Jovo Čelebija i Mara
Uz put cvala rumena ružica,
Uz put cvala niz put opadala,
Na Jovine dvore nanosaše,
Al u dvoru niko ne bijaše,
Nego Jovo i sa njime Mara. 5
Mara veze a Jovan beg piše.
Nesta Mari srme[1] na umaku,
Nesta Jovi mrka murećefa[2]
Govorio čelebija Jovo:
„O Boga ti, draga Maro moja, 10
Dovati mi knjigu gromovnika,
Da ja vidim kaki su grijesi?
To je Mara Jovu poslušala,
Dodade mu knjigu gromovnika,
Pa on Mari iz knjige kazuje: 15
„Prvo grijeh, ne slušati majku;
Drugo grijeh, ljubit ne vjenčanu;
Treće grijeh, gledati djevojku,
Gledati je, pa je ostaviti.“
Mara Jovi potio govori: 20
„Ajd ne luduj čelebija Jovo,
Grijeh kažeš o grijehu radiš;
Mene gledaš ostavit me hoćeš.“
Stade joj se Jovo zaklinjati:
„Ne ću Maro, života mi moga, 25
Života mi i moga i tvoga,
Ja li ću se tobom oženiti,
Ja li tobom ja li crnom zemljom!"
Taman oni o tom govorahu,
Dok eto ti majke Jovanove, 30
Ona viče čelebiju Jovu:
„Ajde Jovo, dvoru bijelome,
Majka ti je dovela djevojku!“
Jovo svojoj govorio majci:
„Ne ću bogme, moja mila majko, 35
Evo moje kod mene djevojke.“
Bratac dođe, a majka mu ode,
Te govori svome bratu Jovi:
„Hajde Jovo, dvoru bijelome,
Majka ti je dovela djevojku!“ 40
Al govori čelebija Jovo:
„Ne ću bogme moj milosni brate,
Evo moje kod mene djevojke.“
Zabrinu se majka Jovanova,
Te ]e opet ona zvala Jovu, 45
Izvadila dojke iz nedara:
„Ajde Jovo, prokleta ti rana,
Da ti skineš sa konja djevojku.“
Jovo plače, a majci govori:
„Ne ću bogme moja mila majko, 50
Evo moje kod mene djevojke.“
Moli mu se plemenita Mara:
„Ajde Jovo da t’ ne kune majka.“
Plačući se oni rastadoše,
Ode Jovo dvbru bijelome, 55
Pa on skida sa konja djevojku,
Izvede je na gornje gordake.
Dan mi prođe tavna noćca dođe.
Sjede Jovo na meke dušeke,
A djevojka na sepet sanduku. 60
Uze Jovo sedefli tamburu,
Sitno kuca, tanko popijeva:
„Sada misli draga Mara moja,
Da djevojci purin duvak[3] skidam;
Ne ću Maro, života mi moga, 65
Života mi i moga i tvoga.
Sada misli draga Mara moja,
Da djevojcn bjelo lice ljubim;
Ne ću Maro, života mi tvoga,
Života mi n tvoga n moga, 70
Ja ću tvoje obljubiti lice,
Ja li tvoje ja l’ u zemlju crnu!“
Cvili plače lijepa djevojka,
Njoj govori čelebija Jovo:
„Oj djevojko, dobre sreće bila, 75
Nije za mnom veće za drugujem,
Ti podigni purin duvak s lica,
Da ti vidim bjelo lice tvoje.“
Djevojka je Jovu poslušala,
Te podignu purin duvak s lica, 80
Sinu lice kano žarko sunce.
Kad to viđs čelebija Jovo,
Jovo joj je tio govorio:
„I lepša si i viša od Mare,
Ali nisi mome srcu draga, 85
Ko što no je draga Mara moja.
Pa on uze nože okovane,
Ts se moli lijepoj djevojci:
„Oj Boga ti lijepa djevojko,
Ne daj glasa do bijela dana, 90
Dok se moja naveseli majka,
Dok se moje seke napjevaju,
I pozdravi moju milu majku:
Nek načini tabut[4] od sedeFa,
A nosila od žuta šimšira: 95
Nek me noee momci neženjeni,
Nek me nose kroz novu čaršiju,
Nek me spuste na novo stoborje[5]
Pod pendžere moje drage Mare,
Nek me Mara vidi sa pendžera; 100
Otkrite mi ranu na srdašcu,
Neka vidi draga Mara moja.“
Pa se nožem u srce udrio,
Na nožu je srce izvadio.
Kad se svanu i sunce ogranu, 105
Al' eto ti Jovanove majke.
„Ustaj beže, ustaj Jovanbeže,
Sinoć ne ćeš da ideš s djevojkom,
A jutrosa ne ćsš da ustaneš.“
Dok zacvilje lijepa djevojka: 110
„Bog t’ ubio majko Jovanova,
Što rastavi i milo i drago,
Davno ti je Jovo preminuo.
Veće te je Jovo cozdravio:
Da načiniš tarut od sedefa, 115
A nosila od žuta šimšira,
Nek ga nose kroz novu čaršiju,
Pa ga spuste na novo stoborje,
Pod pendžere gdje mu Mara veze,
Otkrite mu ranu na srdašcu, 120
Nek mu vidi Mara sa pendžera."
To je majka Jovu poslušala,
Te napravi sanduk od sedefa,
A nosila od žuta šimšira,
Pa ga nose momci neženjeni, 125
Pa ga nose kroz novu čaršiju,
Spuštiše ga na novo stoborje,
Pod pendžere gdje mu Mara veze,
Otkriše mu ranu na srdašcu,
Da mu vidi prelijepa Mara. 130
A kad viđe Mara sa pendžera,
Ona ciknu kano guja ljuta,
U ruci joj srmali makaze,
Makazam’ se u srce udrila,
Mrtva Mara pade kod đerđeva, 135
Pa zacvilje zlato Mare majka:
„Bogom braćo, mladi nosioci,
Pričekajte i drugog mejita[6].“
Dok je majka Maru opremila,
Ponesoše i Jovu i Maru, 140
Zajedno im rake iskopaše,
Kroz zemlju im ruke sastaviše
I u ruke vezene jagluke.[7]
Među njima mrki trnak rasto,
To ne bila mrka trnjinica, 145
Već to bila Jovanova majka
U zemlji im ruke rastavljala.
Pribilježio Vaso M. Ćuković.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
