Jesen (Mileta Jakšić)
| Jesen (1894) Pisac: Mileta Jakšić |
Dan sunčani sija, šumica se žuti
Svila leluja preko crnih njiva,
Duboko i sežno javno polje ćuti
I humnje što ’no se kadivom preliva.
Kamo pesme, žubor? Vetrić samo diše
Čuje se kad grana o grančicu kosne
I ptiče zacvrči, i tek zamiriše
Istrunuo listak iz travice rosne
I kako je težak miris, kao tuga!
I kako me nemo s ovih mesta goni, —
Ja bih putem što se preda mnom vijuga,
Moj se pogled negde u daljinu kloni,
Bona je priroda, ko lepa nevesta,
Sunašce je pazi i poljana širom,
Žut je listak kiti, ćute znana mesta
O, hajdmo odavde, nek izdahne s mirom.
Izvor[uredi]
1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 20, str. 310.
|