
Srećni dani rastrgani.
Iz usta im suša pala,
Sagorelo rosno cveće,
Pa sve teše — jao Bože!
Tuga tugu tu izmeće.
Žalio sam za ti dani,
Naricao, šta sam znao,
Vik’o Boga, vik'o ljude —
Sve u pomoć zvao, zvao.
Pesma bila iz poprsja,
A sa njenih suznih žica
Orio se tužni odjek
Sinjih tica, kukavica. —
Još je oko bujna suza,
Još je srce kamen tvrdi,
Još je grlo nemo doba —
Još se dika moja srdi.
Utri suze, dušo moja!
Imam gusle javorove —
Daj mi malo kose tvoje,
Da zategnem žice nove.
Gudalo je moja duša,
S njom ću letet’ po žicama,
Kosica će da zadršće,
Da protepa pesmicama.
Tu će duša žici kaz’ti,
Šta je boli, šta je tišti
Žica će se smilovati
Kad nad njome duša pišti.
Tanka žica jauknuće —
Setićeš se srećnih dana,
Uz gudalo uzviće se
Tvoja duša razdragana.
A gudalo razliće se
Tvojom dušom, da ga hrani,
A po duši procvetaće
Novi dani isplakani.
