Jesen (D. Vasiljev)
Jesen
I
Sinoć su neverne zvezde
na plavom nebu u punom sjaju sjale,
a jutros su na telo našeg vrta
prve jesenje magle
sa pobedničkim krikom pale.
Naši vrtovi drhte u strahu:
Ruže su svoje glave sagle,
i prose milost.
I sitna trava žuta
oči je svoje uprla Nebu,
gde Jesen svojom ukočenom rukom
veilke, tmurne oblake crta.
Jutros su telo našeg vrta
prve jesenje magle oblile
sa pobedničkim zvukom.
I na vratima kapele u groblju
Vetar polako, u ritmu kuca...
Grobna tišina... Nestaju glasi...
Sunce se daleko, sanjivo gasi...
I na vratima kapele u groblju
Vetar polako, u ritmu kuca...
Samo u crkvi kandilo večno
tiho svetluca... tiho svetluca...
II
Jutros je osvanuo Novembar
i Rosa je osedila,
i preko gladnog, romorećeg Grada
preleće jauk i lelek.
I moje je srce iznenada
u teški očaj palo,
i moli ljude u Gradu:
- oh, dajte zraka, dajte zraka
još samo malo!
Ali i gladni Kolos cvili;
sada već Mrak i Noć pada
i protiv razbludnog Mraka
koji nam svete oltare ruši,
i protiv Noći
koja će doći
sa večnom mržnjom u duši -
gde je lek? Šta je lek?
Svirepi Vetar zlobno bahće
kroz mrke daske plota:
Golgota! Golgota! Golgota!
Čovek je stvoren samo da strada
i Smrt je lek!
Jutros je osvanuo Novembar
i Rosa je osedila,
i preko gladnog, romorećeg Grada,
preleće jauk i lelek.
III
Oblak jedan, na besnom atu,
nebo širom i uzduž meri
i ubrizgava plavome Svodu
svoju modru, prljavu krv,
a u crnom, jesenjem blatu
škripe i klokću bedna kola
sa četir tupa, mršava vola.
Na raskršću, u monotonoj pesmi
punoj čežnje i mrkog bola,
prosjak jedan nariče Suncu;
a dalje malo, na hučnoj česmi
devojka jedna bosa i gola
sa njime plače... plače... plače...
|