Jesenje šetnje
1.
Sve strasnije volim poznu jesen, što se,
Sva mokra i siva, kao avet grči
I zaleđen vidik sužava i mrči
I grešnike šiba, što milosti prose.
Volim divlje patke, što vrh voda kriče,
I pokisle vrane i magle močari,
O, beskrajno volim te sumorne čari,
Kad vidici sivi na grobnice liče.
I koračam gordo po nadama palim,
Razdragan što život oko mene trune,
Tamne oči sunca i proleća pune,
A ja ni što želim, niti za čim žalim.
2.
Blista zadnje lišće kao zlatna mreža
Na jesenjoj zemlji i kô da miriše
Na sunčanu jaru koje nema više
I cedi iz zemlje kap otrova sveža,
A ledena magla pobožno razume
Taj ponosni odmor posle strasnih dneva,
Zadnju raskoš snage koja dogoreva,
Tu poslednju pesmu stare, gorde šume —
I gustim joj velom obavija grane.
Tako ćutke trne, bez tuđega plača,
Jedna zrela pesma od jauka jača,
Mre, nikom ne rečen, bol na mlade dane.
Volim tu svečanost sutonske osame,
Kad osećam sebe, što u srcu spava;
Tad u meni tisuć tuga vaskrsava
I niz uspomena umire sred tame,
Kao miris žene koja iščezava.
(1913)
