Josif Falta
| Josif Falta Pisac: Pavle Lagarić |
Pored Paje Jovanovića, Nikole Mašića, Uroša Predića i Đorđa Krstića ne može se staviti i Josif Falta, jer nije izradio takih umetničkih radova, koji bi ga mogli uzneti do visine, koju dostigoše ti Srpski slikari, ali da je duže živeo, dostigao bi i te darovite umetnike, jer je imao sve podobnosti, kojima su odareni pravi umetnici.
Josif je Falta bio siromašan i nesrećan Srpski slikar; nesrećan zato, što se gotovo celog svog života borio sa patnjom i sirotinjom, a nesrećan i stoga, što nije video ostvarene svoje idejale.
Malo će biti slikara, koji su se tako patili, ali koji su se opet tako usavršili u svojoj struci, kao Josif Falta. Ja vrlo dobro znam, da je često radio u nenaloženoj sobici. Jednog sumornog i vrlo hladnog zimnjeg dana zatekao sam ga u sobi, u zimnjem kaputu, gde izrađuje neki portret. U hladnoj sobi, sa praznim džepovima, radio je sve do mrkle noći i legao je u postelju, kada je ceo elegantni Beč najlepše večerao. A koliko je bilo kod Falte takih večeri?
Ali koje god Faltu poznavao, niko nije mogao primetiti, da on tako oskudno živi, jer je u društvu uvek bio veseo. Vrlo se rado šalio, ali ta njegova šala bila je sasvim bezazlena. U njegovu govoru i u njegovu ponašanju nije ništa bilo, što se poveku nije moglo dopasti. Kada sam se sa njime prvi put sastao u Beču, kada sam prvi put čuo njegove blage reči i video njegov pogled, u kome je ležalo toliko iskrenosti i poštenja, od toga dana postali smo najbolji prijatelji. Često smo pohodili Bečke umetničke muzeje i slikarske izložbe, gde me je učio posmatrati slikarske radove. Vrlo sam rado slušao njegove ocene na pojedina umetnička dela. U oceni je bio vrlo strog. Znam, da je na ponekoj slikarskoj izložbi naišao samo na dva ili tri umetnička rada, kojima nije mogao ništa zameriti. Najrađe se bavio kod landšaft-slika, jer je i sam neizmerno ljubio prirodu. I on se divio ružičastom nebu, žarkim sunčanim zracima, tajanstvenoj tami gustih šuma i dubokih izvora; i on se zanosio ranim jutrom, kada zlatno sunašce divotno ograne, kada se prepelica visoko u zraku zaleprša i kada se rosne kapljice, kao droban biser zasijaju u nežnim krunicama šarenih cvetića.
Josif se Falta rodio u Rumi, od siromašnih roditelja. Gimnaziju je svršio u Novome Sadu. Isprva se odao bio pravničkoj struci, ali posle dve godine zameni prava slikarskom umetnošću. Najpre je pohodio slikarsku školu u Beču, kašnje ode u Minhen, gde je bio upisan u školi čuvenih nemačkih slikara profesora Licenmajera i Raupa. U Minhenu je nameravao, da provede najmanje pet godina, ali koje sirotinja koje bolest primorali su ga već posle godinu dana da napusti školu. Falta ode u Srem, da oporavi svoje zdravlje. U Minhen se nije više vraćao, nego je otišao u Sarajevo za profesora crtanja, gde ga je snašla i neumitna smrt.
Umro je mlad i neznan. Izradio je samo nekoliko portreta, crteža i religijoznih slika, ali na svima tim radovima vrlo je teško reći, ko je bio Josif Falta i šta je on hteo. Po svima tim radovima čovek nije u stanju oceniti dubljinu njegovih misli, jačinu njegovih osećaja i finoću njegova ukusa. Falta nam nije ostavio nikakvih skica niti študija, po kojima bi donekle mogli odrediti njegov pravac, u kome bi on dalje radio, da je ostao živ. On je vrlo često pohodio umetničke muzeje, ali tu nije nikada skicirao, niti precrtavao, nego je samo gledanjem bogatio svoje znanje i usavršavao svoj ukus.
Mogao bih samo o njegovim portretima progovoriti nekoliko reči. Ja sam bio tako srećan, da vidim nekoliko njegovih portreta, i sudeći po tim radovima, mogao bih tvrditi, da bi Falta bio vrlo dobar portretista. On je imao sve podobnosti, kojima se odlikuje pravi portretista, a to je dobro oko i vrlo dobra ruka. Još kao neznatan učenik pošao je pravcem modernih portretista, t.j. i on nije simpatisao sa ružičastom bojom, sa finim i nežnim licem i sa slatkim osmejkom, nego je kod svakog svoga portreta najveću pažnju obraćao na oči. Uopšte, Falta je vrlo malo simpatisao sa onim slikarima, koji su u svojim radovima iznosili idejalne osobe i alegorije. Rađe je gledao one slike, gde nam je prikazan svakidašnji život; mesto mitoloških i istorijskih junaka, rađe je gledao na platnu naslikane ljude iz običnog života.
Da završim. Josif je Falta imao izvanredna dara za crtanje, a to je prvo i najvažnije svojstvo svakog pravog slikara. Da li bi bio dobar i kolorista, kao što je bio vrlo dobar crtač? O tome je teško govoriti, jer ga je neumitna smrt ugrabila iz naše sredine, pre nego što nam je to mogao pokazati. Smrt je učinila kraj svima njegovim patnjama i naporima, njegovim težnjama i namerama, njegovim željama i nadama.
Umro je na pragu najlepšeg života.
Beč
Izvor[uredi]
1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 15, str. 473–475.
|